NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

ŠTA JE DUHOVNI ŽIVOT I KAKO SE ZA NJEGA OSPOSOBITI

 


Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?

 
43. Onaj ko je posle pokajanja i pričešća stupio na put istinskog života treba da uspostavi mir u sebi. Pravila za odagnavanje unutrašnje nesređenosti: neprestano sećanje na Boga, odlučnost da se u svemu, i velikom i malom, postupa prema savesti i strpljivo očekivanje uspeha.
 
Hoću da Vam dam još nekoliko uputstava o tome šta Vam treba sada kada ste pošli novim putem.
Da je naš duh – pali duh, to jasno oseća svako ko sebi postavi kao pravilo da strogo pazi na ono što se u nama događa makar i samo tokom jednog dana. Ja sam Vam o tome još davno govorio. Prisetite se: da je nered upravo u nama, da je posledica bezakonja i da zato treba da bude presečen. Pa Vi ste svojevremeno i sami pisali kako ne možete da izađete na kraj sa nezadrživim unutrašnjim pokretima. U nekoliko reči ponoviću opis toga stanja.
Misli našeg uma okrenute su ka zemaljskom i nikako ne možeš da ih podigneš ka nebu. Njihov predmet je – sujetno, čulno, grešno. Da li ste videli kako se magla spušta u dolinu? E, to je prava slika naših misli. Sve one samo puze i vuku se po zemlji. Ali osim toga, one su u neprestanom kovitlacu i ne zaustavljaju se na jednome, nego tumaraju kao oblak komaraca u leto. No, ne ostaju bez uticaja.
Jer srce leži pod njima i one neprestano udaraju na njega proizvodeći sebi svojstveni učinak. Kakva je misao, takvo je i kretanje srce. Zato se u srcu jedno za drugim smenjuju čas radost, čas dosada, čas zavist, čas strah, čas nada, čas samouverenost, čas očajanje. Nema zaustavljanja i nema nikakvog reda, baš kao i u mislima. Srce neprestano Drhti od osećanja kao list.
Ali stvar se na tome ne završava. Misao sa osećanjem uvek rađa želju, više ili manje jaku. Usled komešanja misli i osećanja nered nastaje i među željama: da se uzme jedno, a drugo da se odbaci; nekome se poželi dobro, a nekom zlo; čas da se pobegne od svih, čas da se stane među ljude i deluje; u nečemu da se posluša, a u nečemu da se ostane pri svome; i tako dalje, i tako dalje. Čas se zamisli jedno, čas drugo, i ideje se neprestano roje u duši, a njihovo ispunjenje nije bitno.
(Pogledajte sebe kada, na primer, sedite i radite: videćete, kao na sceni, da se sve to odigrava i u Vama.)
Eto kakav nered i pometnja vladaju u nama. Odatle potiče i nered u životu, i nekakav mrak oko nas. Nemojte da očekujete uredan život dok ne uništite taj unutrašnji nered. On i sam po sebi pričinjava mnogo zla, ali kod njega je naročito loše to što ga prate demoni, koji tamo unutra još više mute, usmeravajući sve na zlo i na našu propast.
Kada ste tokom posta posmatrali sebe i donosili odluku da jedno odstranite a drugo dodate, onda svakako niste mogli a da ne obratite pažnju na svoj unutrašnji nemir i da mu se ne suprotstavite odgovarajućim revnovanjem. Izvolite dakle pre svega navalite na tog unutrašnjeg neprijatelja.
Vi ste čvrsto odlučili da služite Gospodu i da od sada pripadate samo Njemu. Sveta Tajna pokajanja Vam je donela oproštaj u svemu, i pokazala Vas je čistom pred licem Boga. Sveto pričešće Vas je uvelo u najtešnje opštenje, tj. obnovilo je Vašu zajednicu sa Gospodom Isusom Hristom i ispunilo Vas je svakom blagodatnom silom. Vi ste sada spremni za delo.
Kada bi za ispravljanje našeg duhovnog života bilo dovoljno samo da poželimo pa da se sve ostvari u najlepšem obliku, ili da damo reč pa da se odmah potom pojavi i delo, ne bismo imali više o čemu da pričamo. Sve bi kod Vas pošlo da se bolje i poželeti ne može. Ali takav je zakon slobodnog – u suštini povređenog – života, da čak i kada postoji čvrsta odlučnost, i kada je spremna blagodatna pomoć, ipak se treba naprezati i boriti, i to prvenstveno sa samim sobom.
Naš duhovni život nikada odjednom ne dolazi u potrebni red, nego je uvek nakon prihvatanja dobre namere i blagodatne pomoći potreban veliki napor nad sobom, usmeren na to da se uništi nered koji vlada u nama i da se umesto njega uvede red i poredak, za kojim sledi unutrašnji mir i stalno radosno stanje srca.
Eto dakle šta Vam sada predstoji! Ipak, nemojte misliti da Vam je za to potrebna gomila stvari, ili da treba da prihvatite ne znam ni ja koliko pravila. Ne, uopšte. Dva-tri mala pravila, dva-tri mala upozorenja i – to je sve.
U Vama vlada nered – to Vam je poznato iz iskustva. Treba da ga uništite – to hoćete, odlučili ste. Odmah se prihvatite otklanjanja razloga toga nereda. Razlog za nered je taj, što je naš duh izgubio sebi srodnu tačku oslonca. Njegov je oslonac u Bogu. Duh se na tu tačku oslonca vraća sećanjem na Boga. Dakle, prvo: treba se navikavati na neprestano sećanje na Boga, sa strahom i pobožnošću. Prošli put sam Vam pisao o tome i Vi ste to prihvatili. Znate koji metod treba primeniti da biste to postigli i već ste počeli. Neka Gospod blagoslovi! I izvolite nastavite da se trudite bez popuštanja. Šta god da radite budite sa Gospodom, stalno Mu se obraćajte umom svojim, trudite se da se pred Njim držite onako kako biste se držali pred carem. Brzo ćete se naviknuti, samo nemojte da to odbacite, niti da lrekidate. Ako budete savesno ispunjavali ovo malo pravilo, duhovni nered će biti istisnut iz Vas, a čak i ukoliko se bude probijao unutra, čas u vidu ispraznih i nepotrebnih pomisli, čas u vidu neumesnih osećanja i želja, Vi ćete to istoga časa primetiti pa ćete izbaciti ove neželjene goste, hitajući da svaki put obnovite jednomislije u Jedinom Gospodu.
Hoću da Vas nagovorim! Prihvatite se posla i nastavljajte bez prekida, pa ćete brzo dobiti ono što tražite. Usredsredite pobožnu pažnju u Jedinom Bogu, a sa njom će doći i unutrašnji mir. Kažem: brzo, ali ipak ne za dan ili dva. Možda će biti potrebni meseci. O, kad ne bi bile potrebne i godine! Molite Gospoda, i On Sam će Vam pomoći.
Kao podršku ovome dodajte još i sledeće: da ne činite ništa što savest zabranjuje, i da ne propuštate ništa što Vam ona nalaže da radite, bilo to veliko ili malo. Savest je uvek naš moralni pokretač. Razlog za to što se naše misli, osećanja i želje u nama prepuštaju nedopustivoj neposlušnosti između ostalog je i taj, što je savest izgubila snagu. Vratite joj snagu izjavljujući joj potpunu pokornost. Vi ste je sada prosvetili, jer ste razjasnili šta sve treba, a šta ne treba da činite. Izvolite toga nepokolebljivo da se držite – tako odlučno, da biste pre umrli nego da dopustite da učinite nešto protivno savesti. Što odlučnije budete tako postupali, to će silnija bivati Vaša savest, to će Vam ona potpunije i silnije pokazivati šta treba da činite, uklanjajući Vas od onoga što ne treba, i u delima, i u rečima, i u pomislima – i Vi ćete se duhovno brzo dovoditi u red. Savest sa sećanjem na Boga – to je ključ istinskog duhovnog života. Setite se šta smo govorili o duhu u početku naše besede (Pisma 9,11-13).
Od ta dva pravila ništa se više ne traži. Dopunite ih samo trpljenjem. Uspeh se neće pojaviti odmah, treba čekati, ali svakako neumorno se trudeći. Treba se truditi i, što je glavno, ni u čemu ne popuštati ugađanju sebi ili ugađanju svetu. Taj poredak koji ste počeli da uspostavljate neprestano će nailaziti na protivljenje. Treba odolevati tim napadima, naprezati svoju snagu i trpeti. Obucite se u to svemoćno oružije i nikada nećete klonuti duhom kada naiđete na neuspehe. Vremenom će sve doći. Neka Vas u trpljenju hrabri ova nada. Da stvari bivaju upravo tako, to pokazuje iskustvo ljudi koji su tražili i zadobijali spasenje.
To je dakle sve! Pobožno se sećati Boga, držati se savesti i naoružati se trpljenjem sa nadom. To je malo, ali je seme svega drugoga. Neka Vas Gospod blagoslovi da dođete u takvo duhovno raspoloženje i da ostanete u njemu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *