NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 28. NEDELJU PO PEDESETNICI
 
Gospode, ime Ti je sila, ukrepi sve nas koji smo iznemogli i padamo!
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
A ovu kćer Avraamovu, koju sveza satana evo već osamnaest Godina… (Lk. 13; 16).
Dragi moji, prijatelji naši! Današnje nedeljno čitanje Evanđelja posebno nam daje povod da govorimo o postojanju đavola i o njegovoj rušilačkoj, smrtonosnoj delatnosti. Naš sadašnji život uporno zahteva da svi budemo veoma pažljivi prema toj temi. Naše neznanje, stidljivo prećutkivanje pa čak i poricanje postojanja te strašne sile čini nas potpuno nenaoružanima pred njom, i ona može da nas povede u propast kao što se ovce vode na zaklanje. Naime, mi povremeno, pa čak i često, zaboravljamo gde je tama a gde svetlost, gde je život a gde smrt.
Nesumnjivo je da se kao najveća pobeda te sile mora prihvatiti činjenica da je ona brojnim pokolenjima ljudi sugerisala da tobože uopšte ne postoji.
Međutim, pre izvesnog vremena, dok duhovni vid ljudi još nije bilo sasvim pomračen, đavo je dejstvovao veoma oprezno – silom sugestije. Sada pak, kad su nas naša bezbrižnost i duhovna uspavanost lišili pokrova Božije blagodati i sile Duha, đavo se pojavljuje pred nama u njegovom celokupnom zlom obličju. On se pojavljuje kao živa, delatna i primetna sila, koja je pri tom i surova.
Gospod je svojevremeno svima koji žive na zemlji i koji veruju Njegovoj reči obznanio Svoju reč, koja upozorava, podstiče na oprez II poziva na posebnu budnost: Videh satanu Gde pade sa neba kao munja (Lk. 10; 18).
Na drugom mestu, u Pismu se kaže da se njemu nije našlo mesta na nebu i da je u strašnoj razjarenosti sišao na zemlju da bi koračao po njoj, boravio na njoj i rikao kao lav, tražeći koga će da proždere (v. Otkr. 12; 9,12 i 1. Petr. 5; 8).
On, ubica – đavo, postao je „knez ovoga sveta“, a zajedno s njim nastanila su se i vladaju na zemlji i bezbrojna mnoštva njegovih saučesnika. Od tog doba, mesto gde obitavaju postao je plavi bezdan, koji deli Vojujuću od Trijumfujuće (Toržestvene) Crkve.
Prvo i najgorče iskustvo njegove lukave vlasti doživeli su naši praroditelji Adam i Eva. Posredstvom njegovih nastojanja oni su poznali slast greha i okusili gorčinu smrti. On pak, još od tih davnih vremena, neumorno izvršava svoje delo. U svim vremenima, njegov glavni zadatak je bio, jeste i biće borba sa Bogom za ljudske duše, gde je poprište bitke – ljudsko srce.
Sve se savršava tamo: tamo se smestio i pakleni bezdan, ali je tamo i iskra vere, koju je Bog sačuvao od otrovnog daha neprijatelja. Ona rađa plamen božanstvene ljubavi – zastupnika večne radosti.
I vi i ja, dragi moji, netremice moramo da motrimo na sve događaje koji se zbivaju oko nas ili lično nama. Moramo poznavati svoje srce, jer nas neznanje i nepažnja neće opravdati u dan Strašnog suda, koji se nezaustavljivo približava zemlji.
Idite od Mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i angelima njegovim (Mt. 25; 41), reći će Sin Čovečiji onima koji nisu znali i nisu hteli da znaju.
U Svetom Pismu postoji mnogo primera đavoimanosti i demonskog nasilja nad ljudima: to je i današnji evanđelski primer žene, koja je osamnaest godina bila zgrčena (svezana) zbog đavola. Tu je i onih dvoje đavoimanih, koji su živeli u grobovima. Oni su bili lišeni sile razuma i strašnom demonskom silom pokidali su iskovane lance kojima su pokušali da ih svežu. To je i đavoimani kojeg je demon želeo da pogubi, tako da ga je bacao čas u vatru a čas u vodu, kao i mnogi drugi primeri (v. Lk. 13; 1116, Mt. 8; 28, Mk. 5; 4 i Mt. 17; 15).
Isceljujući đavoimane, Gospod nikada nije nazvao đavoimanost prirodnom bolešću. On je za njenog neposrednog uzročnika smatrao demone i izgonio ih.
Međutim, zbog naše okorelosti i nepromišljenosti, ti primeri ni najmanje ne dodiruju naša srca kada čitamo ili slušamo o njima. To se nekad negde desilo, a mnogi se čak usuđuju da u dubini duše posumnjaju u primere uzete iz tuđih života. Neki idu još dalje, tako da neverjem odbacuju reči božanstvenog Pisma.
Sada se pak događa da nam, umesto dalekih primera, naši sopstveni životi dopuštaju da nad sobom osetimo kako nasilje i tiraniju samog đavola, tako i sinova protivljenja, tj. ljudi, koji su postali izvršioci zle volje đavolove na zemlji.
Saslušajte pažljivo, dragi moji, reči svetog proroka Božijeg Isaije, saslušajte ih i zamislite se nad otkrovenjem tog starozavetnog bogoslova. Zar prorok, koji je živeo 759 godina pre rođenja Hristovog, ne govori upravo o nama i o našem vremenu?
Sasvim će se isprazniti zemlja, i sasvim će se opleniti… Tužiće zemlja i opasti, iznemoći će vaseljena i opasti, iznemoći će glavari naroda zemaljskoga. Jer se zemlja oskrnavi pod stanovnicima svojim, jer prestupiše zakone, izmeniše uredbe, raskidoše zakon večni. Zato će prokletstvo proždreti zemlju, i poneće kaznu oni što na njoj žive. Zato će sagoreti stanovnici zemaljski, i malo će ljudi ostati… nevernici neveru čine, baš nevernici neveru čine… sva će se zemlja razbiti, sva će se zemlja raspasti, sva će se zemlja uskolebati. Sva će se zemlja ljuljati kao pijan čovek, i premestiće se kao koliba, jer će joj otežati bezakonje njezino, te će pasti i neće više ustati (Isa. 24; 36,16,19-20).
Da, te reči se odnose na nas! Mi smo prestupili zakon Božiji! Mi smo narušili Njegov zavet! Mi smo zaboravili na Boga!
Naša majka – hraniteljka, zemlja, već rađa samo trnje i čičak zbog bezakonja onih, koji na njoj žive. Nebo, koje je nekad darovalo ljudima svetlu kišu života i plodonosnu rosu, seje iznad naših glava otrovnu hemijsku vlagu, a vetar Černobila obavija svet svojim smrtonosnim dahom. Razulareno zlo, lukavstvo i zloba koračaju po zemlji.
Ne postoji molitva da ugasi taj požar zla, nema duhovne sile, da spreči dolazeću pogibelj!
Zar sve to nije stvorio čovek?
Ne, dragi moji, čovekove mogućnosti su ograničene, a vreme njegovog života sedamdeset do osamdeset godina. Ponekad se događa da on ne postane ni svestan svog zadatka na zemlji a da već siđe u grob. On nema ni vremena, ni mogućnosti, ni mašte da zaseje toliko nesreće i zla pa da ih bude dovoljno za čitavo čovečanstvo.
Sve to malo zlo, koje uspevamo da učinimo mi, grešni ljudi, objedinjuje veliki dirigent satana, onaj, koji i ono malo seje u nas. On seje malo, ali to malo izrasta u veliko. To se naziva „tajnom bezakonja“. Tajna bezakonja se uzdiže iz sile u silu upravo zbog toga, što je oslabilo naše protivljenje, što je izbledela naša predstava o njoj.
Mi, u svojoj obmanutosti, zaboravljamo na Boga, zaboravljamo na nebo, zaboravljamo na večnost. Na tlu potpune zaglibljenosti ljudi u telesni život uzrasta sveproždirući razvrat.
Novorođenčad, začeta u bezakonju, dolaze na svet bolesna i od samog rođenja su obuzeta duhom zlobe, tako da se često događa da svojim lukavstvom prevazilaze odrasle. Deca, koja ne znaju za dečju prostodušnost, podražavaju odrasle i u odvratnim hemijskim tvarima traže posebne vizije i osećanja, a često u njima pronalaze smrt. Mladići i devojke, ne znajući ni za sam pojam nevinosti i čistote, upadaju u takvo blato da je na njega strašno i pomisliti, da je sramno o njemu i govoriti. Narkotična opijenost za mnoge postaje jedina životna realnost. Tutnjava demonske buke, koja provaljuje u naše domove sa televizijskih ekrana, zaglušila je i ošamutila sve, od malog do velikog, sve ih je uvukla u vrtlog paklenog kruženja i nasiljem porobila duše.
Mi, ne razmišljajući, a što znači dobrovoljno, primamo u svoje domove televizijske čarobnjake svih vrsta i od njih učimo kako da što brže i što sigurnije nepovratno izgubimo duše. Okovi, iskovani od mraka verolomstva, izdaje, stihijske gordosti, laži i preuznošenja sve jače okivaju naše srce, vezuju naš um, naše ruke, vascelo naše biće. Mi postajemo nesposobni za bilo kakvo dobro. Svetli angeo – čuvar stoji u daljini i oplakuje naša srca, koja su postala demonska igračka.
Norma života postalo je sledeće: gazi preko leševa onih koje si smrvio, otimaj komad iz tuđih usta, pljuni na svaki zavet.
Onaj neprijatelj, koji je zasejao strašni korov zlobe i lažnog razuma, onaj čovekoubica od iskona, laža i otac laži, naslađuje se plodovima svojih dela. On je uznapredovao. On je pobedio ljude. Danas Boga ne poriču u toj meri, u kojoj Ga potiskuju iz ljudskog srca različitim pristrašćima i žitejskim (svetovnim) brigama. Bog je jednostavno zaboravljen.
Daj mi, sine, svoje srce, traži i priziva Gospod (Priče Sol. 23; 26). Ali gde je ono, gde je naše srce? I da li ono još uvek postoji? Ako i postoji, u njemu nema kutka, nema ni najmanjeg mesta za Boga, za svetlost i tišinu, za mir i ljubav. Strašno nam je što svetlost Božija otkriva i za nas same strašni otpad našeg srca. Mi opet progonimo Boga, i bežimo od svega što može da pokaže naše istinsko lice.
To, dragi moji, opet nismo mi, nego onaj isti čovekoubica, i on nas odvlači sve dalje i dalje ka otpadanju od spasenja, koje je ljudima priugotovio Sin Božiji. Sam neprijatelj (đavo) ušao je u naše srce i zavladao njime.
On to, Međutim, nije mogao da učini bez naše saglasnosti. Premudrost Božija je tako stvorila čoveka, da se bez sebe samog čovek ne može niti spasti niti pogubiti. Mi sami, odbacujući Boga neverjem ili verujući u Njega ali odbacujući dela koja je On zapovedio, odbacujemo i svoje spasenje. Ne prnhvatajući mračnu, bezobličnu i strašnu đavolsku silu ali tvoreći dela tame, mi same sebe predajemo u njegove ruke i samima sebi pripremamo pakleni bezdan.
Znajte, dakle, dragi moji, da đavo ne može drugačije da pronikne u nas, osim ako ne ovlada našim umom i našim pomislima. On nekima iz srca i uma otima veru, nekima njegov smradni dah spaljuje strah Božiji, a neke nadvladava slavoljubljem tako da postaju robovi mnogih strasti, budući da slavoljublje i gordost rađaju u nama takve poroke da otvaraju vrata svim demonima. Čovek i ne primećuje da postaje đavoiman.
Moramo uvek imati na umu da je glavno obeležje đavolske bitke njena prilagodljivost. Zli duhovi neprestano vode bitku sa nama, i njenim različitim vidovima nema ni broja.
Najvažnije, što treba da znamo, jeste činjenica da je njihovo pristupanje neprimetno i da je njihovo dejstvovanje postepeno. Počevši od malog, zli duhovi postepeno zadobijaju veliki uticaj na nas. Kao po pravilu, demonska prepredenost i lukavstvo uslužno idu u susret našim željama i težnjama, tako da su sposobni da čak i ono, što je dobro i bezazleno, pretvore u svoje oružje.
Sada je mnogo mladeži pohrlilo u crkvu. Neki su već ostareli u nečistoti greha, neki su izgubili nadu da će se snaći u prevrtljivostima života i razočarali su se u njegove mamce, a neki su se zamislili nad smislom postojanja. Ljudi očajnički nastoje da se otrgnu iz sataninog naručja. Ljudi teže ka Bogu, i Bog im otvara Svoje Očinsko naručje. Kako bi bilo dobro, kad bi oni bili u stanju da kao deca pripadnu ka svemu što Gospod i Crkva daju Svojim čedima! U Crkvi bi ponovo počeli da uče da razmišljaju, da osećaju, da žive.
Međutim, ne dešava se tako! Veliki „zavodnik“ – đavo, na samom pragu Crkve većini njih otima smirenu svest o tome ko su i zašto su ovamo došli. Čovek ne ulazi nego „upada“ u Crkvu sa svim onim što postoji i što je postojalo u njemu od proteklog života. U takvom stanju, on odmah počinje da sudi i da nagađa šta je u Crkvi ispravno, a za šta je već krajnje vreme da se izmeni. On „već zna šta je blagodat i kako ona izgleda“. I pre nego što postane pravoslavni hrišćanin, on postaje sudija i učitelj. Na taj način, on ponovo izgoni Gospoda iz svog srca. I gde se to događa? Upravo u Crkvi.
Čovek to i ne oseća, jer on se, eto, nalazi u Crkvi i već je sve knjige pročitao. Vreme mu je da primi sveštenički čin, kao što je za nju vreme da se obuče u monašku odeću.
Oni, dragi moji, i primaju sveštenički čin, i oblače se u monašku odeću. Međutim, sve je to bez Boga, i njih vodi ona sila, koja ih je vodila u životu i pre dolaska u Crkvu, a koja ih je tako spretno i sada obmanula. Nakon toga ih očekuju i druge neobične pojave, kakve su moguće samo na tlu izopačene vere. Kad je primljeno bez truda, bez borbe, bez krsnog podviga, odnosno, bez života, hrišćanstvo je hrišćanstvo samo po imenu a što znači – bez Boga, i u njemu dolazi do različitih obmana posredstvom viđenja i otkrovenja.
Đavo će posredstvom unutrašnjih glasova rukovoditi svojom žrtvom. Nekome će ispuniti um i porobiti srce hulnim prizorima i rečima. Velika je nesreća ako je čovek neznalica u veri i ako se opet ne otrgne, tražeći pomoć od Boga, spremnog da pomogne čak i izdajniku.
Trebalo bi da svi mi zapamtimo da u svetloj i čistoj duši čak i jedna misao, ubačena od đavola, uzrokuje pometnju, teskobu i bol u srcu. Međutim, u duši koja je pomračena grehom i još uvek tamna i oskrnavljena, biće neprimetno i samo đavolsko prisustvo. Toj neprimetnosti pomaže sam duh zlobe, jer mu je ona ugodna. Tiranski gospodareći nad grešnikom, on nastoji da ga održi u zabludi, ubeđujući ga da čovek dejstvuje sam od sebe ili mu sugerišući da je angeo, čiji je svetli lik lukavi uzeo na sebe, počastvovao život tog čoveka svojim javljanjem.
Obmanuti se ponaša kao noćni leptir i leti ka prividnoj svetlosti demonskog viđenja ili otkrovenja, koje će na smrt razgoriti njegovu dušu. On je želeo čudo, tražio je otkrovenje, i ono se pojavilo. Čovek, međutim, i ne pomišlja na svoj život proživljen u grehu, koji je već postao zid između njega i Boga. Koliko je još truda potrebno da bi se srušio taj zid i da bi se ugledala svetlost istine!
Teško je obmanuti one, koji su uistinu verujući. Smirenje i strah Božiji ih upozoravaju, a Duh Sveti, koji ih čuva, otkriva im pravdu i poučava ih u svakoj istini. Uostalom, oni iz reči Samoga Spasitelja znaju da se sablazni moraju pojaviti, zbog čega su i oprezni.
Iz žitija otaca – podvižnika poznato je da su oni prepoznavali demona čak i onda, kad im se javljao u liku Hrista! Iako sebe nazivaju hrišćanima, duhovno slepilo gotovo većine savremenih ljudi privlači sve njih ka sve većem broju demonskih sablazni.
Već sad slušamo ili čitamo u periodičnoj štampi o svakakvim pojavama – o znamenjima čas na nebu, čas na zemlji: o svetlećim letećim objektima, o „dobrim“ vanzemaljcima, o „guruima“ koji upadaju u živote naših savremenika i nameću im određene norme jer tvore prividna čudesa, ne samo u mislima nego i vidljivo, na delu, a čime ih uče da im budu potpuno potčinjeni. Postoje čak i slučajevi samoubistava, izvršenih po nagovoru ovih „dušebrižnika“.
Nikoga ne zbunjuje njihova najezda, nikome se ne pojavljuje misao: odakle su i zašto su došli, i gde su bili ranije? Međutim, čak i kad bi neko u štampi sve te pojave nazvao pravim imenom i rekao da su to razulareni demoni koji se poigravaju s pomračenim i obezboženim svetom, čitaoci opet ne bi bili u stanju da razmisle i da razumeju šta u sebi nose te pojave i igre.
A šta da kažemo o sposobnosti iscelenja duhovnim pronicanjem, vidovitošću i prozorljivošću, koja je u poslednje vreme otkrivena kod mnogih, mnogih ljudi različitog uzrasta i obrazovanja – od mladića, koji je na jedvite jade savladao školski program do predavača na visokim školskim ustanovama, od tetkice-domaćice do dame, obrazovane u svakom pogledu?
Zaprepašćuje činjenica da većina njih, nemajući nikakva znanja iz medicine, prihvataju ovo otkriće kao dar sa neba!
Dar je dar! Međutim, od koga je on i zašto, i kakvu korist može da donese i „lekaru“ i bolesniku? „Lekaru“ će doneti demonsku gordost, a pacijentu koji mu veruje – narušavanje svih duševnih i duhovnih sila, odnosno đavoimanost.
To će se, međutim, dogoditi kasnije. Za sada svi, po svaku cenu, hoće da budu zdravi. I to je ponovo – bogoborstvo.
Onaj, koji je uistinu hrišćanin a ne samo po imenu i modi, stalno ima na umu kako su u vezi sa sličnim pojavama postupali apostoli, kada su sreli devojku koja je u sebi imala „duh pogađački“ i koja je time donosila novac svojim gospodarima (v. Dela ap. 16; 1618). Setiće se verujući, i pobeći će od duha prevare, a ostali će se i sami pogruziti u pogubnu obmanu i sa sobom povući i mnoge druge.
Sve su to, dragi moji, znakovi vremena. Sve to znači da se hrišćanstvo, kao duh, na način kakav je neprimetan za sujetnu gomilu što služi svetu, udaljuje iz ljudske sredine, ostavljajući svet konačnom padu.
U naše vreme, kod svih koji žive na svetu pojavljuje se predosećanje dolazeće katastrofe. Čovečanstvo, međutim, iako ga muči teško predosećanje, neće da zastane, da se zamisli i da razume šta se s njim događa. Demonske sile porobile su umove i srca onih što žive u grehu, koji je toliko zgrčio i izopačio čoveka da je on prestao da vidi Boga. Čovek više ne može da se uspravi, kako bi njegov um ozarila svetlost božanstvene istine a tama iščezla.
Setimo se, dragi moji, kako se na jedan pokret Spasiteljeve ruke, na jednu Njegovu reč, reč božanstvene ljubavi, ispravila zgrčena, koja je od đavolskog nasilja stradala osamnaest godina.
Pripadnimo Spasitelju Hristu s molbom i ljubavlju, zbacimo okove greha, udaljimo se od đavolskih sablazni i obmana. Pripadnimo ka Spasitelju, jer upravo time možemo da se suprotstavimo đavolu, i on će uteći od nas.
Naučimo se da razumemo i da dobro čuvamo svoje duše. Čuvaćemo ulaze u svoju dušu i naučiti se da sagledavamo sebe. Tako ćemo primetiti sva dela i sve đavolske zamke unutar i oko nas. Pomolimo se da nam Gospod podari krepak um, budnu savest i da nam otvori duhovni vid. Što je najvažnije, nikada nećemo zaboraviti na iskonskog neprijatelja, koji vojuje protiv ljudskog roda.
Imajući na umu da je sila napadača velika i da je naša sila nemoćna, smireno i sa nesumnjivom verom pripadnimo Onome, Čija je sila moćnija od svake druge.
Gospode, ime Ti je sila, ukrepi sve nas koji smo iznemogli i padamo.
Amin.
 
25. novembra (8. decembra) 1991. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *