NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 14. NEDELJU PO PEDESETNICI, NA PRIČU O ZVANIMA NA VEČERU
 
Prosvetli odeždu duše moje, Gospode, i spasi me Prijatelji naši!
Glas Crkve nam sada donosi jednu od priča Gospodnjih. Na Svom zemaljskom putu, Spasitelj Gospod se ljudima često obraćao upravo u pričama, želeći da pred njima slikovitije i razumljivije otkrije puteve koji vode u Carstvo Božije.
Priča je mnogo, ali je cilj samo jedan – da probude naša ohladnela srca, da pokrenu na revnost po Bogu.
Prethodne nedelje smo slušali priču o zlim vinogradarima. U današnjoj priči Gospod sve nas poziva na svadbenu gozbu vere u Carstvo Hristovo kroz spasonosnu Crkvu.
Izmeću te dve priče postoji duboka unutrašnja, smisaona veza. U priči o vinogradarima, Hristos nam je napomenuo da je ljudima predat vinograd – zemlja na kojoj obitavamo, da bi se u njemu trudili svi živi, obrađujući svoj vinograd i prinoseći plodove svog truda Bogu i ljudima. Svaki čovek može da postane zli vinogradar, ne bogateći se u Bogu nego za sebe i odbacujući zapovesti Božije. Isto tako, svaki čovek može da postane revnosni domaćin svoga vinograda i da ispunjavanjem zapovesti zadobije blagoslov Božiji i ljubav Božiju. Naša dela će nas pred Bogom opravdati ili osuditi.
Smisao današnje priče o zvanima na večeru prepliće se sa smislom priče o zlim vinogradarima.
Sadržaj današnje priče prožet je Božijom Očinskom brigom o ljudima.
Carstvo Nebesko slično je čoveku – caru, koji je pripremio svadbenu gozbu za svoga sina. Otac Nebeski šalje u svet Svog Jedinorodnog Sina da propoveda sveto Evanđelje. Evanđeljem odjekuje poziv svim ljudima na gozbu vere, za trpezu ljubavi Božije, u ložnicama Carstva Nebeskog. Zvanice nisu odbile poziv (inače gozba ne bi bila ni pripremljena). Međutim, kad je došlo vreme da se pojave na gozbi, uznemirili su se jer su, kako im se činilo, imali važnije poslove: poljske radove, trgovinu, porodične prilike. Počeli su da se izvinjavaju zbog svog odsustva i odricanja.
Međutim, gozba je pripremljena, i ne sme se oklevati.
Zaklano je ugojeno june, i svadbeno ruho očekuje goste.
Za ponovljenim pozivom usledilo je ponovljeno odbijanje, sada već mnogo grublje. Zvanice su uvredile i pretukle izaslanike.
Kakvi su to ljudi, koji su na taj način zanemarili ljubav Božiju? Nisu li to oni, u kojima su svetovna dela i zanimanja ugušila i same pojmove dobra i zla, vremenskog i Večnog, zemaljskog i nebeskog?
Gospod ih je tada odbacio. On odbacuje one, koji ni najmanje nisu želeli da saslušaju glas Božiji u svetom Evanđelju, koji su sasvim zaboravili na svoju odgovornost pred Bogom i na svoj zadatak u životu. Međutim, bračna ložnica je ukrašena i trebalo bi da se napuni. I evo, Car – Gospod šalje Svoje sluge, apostole i učitelje vere i Crkve, šalje ih na raskrsnice da pozovu ne više počasne goste, nego sve i svakoga koga susretnu na putu, da bi se bar neki spasli i prihvatili dobročinstvo. Tako su se sabrali ljudi.
Sveti evanđelista Matej kaže: I izašavši sluge one na puteve, sabraše sve koje nađoše, I zle i dobre, i napuni se svadbena dvorana gostiju (Mt. 22; 10). Car se ne obazire na siromaštvo zvanica, i svi podjednako dobijaju svadbeno ruho, sve podjednako služe carske sluge. Sabrani su ušli u bračne ložnice bez ikakvog prava, bez ikakvih zasluga – jedino na priziv Božije ljubavi i milosrđa. Ta ljubav je sve pokrila i izjednačila – uboge sa bogatima i izabranima.
Ko je taj, koji prilikom slušanja svega izloženog, neće uskliknuti: „O, veličino ljubavi Božije, o bezgraničnosti milosrđa Božijeg!“
Podsetimo se, međutim, još jednog događaja iz ove priče. Kada je car ušao da pogleda zvanice, primetio je tamo jednog čoveka koji nije bio odeven u svadbeno ruho. On mu kaže: Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha (Mt. 22; 12)? Kakvo je to ruho?
To ruho je – i strah Božiji, i unutrašnja čistota i krotkost, i pravedni, blagočestivi život, i pravda, mir i radost u Duhu Svetom.
I mi smo, zajedno s vama, prijatelji naši, čuli priziv Božiji, čuli smo glas Crkve Hristove, i mi smo pristupili Bogu kroz kupelj svetog Krštenja, i mi smo se obukli u Hrista. I mi smo došli na svadbenu gozbu, i mi smo ušli u ložnicu. Međutim, svakome od nas predstoji da se na svom životnom putu obuče u duhovne odežde, saglasno našem zemaljskom prizivu i poprištu.
Neki su za čitav život prihvatili samo obećanja koja su dali na krštenju, a neki su im prisajedinili i supružnička obećanja…
Mi, ovdašnji žitelji, i svi koji smo obećali da ćemo u životu služiti jedino Bogu, prihvatili smo na sebe i monaška obećanja.
Oni pak, koje je Bog udostojio i udostojava da prime sveštenički čin, prihvatili su i prihvataju i sveštenička obećanja: ćakonska, prezviterska i arhipastirska. Mi ne smemo da zaboravimo na to, i dužni smo da svakoga dana i svakoga časa proveravamo same sebe: da li smo uistinu oni, koji bi trebalo da budemo? Da li smo uistinu onakvi, kakvi bi, prema obećanjima datim Bogu, trebalo da budemo? Hoćemo li i mi čuti one strašne reči: Uzmite ga i bacite u tamu najkrajnju (Mt. 22; 13)!
Car – Gospod je upravo ove reči izrekao onome, koji se usudio da na večeru ljubavi dođe bez svadbenog ruha, odnosno bez vrlina.
On je, kao i svi koji su uvedeni u ložnicu, kao i ja, kao i vi, dobio blistavo ruho krštenja – svadbeno ruho, ali se nije obukao u njegovu svetlost i čistotu, nego je ostao u svojoj pređašnjoj odeći greha i poroka, ne naprežući se podvigom života u Bogu. U tom poslednjem času Gospodnjeg obraćanja, kad mu je rečeno: Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha, trebalo je da u pokajanju padne pred noge Gospoda, Oca Nebeskog i da zavapi: „Prosvetli odeću moje duše, Gospode, i spasn me!“ Međutim, on je ćutao…
Pogledajte, dragi moji, kako Gospod i grešnika naziva prijateljem! Time ga ponovo priziva na usinovljenje. Grešniče, ne budi tvrdoglav, ne propadaj (tj. ne oklevaj) u grehu, odazovi se makar u tom poslednjem trenutku, pokaj se i zažali zbog besplodno proživljenog života, i biće ti oprošteno.
Međutim, nije bilo odziva ni na taj poslednji priziv… Tek nakon toga je izrečena osuda, i duša je lišena Carstva Božijeg: Uzmite ga i bacite u tamu najkrajnju. Tamo će biti plač i škrgut zuba, govori Car slugama (Mt. 22; 13). I duša biva proterana u nepodnošljivu muku obitavanja u mrtvačkom mraku, tamo, gde nema Boga.
Prema tome, prijatelji moji, čeda Božija, uplašimo se ovog primera! Postarajmo se da naš odziv na priziv Božiji ne bude ni površan ni slučajan.
Gospod već punih 1000 godina priziva Rusiju u život večni Svojom spasonosnom rečju – Evanđeljem, kao i Svojim velikim delima, pokazavši u našoj otadžbini dane blagostanja duhovnog života u Bogu.
A ko smo mi? Neka svaki samome sebi odgovori na to pitanje. Da smo zvani, to je sasvim jasno; međutim, da li smo i verujući? Tako je prijatno i čitati i slušati one uverljive reči: „Vi ste čvrsti u veri i to čini našu apostolsku radost, koja se prepliće sa vašom radošću.“
Kako da poverenom nam stadu izgovorimo ove reči? Mi se ne usuđujemo, mi nemamo hrabrosti za to, jer za to nema osnove… Možemo se ubrojati među verujuće prema njihovom zajedničkom nazivu, ali bez vere. Može se odlaziti u crkvu bez ostajanja u njoj, i tada će se dveri Carstva Nebeskog zatvoriti pred nama: Ne poznajem vas, kaže Gospod. Neki uopšte ne razmišljaju o veri kao da je i nema, i oni su među onima, što su odbili poziv. Neki ponešto i znaju o veri, ali se kreću u besmislenom kruženju, ponekad uzdišu i jadikuju, ali neće da se otrgnu iz okova nepravde i da se oslone na Boga. Oni su još uvek u odeždi poroka.
Sveti Teofan Zatvornik rekao nam je sledeće: „Ako veruješ, razaberi da li su sa tvojom verom saobrazni tvoja osećanja, tvoja dela i odežda tvoje duše – zbog čega će te Bog videti odevenog ili neodevenog u svadbeno ruho.“
Moguće je da čovek dobro poznaje veru i da bude revnostan u njoj, a da u životu ipak služi strastima i da dušu odeva u sramnu odeždu greholjublja. Na jeziku „Gospode, Gospode“, a iznutra: „Odriču Me se“.
Nakon toga, pred svakim pojedinačno i pred svima nama zajedno samo po sebi postavlja se pitanje: ko smo mi? Ko smo mi?
Prijatelji naši, brižljivo ćemo obrađivati svoje duše, i češće samima sebi odgovarati na pitanje: „Imamo li mi živu veru u Hrista?“
„Tvorimo li dela za Boga, Boga radi i u slavu Božiju? Ili možda služimo svojim strastima i svom sebičnjaštvu?“
„Da li Hristom ispravljamo i očišćujemo svoj život?“
„Posedujemo li revnost i odlučnost da u vekove budemo sa Hristom?
Trebalo bi da ovakva pobožna razmišljanja češće dodirnu strune naše duše i našeg srca, kako bi sve evanđelske priče, a njih je mnogo, mogle da nas podstaknu, da nas primoraju da se duboko zamislimo nad istinskim smislom života, posebno u ovo naše burno vreme (dosl. „smutnoe vremja“), i u naše izuzetno nemirne dane.
Može se govoriti mnogo, opširno i krasnorečivo. Mogu se davati različita objašnjenja koja, možda, i imaju neku osnovu. Međutim, i pored svega toga, vi i ja živimo u apokaliptičkom vremenu!
Kada se i vi i ja budemo češće toga opominjali, to će biti mnogo bliže našem srcu i duši. Tada ćemo biti u stanju da proverimo da li smo u svadbenom ruhu ili u sramnoj odeći greholjublja.
Požurimo na priziv ljubavi Božije. Potrudimo se da ne budemo samo zvani, kojima svakako pripadamo, nego i izabrani.
Zbog čega živimo na zemlji? Zbog toga, da bismo nasledili beskonačni večni život! Amin.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *