NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 7. NEDELJU PO VASKRSU, POMEN SVETIH OTACA PRVOG VASELJENSKOG SABORA
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Dragi moji, danas nam Sveta Crkva nalaže da govorimo o Prvom Vaseljenskom saboru Svetih Otaca koji je održan 325. godine u gradu Nikeji. Da govorimo zbog toga, što se u suštini radi o našoj veri, o našoj Crkvi i o našem spasenju. Naime, najvažniji plod rada Prvog Vaseljenskog sabora bio je Simvol vere koji mi do dana današnjeg ispovedamo.
Njegovih prvih sedam članova, koji utvrđuju veru u Jednog Boga Oca i Jednog Gospoda Isusa Hrista kao Sina Božijeg prvi put su se začuli i bili krajnje jasno izraženi upravo na ovom Saboru Svetih Otaca.
Jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, stub i tvrđava istine, predstavlja onu spasonosnu lađu u kojoj zri seme za Život Večni, hraneći se božanstvenom blagodaću. Sveta Crkva je projavila proroke i apostole i od svog rođenja do dana današnjeg odgajila je i odgaja oce – učitelje Crkve, a odgaja i narod Božiji. Sve, sve što je potrebno za život postoji u ovoj lađi: i mudraci-naučnici, i prostodušni-premudri; kod Boga ni u čemu nema nedostataka. Bog i prostodušne urazumljuje onda, kada je to potrebno. Poslušanjem Majci-Crkvi, Bog čuva mudrace od semena propadljivosti, od gordosti. Dok je čovek u nedrima Crkve, on je spasen. Božanstvenim razumom Crkve, Duh Sveti čuva i nju samu i nas u njoj.
Sveta Crkva čuva svoju istoriju od dana osnivanja. Njeno sećanje čuva imena i dela Otaca, koji su od apostola primili, formulisali kao dogme i propovedali svojim životom ono, što je za sva vremena utvrdilo vaseljenu u istini, onoj jedinoj istini koja oslobađa čoveka i daruje mu Život Večni.
Sedam Vaseljenskih sabora Svetih Otaca jesu sedam stubova Crkve Hristove. Svakome od njih Crkva ukazuje svoju počast, daruje svoje sećanje. Oni su u razna vremena i u raznim okolnostima, tokom čitave istorije Crkve, činili veliko Božije delo, gradeći nepogrešivi saborni um Crkve.
Danas je dan proslavljanja pomena bogonosnih otaca Prvog Vaseljenskog sabora.
Posle progona i mučeništva tokom prvih vekova hrišćanstva, kada je neprijatelj svake istine, đavo, koji uvek ustaje protiv istine, napadao da uništi Crkvu strahom od smrti i mučenja, Crkva ne samo da nije propala nego je i osnažena u stradanjima. Ona je porodila čitav zbor svetih mučenika i ispovednnka vere Hristove, koji su postali seme novih hrišćana.
Počev od 4. veka neprijatelj smišlja novi, još strašniji način da pobedi veru i Crkvu: on izopačuje istinu i raskida jedinstvo vere u Hristu, jer su se tada pojavile jeresi i raskoli. Služitelji tame počeli su da obznanjuju verolomstvo pod maskom vere, antihrista pod imenom Hristovim. Pokušavali su da unište veru, prikrivajući laž nečim što nalikuje na istinu. Vukovi u ovčijoj koži ušli su u crkveni tor, prikrivajući svoju grabljivu suštinu citatima iz Svetog Pisma.
Jedna od prvih jeresi koja je potresla Crkvu i zadugo je ranila bila je jeres Arija, crkvenog prezvitera. Gordi ljudski um je prvi put pokušao da učini strašan falsifikat: da Bogočoveka Hrista proglasi za Čoveka Isusa iz Nazareta. Priznavanje božanske prirode Hrista Spasitelja neraskidivo je povezano sa verom u Crkvu, i Crkva je sa osobitom napregnutošću svih svojih snaga branila istinu jednosušnosti vaploćenog Sina Božijeg sa Bogom Ocem. Um Crkve je Duhom Svetim svagda tvrdio da Hristos nije samo Veliki Učitelj; On je Spasitelj sveta, Koji je čovečanstvu dao nove snage, Koji je obnovio čovečanstvo.
Mi od Hrista, našeg Spasitelja, nismo dobili samo učenje, nego i sam život – ali ne život po stihijama ovoga sveta, gde vladaju gordost i samoljublje, nego život po Hristu, sa primerom Njegovog samoodricanja i ljubavi.
Vera u Spasitelja Boga neraskidivo je povezana sa verom u spasonosnost Crkve, i ovu veru je dao Sam Hristos: Sazidaću crkvu Svoju, i vrata paklena neće je nadvladati (Mt. 16,18).
Iz reči Samog Isusa Hrista vidi se neraskidiva veza između istine Crkve i istine Njegovog Bogosinovstva: U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što BOG Sina Svojega Jedinorodnoga posla u svet da živimo Njime (1 Jn. 4, 9). Hristos, vaploćeni Sin Božiji, obnovio je ljudsku prirodu, stvorio Crkvu i poslao Duha Svetoga, i na taj način postavio početak novom životu.
Svetitelji Božiji su jednim ustima i jednim srcem objavili istinu koju su bezumnici gazili, utvrdivši je kao dogmu Crkve za sva vremena.
Ispričaću vam nekoliko živih primera iz delanja velikog Prvog Vaseljenskog sabora. Na njemu je bilo prisutno trista osamnaest duhonosnih otaca. Bilo je na tom Saboru mudraca bogoslova, bilo je i duhonosnih prostodušnih ljudi, ali su oni svima nama pokazali ideal jedinstvenog crkvenog društva – Crkvu Hristovu, gde je jedan duh, jedna vera i jedan um Hristov. Da budu jedno kao što smo Mi jedno, govorio je Hristos o Crkvi (Jn. 17, 22).
Sveti Atanasije Aleksandrijski branio je istinu bogoslovskim traktatima. Silom svoje žive vere branio je istinu sveti Spiridon Trimifuntski. Dokazujući jedinstvo tri ipostasi Božanstva, on je u ruke uzeo ciglu i zgnječio je: iz nje je potekla voda, na vrhu se pojavila vatra, dok je u njegovoj ruci ostao zemljani prah.
„Evo, tu su tri stihije (tri elementa), ali je cigla jedna“, rekao je tada svetitelj Božiji. „Tako je i u Presvetoj Trojici: tri su Lica, ali je Božanstvo Jedno.“ Premudrost Božija je prosto i ubedljivo posramila ljudske zablude.
Svetitelj je nastavio svoju reč, obraćajući se protivniku. Saslušajte je, dragi moji, i vi, saslušajte je i pazite, jer su nama, ubogima verom, danas upućene reči svetog Božijeg čoveka iz 4. veka: „Slušaj, filosofe, šta ću ti reći: mi verujemo da je Svemogući Bog Svojom Rečju i Duhom iz ničega stvorio nebo I zemlju, čoveka i sav vidljivi i nevidljivi svet. Ova Reč je Sin Božiji, Koji je radi naših grehova sišao na zemlju, rodio se od Djeve, živeo među ljudima, postradao, umro za naše spasenje i zatim vaskrsao, iskupivši Svojim stradanjima prvorodni greh i savaskrsavajući sa Sobom ljudski rod. Mi verujemo da je On Jednosuštan i Ravnočastan sa Ocem i verujemo u to bez ikakvih lukavih izmišljanja, jer je nemoguće da se ova tajna pojmi ljudskim razumom.“
Filosofarijanac je čuo ili, bolje rečeno, osetio i prozreo veličanstvenu istinu, sadržanu u prostoti jednostavnih reči, a zatim zaprepašćeno uskliknuo: „Slušajte! Dok ste se sa mnom borili putem dokaza, ja sam protiv jednih dokaza iznosio druge i svojom umešnošću sporenja odbijao sve što ste mi iznosili. Međutim, kada je umesto razumskih dokaza iz usta ovog starca počela da izlazi neka naročita sila, dokazi su postali nemoćni protiv nje, jer čovek ne može da se protivi Bogu. Ako neko može da misli isto kao ja neka poveruje u Hrista i zajedno sa mnom krene za ovim starcem, čijim je ustima govorio Sam Bog.“
Delatni revnitelj za istinu Božiju na ovom Vaseljenskom Saboru bio je Nikolaj Mirlikijski kojeg svi mi naročito volimo i poštujemo. Njegova sveta ruka se podigla da ošamari bogohulnika-jeretika Arija.
Oci Sabora kaznili su svetog Nikolaja zbog prekomerne revnosti, lišivši ga arhiepiskopskog čina i zatvorpvši ga u tamnicu. Međutim, Gospod, Koji je Duhom Svetim prisustvovao u radu ovog Sabora, bez oklevanja je vratio zatočenika u njegovu prvobitnu slavu. Mnogi učesnici Sabora su istovremeno sanjali kako Sam Gospod uručuje arhiepiskopu Nikolaju sveto Evanđelje, i da Presveta Bogorodica na njega polaže episkopski omofor.
Kakva je bila dalja sudbina jeresijaraha i njegove jeresi?
Crkva je još dugo bolovala od ove bolesti. Premda je Arije bio pobeđen na Saboru, Gospod mu je po milosti i dugotrpljenju Božijem ostavio još deset godina života za pokajanje. On, međutim, nije promenio svoju zlu volju, ostajući uporan u jeresi. Privoleo je svoje istomišljenike da se odvoje od Crkve. Oni su stvarali svoje samostalne sabore, svoje ispovedanje vere. Jeretici su imali visoke pokrovitelje među vlastodršcima, ali više ništa nije moglo da vrati jeres u život – ona se raspadala i u njenoj sredini su se pojavile nove sekte.
Bila je to predsmrtna agonija: Crkva je na Saboru odsekla neizlečivo bolesnu granu. Budući otrgnuta od Crkve ona je umirala, ne hraneći se živim sokovima božanstvene istine. Njen osnivač Arije umro je sramnom smrću 336. godine, a savremenici su, zaprepašćeni očiglednom Božijom kaznom koja se projavila u njegovoj smrti, poredili njegovu smrt sa Judinom. Očigledno da je takva sudbina svih izdajica istine i Juda svih vremena, uključujući i ove naše.
Smrt je grešnika zla (Ps. 34, 21) i Bog se ne da obmanjivati (Gal. 6, 7).
Arije je umro. Međutim, nije umro onaj, koji je ubacio zlo u um, i srce i usta nesrećnog otpadnika. Nije umro đavo, neumorni otac laži i svake neistine. On do dana današnjeg radi svoj posao. Za njegov uticaj je nedostupno Nebo s Nebeskom Crkvom, zbog čega on pokušava da radi na zemlji, progoneći zemaljsku Crkvu.
Nije lako nagovoriti ljude na potpunu bezbožnost i bogohuljenje, i pravi izgled demona je odvratan čoveku. Međutim, neprijatelj ljudskog roda se i ovaj put sa uspehom isprobao. Mi sada žanjemo plodove sedamdesetogodišnjeg bezbožništva u Rusiji. O njima ne treba mnogo govoriti. Vidimo ih svojim očima i osećamo ih na sebi.
Neprijatelj ide okolnim putevima usmeravajući sve svoje snage upravo na uništavanje istinske Crkve Božije, putem odvajanja hrišćanstva od Crkve. On zna da će ljudi bez Crkve u svakom slučaju doći do bezbožništva, da će izgubiti spasenje i da će zemaljska smrt poroditi večne muke.
Pogledajmo, dragi moji, današnje stanje Crkve i duhovno stanje ljudi našeg doba. Ocenimo današnji dan i recimo sebi da li se svet spasava ili mu se sprema propast? Jesmo li mi u Crkvi Božijoj istinom ili u nama postoji duh obmane? Pogledajte kakva je poplava danas zadesila svet. Crkva jedna, druga, treća, ni broja im se ne zna. I sve su istinite, i svaka je najviše u pravu!
Kako je to moguće? Ne postoje dve istine, i Hristos je svedočio o Sebi: Ja Sam put i istina i život (Jn. 14, 6).
U kojoj je onda Crkvi Hristos? Da li se i On podelio? Koju bi Crkvu On sad dao prednost? Nijednoj! On je jednom, u danima Svog života na zemlji, stvorio jedinstvenu i nerazdeljivu Crkvu, stvorio ju je za sva vremena, do kraja veka (sveta). On samo u njoj počiva, živi i deluje, i druga Crkva ne može da postoji.
Dakle, koja je to Crkva?
Prijatelji moji, jedina Crkva je ona koja čuva čisto i nepovređeno hrišćansko učenje. Čovek je loš čuvar. Veran je i nepromenljiv samo Bog i samo On u burnom žitejskom moru vekovima može da sačuva nepromenjenu istinu. Samo našu Crkvu, koja na pravi način slavi Pravdu i Istinu, svi u svetu, kao i hrišćanske i druge ispovesti, nazivaju Pravoslavnom. Sami neprijatelji Crkve, koji škrguću na nju zubima i nastoje da je unište, takoće svedoče o njoj nazivajući je Pravoslavnom crkvom. Setite se kako Pilat, koji je osudio Hrista svedoči o Njemu istinu da je On Car Judejski; prvosveštenik, koji predvodi prestupni sinedrion, prorokuje istine Božije: Bolje da jedan čovek umre za narod (Jn. 18,144).
Tako je uvek i u svemu. Istina se ne može sahraniti. Bog je čuva i svedoči svetu čak i ustima protivnika istine.
Apostolsko prejemstvo (nasleđivanje), koje Sveti Duh čuva u Crkvi i koje pokazuje prejemstvenu blagodat i silu Božiju u Sv. Tajnama Crkve, predstavlja još jedan pouzdan znak istinitosti naše Crkve.
Apostoli su sve to dobili od Hrista i polaganjem svojih ruku predali učenicima. Svi su do danas jedinstveni. U Pravoslavnoj Crkvi danas vidimo da se ispunjavaju reči Hristove prvosvešteničke molitve: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn. 17, 21).
Poslednji i nama najjasniji znak istinitosti naše Svete Pravoslavne Saborne i Apostolske Crkve jesu njena stradanja. Njih je Crkvi darovao Hristos, On ih je njoj zapovedio: Ako hoće ko za Mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za Mnom ide (Mt. 16, 4).
Ako se čovek odrekne zemaljskih dobara i ako primi batine, udarce, porugu i pljuvanje, ako primi progone i to ne samo na jedan dan, nego na onoliko dana, koliko da Gospod – onda je čovek Božiji.
Ako se odrekne kratkotrajnog ljudskog mudrovanja i primi saborni um Crkve, onda će i on postati um koji vidi Boga; jeresi će tada same od sebe otpasti i neće moći čak ni da mu priđu. Božanstvena ljubav će ga sačuvati od raskola – i on je nesumnjivo čovek Božiji.
Postoji još jedno važno pitanje, dragi moji, deco Božija. Možda je čoveku teško da razabere – koja je Crkva istinska? Mi nemamo ni dovoljno znanja, ni dovoljno razuma, a ponekad čak ni dovoljno vere.
Šta je istina, gde je i u čemu je ona? Kako da je čovek vidi ako sada u svetu, kao na buvljoj pijaci, svi hvale svoje i nadmeću se ko će glasnije i primamljivije uzviknuti? Teško je čoveku, ali nije đavolu. On je neprijatelj istine, on uvek nepogrešivo zna gde je ona, pronalazi je i progoni. Pogledajte, koja se crkva po tome može uporediti s Pravoslavnom Crkvom?
Progone su smenjivali napadi jeresi, jeresi su rađale raskole, raskoli su odgajali potpuno bezverje i bezbožnost. Sveta Pravoslavna Crkva je i dalje živa: ona ponekad privremeno potpuno gubi snagu i biva mučena. Neprijatelj je progoni, ali je Bog ne ostavlja. Ona Njime živi i Njime će živeti do kraja sveta.
Nećemo zavirivati u daleku prošlost, uzmimo današnji dan i nedavnu prošlost naše Crkve.
I kad Mu se (Hristu) narugaše, svukoše s Njega purpurni ogrtač i obukoše Ga u Njegove haljine i izvedoše da Ga razapnu (Mk. 15,20).
Zar u ovim rečima nećemo videti da naša Crkva verno ide za svojim Hristom Spasiteljem?
Bogoborački progoni u 20. veku su po svojoj surovosti prevazišli sve ranije progone. Oni su uništili više hrišćana nego svi raniji progonitelji hrišćana zajedno. Oni su se rugali Crkvi kao što su se ljudi u svoje vreme rugali Hristu, čineći nasilje nad savešću njenih jerarha, nad savešću naroda Božijeg.
Sada, kada se i bez toga „malo stado“ još više smanjilo, i kad naš narod više nije narod Božiji, budući da je u ateizmu i negiranju svake duhovnosti došao do krajnjih granica, kada se uplašio smrada truleži i smrti koji ga je zapahnuo iz budućnosti i kada je počeo da se vraća veri i Bogu, onaj isti čovekoubica đavo stoji na straži. Po njegovoj zapovesti, pregršt svakakvih vera i najrazličitijih crkvi i sekti spremni su da prime one koji žude za spasenjem.
Ovde su i rimokatolici, bogati novcem i pohlepom. Hoće li se oni, koji dođu kod njih, potruditi da saznaju ko su oni? Hoće li nas učiniti opreznima činjenica da su oni do 11. veka bili naši ali da su otpali od nas, i po tome su svi saznali da oni nisu naši: Da bejahu od nas, ostali bi sa nama (1 Jn. 2,19). Da, oni se nazivaju hrišćanima, ali nisu sačuvali vernost i narušili su dogme. Crkva ih je odsekla, a Bog ih je napustio. Otpavši od Crkve, latinstvo je otpalo i od ljubavi Božije.
Ovde je i protestantska crkva, koja se u 16. veku izrodila iz raskola sa Rimom. Za protestanta je istina samo ono što mu se sviđa i što on sam smatra istinom.
Ovde su i unijati, koji se maskiraju u Pravoslavlje.
Ovde su i hrišćanske sekte: baptisti, pentikostalci i drugi, koji mudruju o Hristu, ali koji su se udaljili od Njegove Crkve.
Budući da se tokom dugih godina odvikao od razmišljanja na crkveni način, ruski narod je izgubio misao o Crkvi kao o novom životu.
Naš narod veru posmatra samo kao učenje, koje se prihvata razumom, pri čemu Evanđelje i Hrista suprotstavlja Crkvi i čini veru beživotnom.
Ako postoje Evanđelje i Hristos, a da pri tom nema Crkve – to znači da nema ni spasenja.
Ponovo se smeje neprijatelj Crkve kao što nekad se smejao ismejanom Hristu, i Crkva nastavlja svoj put na Golgotu.
Iznemogloj, malokrvnoj i opustošenoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi se na pleća tovari i onaj krst na kojem će je ubuduće razapinjati. Vraćaju joj, i to tako da ne može da odbije, do temelja razrušena zdanja hramova i zaboravljenih manastira do kojih su putevi zarasli u korov.
U međuvremenu, neprijatelj i u jedinstvo pravoslavnihhrišćana seje svoj korov – raznomislije i razdor. Poguban primer daje brat koji pije iz jedne Čaše sa bratom i okuša na jednoj Trpezi Gospodnjoj, a zahteva svoj udeo u nasleđu Božijem.
Pred Gospodom plačemo zbog surovosti naše braće u inostranstvu, plačemo zbog pomračenosti naše starije, rođene i uvek naročito voljene Ukrajinske Pravoslavne crkve. Tamo, na Dnjepru, upaljena je prva sveća Pravoslavlja. Vode Dnjepra su za nas postale vode Jordana. Trud i molitve Kijevo-Pečerskih podvižnika prosvetili su Pravoslavljem vascelu, tada pagansku, Rusiju.
Danas se, međutim, brat sa bratom sudi, i to kod nevjernih, kao da nas prekoreva sveto Evanđelje (1 Kor. 6, 6).
Međutim, ko će da sasluša?
Đavo čini bezakonja, i to sada već čini rukama verujućih, rukama pravoslavnih.
Kako onda da duhovno zapušteni čovek ne prihvati još sablažnjivija učenja: „Bog je jedan, dođi kod Njega, pa ćeš sutra i ti sam postati Bog.“
Omladina hoće da bude Bog, omladina hoće da gospodari i da vlada. I evo je već kod hinduista, kod budista i kod krišnaita, gde se uči duhovnosti. Istočnjački kultovi polaze u pohod da osvoje pravoslavnu Rusiju.
Nepromišljeno bavljenje okultizmom znači dobrovoljno i radoznalo obraćanje demonima. Ono prvo postane tragično, a zatim završava propašću po one koji su se njime sablaznili.
Koliko je takvih, živih po telu ali dušom mrtvih, unakaženih života, sada stupilo u crkvenu ogradu! Koliko ljudi leži pred pragom Crkve nemajući snage da razumom uđe u nju, jer je za mnoge već nastupila duhovna smrt? Demoni, koji se maskiraju u angele svetlosti, došaptavaju pomislima, govore sa govornica, viču u svim sredstvima informisanja: „Čovek je naš bog“, „bićete kao bogovi, bićete iznad Boga“. I opet se ponavlja istorija pada. Praroditelji su iz raja pali na zemlju, savremeni bogovi sa zemlje padaju u pakao.
Uzalud se danas čuje upozorenje: Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju ljudskom, po nauci sveta a ne po Hristu (Kol. 2, 8).
Radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolska (1 Jn. 3,8).
Ko će, međutim, sada da uništi ova strašna dela, ako ljudi progone i zaboravljaju Sina Božijeg? Umesto poklonjenja i zahvalnosti za Njegovu veliku žrtvu, ponovo dolazi idolopoklonstvo koje služi telu i demonima.
Dragi moji, u naše vreme se ne sme živeti nepromišljeno!
Svi mi, čak i oni koji su odavno u crkvenoj ogradi, bivamo sada iskušavani silom najrazličitijih sablazni, uključujući i silu nove religiozne svesti lažne hrišćanske duhovnosti. U svemu tome projavljuje se apokaliptički lik „velikog otpadništva“ koje će obuzeti rod ljudski pred svršetak sveta, na koji nas Gospod sada svakodnevno podseća.
Mislite li da je Gospod slučajno dozvolio da se oskrnave velike svetinje na Golgoti u hramu Groba Gospodnjeg? Zar nam ovo ne nagoveštava da je blizu odlučni i poslednji period borbe đavola sa Bogom i sa Hristom Njegovim?
Čuvajte se, dragi, da vas neko ne prevari! Čvrsto se držite Pravoslavlja. Brižljivo čuvajte od Boga vam darovanu blagodat! Bdnjte i molite se. U tišini se trudite na svom spasenju a po zavetima Gospodnjim i pod rukovođenjem i naukom Svetih Otaca. Ne zaboravljajte, već razmišljajte o rečima Gospodnjim: Ako vas dakle Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn. 8, 36) Eto gde je sloboda! Eto gde je spasenje!
Um je vezan okovima neznanja, zabluda, sujeverja i nedoumica. On pokušava, ali ne može da se otrgne od njih. Priveži se uz Gospoda i On će prosvetliti tvoju tamu, raskinuće sve okove u kojima se muči tvoj um.
Volju svezuju strasti i ne daju joj prostora za delovanje; ona se kobelja, kao neko čije su ruke i noge vezane, a ne može da se iščupa. Međutim, ako se privežeš za Gospoda, On će ti dati Samsonovu snagu i pokidaće sve okove neistine koji te sputavaju.
Srce napadaju stalne brige i ne daju mu da otpočine. Priveži se za Gospoda i On će te uspokojiti; kada budeš miran iznutra i kada sve oko sebe budeš video kao svetlo, neometano ćeš koračati sa Gospodom kroz mrak i tamu ovog života a prema blaženim prostorima večnosti, punim utehe.
Slava Besmrtnom Bogu Ocu Nevidljivom! Slava Besmrtnom Bogu Sinu Koji Se javio u telu! Slava Besmrtnom Bogu Duhu, Koji je govorio kroz proroke, apostole i Svete Oce!
Presveta Trojice, slava Tebi! Amin.
 
25. maj (7. juni) 1992. godine

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *