NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
POUKA NA PASIJI NAKON TRI PRVE REČI SPASITELJEVE NA KRSTU
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Danas vi i ja, ljubljeni moji prijatelji, okružujemo izobraženje Krsta Gospodnjeg, na Kojem je izobražen božanstveni nevini Stradalnik – Bogočovek, Spasitelj sveta.
Svake godine, tokom Velikog posta, Crkva nas sabira na tim bogosluženjima i izaziva u našim srcima svešteno sećanje na te daleke dane, kada je zbog Svoje ljubavi prema ljudima Bog predao Svog jedinorodnog Sina na krsna stradanja i smrt za iskupljenje grehova vascelog ljudskog roda.
Na Krstu je nepromenljivoj pravdi Božijoj za svakoga od nas prineta žrtva pomirenja (Rim. 3; 25). Živototvorna Krv Hristova, koja je prolivena na Krstu, skinula je večnu osudu sa čovečanstva.
Hristos je umro za sve ljude bez izuzetka. Njemu su svi podjednako dragi, za Njega su svi bliski. Kao potvrda za to služi osam reči Samog Spasitelja, koje je On pred smrt izrekao sa Krsta.
Dragi moji, iz našeg svakodnevnog života znamo da, kad umire neko od naših dragih, njegov odar okruže rođaci i s napregnutom pažnjom slušaju poslednje reči umirućega. Te predsmrtne reči ostavljaju dubok utisak, a ponekad posluže i kao lekcija za čitav život.
U gomili koja je opkoljavala Hrista takođe su se nalazili ljudi koji su žudno hvatali poslednje reči svog Učitelja i koji su ih prihvatili kao pouku i kao rukovođenje u daljem životu, sada već bez Njega.
I nama bi bilo od koristi da ih nikada ne zaboravimo. Zato ću danas dozvoliti sebi da sa vama besedim o prve tri reči božanstvenog Učitelja.
Iz Evanđelja tek što su pročitana pojedina mesta, gde se pripoveda o strašnom zločinu koji su počinili Judeji.
Slušali smo o izdaji, o sudu i o krsnim stradanjima našeg Gospoda i Spasitelja.
Spasiteljeva smrt bila je bezgranično teška, ali su bezgranično veliki i plodovi tih stradanja i smrti.
Istorija pripoveda da su na Golgoti, kroz raspeće na krstovima, kažnjavali najteže prestupnike i zločince.
Sada ćemo se i mi misleno uzneti na tu Golgotu i zamislićemo tri krsta sa stradalnicima koji još nisu umrli.
Sa strahopoštovanjem zamislimo šta se tamo događa. Prevashodno obratimo pažnju na Krst u sredini. Na njemu je raspet Spasitelj sveta. Sa desne i sa leve strane nalazi se po jedan razbojnik. Gomila je zlurada i izruguje se upravo Onome, Koji je raspet na srednjem krstu. Na razbojnike niko ne obraća pažnju…
U podnožju krsta su vojnici. Tek što su prikovali Nedužnoga, a već međusobno dele Njegovu odeću – to je njihovo pravo. Iako su neposredno pre toga telo živog čoveka probili ekserima, njihova srca su toliko otvrdnula da su već zaboravili na to. Sada ih zanima samo to, da dobiju svoj deo odeće. Istovremeno, oni se zajedno sa gomilom izruguju Raspetome. Takvo raspoloženje ljudi, među kojima je tvorio čudesa, u Spasitelju izaziva duševne patnje, daleko veće od telesnih stradanja.
U poslednjim danima Svog života, Gospod je radi ljudskog spasenja došao do krajnjih granica poniženja. Ispljuvan, izranavljen, ismejan, On visi i umire na Krstu. Za to vreme, gomila Mu podrugljivo dovikuje: Ako si Sin Božiji, siđi sa Krsta!
Kao što znamo, Gospod je ćutao, kao da ne čuje sve te podrugljive reči dok je, u stvari, Njegovo ljubveobilno srce nepodnošljivo stradalo zbog ljudske surovosti, koja vodi ka večnoj propasti. On je duboko žalio zbog čovečanstva, koje je propadalo u zlu. i samo se molio za Svoje dželate. Videvši varvarski zločin koji su počinili, zamislivši svu veličinu njihove krivice i svu dubinu posledica koje su navukli na sebe, On više nije mogao da ćuti i otvorio je Svoja božanstvena usta za molitvu. On se, međutim, nije molio za Sebe i za Svoje sopstvene muke, iako su one toliko teške da gotovo ne možemo ni da zamislimo kako je mogao da ih podnese. I pored toga, On se ne moli za Sebe. On Svoj molitveni pogled uznosi gore, prema Bogu, i moli se za pomilovanje onih, koji su Ga tako nemilosrdno mučili.
Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!
Bile su to, ljubljeni moji, prve reči božanstvenog Stradalnika, koje je On izgovorio na Krstu.
Šta je izazvalo upravo te reči, koje je Spasitelj izgovorio? Izazvalo ih je, za nas nepojmljivo, čovekoljublje Božije. U vreme Svoje propovedi, Gospod je ljudima učinio toliko dobra, težeći da nh spase i da ih vrati Bogu od Kojega su otpali. Žalio je njihovo duhovno slepilo. I ovde, u tom za Njega najstrašnijem trenutku, On ne misli o Sebi nego žali ljude. Kako se oni sami ne kaju, On se za njih moli Svom Nebeskom Ocu. Moli Ga da im oprosti, jer oni ne znaju šta rade. Da im oprosti zločin, koji upravo izvršavaju!
Kažite mi, prijatelji moji, ko je od nas sposoban za nešto slično? O, pučino neizrecive ljubavi i milosrća Božijeg! Druge reči koje je naš Gospod izgovorio sa Krsta bile su carsko ispoljavanje milosrđa prema pokajanom razbojniku.
Sa divljenjem slušamo razbojnika dok se s molbom obraća Raspetome Koji je, isto kao i on, raspet na susednom krstu, ali u Kojem je on prepoznao Boga.
Među zlobnim povicima gomile koja je hulila na Hrista, iznenada se začuo njegov glas. On je u Njemu smelo ispovedio Boga: Pomeni me Gospode, u Carstvu Tvome, kaže on. Svojim Gospodom i Carem naziva Onoga, Koji u tom trenutku deli sudbinu zločinaca, razapetih na krstovima.
Zadivljuje nas i Hristov odgovor: Amin, tj. Istinu ti kažem, danas ćeš sa Mnom biti u raju!
Neki će se, možda, i začuditi: kako to da grešnik, koji od Njega traži samo da ga pomene u Carstvu Božijem, na prvu prozbu bude uveden u raj?
Da, to je čudno! Evanđelisti pripovedaju da su oba razbojnika u početku hulila na Hrista. Šta se dogodilo u duši tog čoveka? Zašto se on tako iznenada promenio?
Srca zločinaca su obično mračna, preispunjena težnjom ka zlu i prestupima… Takav je, očigledno. bio i taj razbojnik. Međutim, nevidljiva svetlost Hristova, koja je na čntav svet zablistala sa strašnog oruđa kazne – Krsta, u snažnom talasu je pronikla u razbojnikovo srce i u jednom trenutku prognala iz njega svu tamu. Ona je snažno ozarila jedva primetnu iskru obraza i podobija Božijeg u njemu, koja je bila spremna da se sasvim ugasi zbog njegovih zločina. Talas nevidljive Božije ljubavi prema propalom ljudskom rodu, koji se izlio u prvim rečima Gospodnjim, u Njegovoj prvosvešteničkoj molitvi za grešni ljudski rod, zadivio je razbojnika i preporodio njegovo srce.
Da tako umire i da se moli za Svoje dželate, može jedino Car neba i zemlje. To poznanje je izmenilo i preporodilo razbojnika. Iz tog, iznenada ozarenog srca, izlile su se zadivljujuće reči ispovedanja, priznavanja Raspetoga za Gospoda. Razbojnik je uskliknuo iz dubine srca koje je poverovalo, iz obnovljene duše: Pomeni me, Gospode, u Carstvu Tvome!
Sasvim je moguće da je taj razbojnik od drugih ranije slušao o Hristu. Međutim, njegovo srce je tada bilo isuviše privezano za svet da bi prihvatilo novo, uzvišeno Hristovo učenje. Sada, dok je slušao Spasiteljevu molitvu za Njegove dželate, shvatio je da Hristos nije samo poučavao ljude, nego da je i postupao saglasno rečima Svog učenja.
Moguće je i to, da je on sa Hristom bio zajedno kod Pilata i da je znao za šta Ga optužuju. Znao je Koga Judeji raspinju, pridruživši Ga razbojnicima. Osim toga, bio je svedok neobične krotkosti i trpljenja, a takođe i plemenitosti duše i duševnog spokojstva, koje je Raspeti pokazao u vreme Svojih stradanja.
Tako ne umire nijedan zločinac, odlučno je pomislio on. Njegovo srce se otvorilo za istinu, a njegova usta za neočekivano ispovedanje. Zbog svega toga, razbojnik nije osetio samo olakšanje u duši. Njegovo smelo ispovedanje Raspetoga i od svih ismejanog kao Boga i nebeskog Cara u izvesnom stepenu ublažilo je i stradanja Samog Hrista. Njegove reči bile su kao iscel^ujući balzam za stradalničku Hristovu dušu. Niko nije istupio u odbranu Gospoda, Njega su samo optuživali i sramotili… Pored toga, ostao je sam, bez Svojih učenika i bliskih ljudi. Istina, u toj gomili se nalazila i nevelika grupa žena, koje su svim srcem bile predane Hristu. Njihova vatrena predanost pobedila je strah. U ženi živi uistinu herojska duša! Strah im nije pregradio put. One su se, zajedno sa Presvetom Bogorodicom, probile kroz gomilu i stale nedaleko od Krsta. U nemoj žalosti posmatrale su tužan prizor, njihovog ljubljenog Učitelja. One Spasitelju nikada nisu obećavale da Ga neće napustiti, kao što su to učinili neki od Njegovih učenika. Međutim, one su bile ovde, pored Krsta, a učenika nije bilo! Sa njima je bio jedino ljubljeni učenik Hristov, Jovan Bogoslov, koji je stajao pored Presvete Bogorodice. Svi oni sa velikom žalošću i žudnjom hvataju reči, koje izgovara sveti Stradalnik. Njihovo prisustvo Ga krepi i podržava.
Prečista Bogorodica gleda na Svog ljubljenog Sina očima punim nepodnošljive patnje. Budući nemoćna da bilo šta učini za Njega, da Mu na bilo koji način pomogne, Ona je i Sama nepodnošljivo stradala. Ko bi bio u stanju da rečima iskaže Njenu duševnu patnju?! Prožeta svetom, plamenom, materinskom samopožrtvovanom ljubavlju, Ona gleda na Raspetoga. Koliko misli prolazi kroz Njenu glavu! Možda se pojavila i neka sumnja, vezano za blagovest arhangela Gavrila… kako da razume i kako da preživi sve što se događa? Istovremeno, slušala je kako se Njen Sin moli za dželate, za čitav svet. Čula je i to, da je obećao razbojniku da će danas sa Njim biti u raju. O, koliko bi želela da i Ona Sama umre sa Svojim Sinom, da danas sa Njim uđe u raj i da se više nikada ne rastavi od Njega! Srcevidac Gospod je pronašao reči utehe i za Svoju Prečistu Majku. Ona mora još da ostane na zemlji, radi produžetka Njegove propovedi, i On je brižno poverava sinovskom staranju Njegovog ljubljenog učenika.
Hristos Spasitelj i po treći put otvara Svoja prečista usta radi reči ljubavi, i one su ovog puta namenjene Njegovoj prečistoj Majci: Ženo, evo Ti sina! S posebnom nežnošću i ljudski dirljivo, izgovara Spasitelj ove reči, obraćajući se Presvetoj Bogorodici… A zatim, gledajući Svog učenika, dodaje: Evo ti majke! Tim rečima je Hristos, umirući na Krstu, utešio i ohrabrio ne samo Presvetu Bogorodicu, nego i vasceli ljudski rod, budući da je u liku Jovana Bogoslova predao Njenom materinskom staranju čitav ljudski rod, pa i nas. Vidite li, ljubljeni moji, kakav značaj ima za nas Krst Hristov! On nam daje lekciju ljubavi jednih prema drugima.
Ljubav Hristova prema nama rasplamsava odgovornu i blagodarnu sinovsku ljubav prema Ocu Nebeskom.
Ja vam najiskrenije želim, da ona nikad u vama ne ugasne.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *