NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
ARHIMANDRIT TIHON ŠEVKUNOV
O SVOM DUHOVNOM OCU, STARCU JOVANU KRESTJANKINU
(delovi iz teksta)
 
Sa moje tačke gledišta, njegova pisma su nešto najbolje što je napisano u oblasti duhovno-moralne literature u Rusiji za poslednjih 50 godina…
Glavni duhovni kvalitet oca Jovana za mene je uvek bio i ostaje ne samo njegov dar rasuđivanja, već i nepokolebiva vera u sveblagi i savršeni Promisao Božiji, koji vodi hrišćanina spasenju…
Nikome neću nametati svoje mišljenje, ali sam duboko ubeđen, da je otac Jovan – jedan od retkih ljudi koji žive u naše vreme, kojima Gospod otkriva Svoju Božansku volju i o konkretnim ljudima i o događajima koji se događaju u Crkvi i svetu. Zaista, to je najviše projavljenje ljubavi prema Bogu i predanosti Njegovoj svetoj volji, za šta Gospod otkriva podvižniku-hrišćaninu sudbu ljudi, čini takvog čoveka Svojim sa-tajnikom…
Poverenje i poslušanje su glavno pravilo opštenja između hrišćanina i njegovog duhovnog oca. Naravno, nije moguće u odnosu prema svakom duhovniku imati potpuno poslušanje. Takvi duhovnici su veoma retki. To je u stvarnosti, veoma složeno pitanje. Često se događaju najteže duhovne i životne tragedije, kada nerazumni sveštenici uobražavaju da su starci, a njihova nesrećna duhovna deca uzimaju na sebe preteško i nesvojstveno našem vremenu potpuno, apsolutno poslušanje njima. Naravno, otac Jovan nikada nije diktirao i nije primoravao na slušanje svojih duhovnih saveta. Slobodnom iskrenom poslušanju njemu, čoveka su privodili iskustvo i vreme. On nikada sebe nije nazivao starcem. A kada su mu govorili o tome, on se osmehivao i odgovarao, da danas nema staraca, da postoje samo iskusni starčići. On je i do sada ubeđen u to, kao što sam međutim, i ja ubeđen da mi je Gospod u njemu poslao istinskog starca, koji zna volju Božiju o meni i o uslovima koji su povezani sa mojim spasenjem…
Obično čak i pri čvrstoj ubeđenosti u pravilnost i neophodnost svojih saveta, baćuška se trudi da posavetuje, da ubedi, čak i moli da se ispuni ono što sigurno zna je neophodno za čoveka koji mu se obratio. Ako ovaj uporno nastoji na svome, onda baćuška obično uzdiše i govori: „Pa dobro, probajte. Činite kako znate“. I uvek, koliko su mi poznati slični slučajevi, oni koji nisu ispunjavali mudre duhovne savete oca Jovana, na kraju bi se gorko kajali i, kao po pravilu, dolazili njemu sledećeg puta čvrstom namerom da ispune ono što on bude rekao. Otac Jovan je sa neizmenjenom ljubavlju i saaosećanjem primao takve ljude, nije žalio vreme za njih i svim silama se trudio da ispravi njihovu grešku…
Obično kada neko počinje da se seća oca Jovana, piše, kako je on blag, prijatan, dobar, pun ljubavi; da, bez sumnje, istina je da čoveka koji bolje ume da izrazi otačku, hrišćansku ljubav nisam sreo u celom svom životu. Ali nemoguće je ne govoriti i o tome, da otac Jovan, kada je to neophodno, biva istinski strog. On ume da kaže takve reči obličavanja, posle kojih njegovom sagovorniku, iz ljudskog ugla, ne zavidiš…
Otac Jovan se nikada ne usteže i ne boji da kaže istinu, ne gledajući na lica i čini to pre svega radi ispravljanja i spasenja duše svog sagovornika, bio on arhijerej ili prosti poslušnik. Ta čvrstina i duhovna principijelnost bila je naravno, položena u dušu oca Jovana još u ranom detinjstvu kada je opštio sa velikim podvižnicima i Novomučenicima…
Za godine opštenja sa ocem Jovanom primetio sam da postoje određeni principi u vezi sa duhovnim savetima. Ali naravno, on ih nije automatski primenjivao. Za mene je bio interesantan primer njegovih saveta u vezi sa brakom. On daje blagoslov na stupanje u brak samo ako se mladoženja i mlada poznaju bar tri godine. Pri sadašnjoj nestrpljivosti mladih ljudi to se čini kao isuviše veliki rok. Ali mnogi slučajevi su pokazali koliko iskustvo oca Jovana i njegovo nastojanje u neizostavnoj neophodnosti međusobne provere budućih supruga bivaju spasiteljni za porodice i duše. Ja ne znam ni jedan slučaj kada su sveštenici iz žaljenja skraćivali rok koji je dao otac Jovan, a da se za mlade porodice nije završavao žalosno.
U vezi sa monaškim postrigom, otac Jovan takođe traži, kao pravilo, značajnu proveru vremena. A takođe ogroman značaj pridaje i roditeljskom blagoslovu. Naprimer, ja sam čekao odluku oca Jovana o mom postrigu skoro deset godina, dok me majka nije blagoslovila na monaštvo. Sve te godine kao odgogor na moj nestrpljive molbe za blagoslov na postrig, otac Jovan me je samo nagovarao da sačekam majčin blagoslov. I uveravao da Gospod neće zaboraviti to trpljenje i poslušnost. Tih reči sam se setio, kada sam bio postrižen u monaštvo u Donskom manastiru. Tako su se okolnosti složile, da se to dogodilo na sam dan mog rođenja, kada sam napunio 33 godine, kada su mi dali ime u čast mog omiljenog Svetitelja – Svetog Tihona, patrijarha moskovskog…
Otac Jovan se odnosi sa ogromnim poštovanjem, ljubavlju i poslušnošću prema arhijerejima i crkvenom sveštenonačaliju. On je zaista čovek Crkve. Mnogo puta je on blagoslovio da se čini upravo onako kako odluči Svjatejši patrijarh, kako blagoslovi episkop, namesnik. Svest o tome da istina prebiva na zemlji samo u Crkvi, duboko je proživljena od njega i prenosi se do duhovne dece. Otac Jovan nije trpeo nikakve raskole, nikakve buntove i uvek je neustrašivo i strogo istupao protiv njih, iako je znao, koliko kleveta, a ponekad i mržnje mora da oseti… Ali on je sve trpeo samo da bi on sam i njegovo duhovno stado išli crkvenim, carskim putem…
To se ticalo i iskušenja kojima se podvrgla naša Crkva u poslednjih deset godina: sa jedne strane – obnovljenskim tendencijama, sa druge – bolesnim eshatološkim raspoloženjima. I u jednom i u drugom slučaju otac Jovan je razlikovao ljubav prema zabludelim u duhovnom životu ljudima zbog nerazumnosti i neprijateljskih zamki, i one štete, koju su oni aktivno pa čak i sa besom bili spremni da nanesu Crkvi… Ogromni, skoro stogodišnji opit crkvenog života samog oca Jovana daje mu ogromne prednosti u razlikovanju duhova, i određivanju toga, gde mogu odvesti jedne ili druge strasti i novotarije, ili revnost ne po razumu. Zaista, ničeg novog pod suncem nema. „U kampanji, koju Vi preldažete, neću učestvovati“, piše otac Jovan jednom mladom i veoma iskrenom jeromonahu, koji mu predlaže učešće u pokretu „Za život bez INN“. Sam duh slične delatnosti, gde ima mnogo samoisticanja, buke i nade ne na Boga, već na čoveka, pa još i sa kritikom prema sveštenonačaliju, koji izbija iz Vaših izjava, zabranjuje mi to. Ja sam već slično video u detinjstvu u delovanju i duhu obnovljenaca, koji su ustajali na najtišeg patrijarha Tihona, a faktički na Samog Gospoda i Crkvu Njegovu.“…
Mislim da je iskušenje klevete i mržnje u poslednjim godinama života, bilo poslano promisliteljski od Gospoda. Čini mi se da prepodobni Varsonufije Optinski negde piše, da Gospod Svojim vernim slugama upravo u poslednjem periodu životu šalje takva iskušenja kao obraz Golgote Spasitelja.
Nekoliko godina pre kraja otac Jovan se takođe nije kolebao da na sebe izazove oganj, zato da bi upozorio crkveni narod od sablazni novog obnovljenaštva. On se ne jednom susretao i razgovarao sa popularnim i tada podržavanim sledbenicima modernizacije i obnove u Crkvi. I tek potpuno iscrpevši sredstva ubeđivanja, u krajnjoj opasnosti tog puta, on se izrazio jasno, određeno, da svi čuju i sa punom odgovornošću za svoje reči: „Ako mi ne razorimo taj pokret, oni će razoriti Crkvu.“
Za mene su za ceo život u sećanju ostale reči njegove propovedi, koje je izgovorio u Mihajlovskom hramu Pskovo-Pečerskog manastira 1985. godine: „Nama je od Gospoda dana zapovest ljubavi prema ljudima, našim bližnjima. A da li oni nas ljube, o tome ni najmanje ne treba da se brinemo. Treba samo da se brinemo da bi ih mi ljubili“…
 
Otac Tihon Ševkunov,
Namesnik Sretenjskog manastira,
glavni urednik internet prezentacije
www.pravoslavie.ru

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
Ob otce Ioanne (Krestьяnkine) – Pravoslavie.ru

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *