НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТИ ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
 

Син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, у народу је познат као Стефан високи. Био је најобра-зованији српски владар, витез, песник и дипломата.[1]
 
Многим искушењима живот је намучио и даривао овог „српског владаоца, кратковеког, а најлеп-шег кога је имала Србија“ каже др. Владета Јеротић у есеју посвећеном Стефану Лазаревићу у трећој књизи „Дарови наших рођака“. Одрастао је у времена зла, без оца заштитника, с мајком Милицом која је била „лепотом жена, а мудрошћу одисеј“ (Константин Филозоф). „Његово је било да одрасте у тмини пораза свог онемоћалог племена. његово је било да, сукобљен с јадом побеђе-них, спасава што се још могло спасти. Његово је било да погне главу пред победником који је одрубио главу његовом оцу – и још веће искушење – да му принесе, као жртву и као плен, рођену сестру“, записао је Јеротић. Умео је да се узвиси над својом вазалском судбином живећи животом ратника, државника, законописца, витеза, дипломате, песника.
Успешно је ратовао на страни Турске да би заузврат очувао слободу своје државе. После битке у којој је татарски кан и војсковођа Тимур, познатији као Тамерлан, поразио турке, заробио и погубио Бајазита, Стефану и Србији је стигло спасилачко ослобођење од вазалског завета.
На византијском двору 1402. додељена му је титула деспота, а у Будиму је 1408. године постао први међу једнакима, члан витешког реда Змаја, који су основали краљ Сигисмунд и жена му Варвара. Међу витезовима „блистао је Стефан као месец међу звездама“, записао је Константин Филозоф. Стефан је од Сигисмунда на дар добио Београд, кога је посветио Пресветој Богородици и у њега пренео своју престоницу.
Написао је „Слово љубве“, једно од најлепших поетских дела на српском језику. Та химна љубави настала је у време краткотрајне слободе, кад је време вазалства прошло, али се догађало друго зло које не пролази у српској историји: тешку душевну рану Стефану је задао рођени брат Вук, који се удружио с „полумесецом“ не би ли му преотео владарски трон. Да би избегао сукоб, Стефан је поделио земљу с непријатељем исте крви, који је недуго потом страдао од турске руке због шуровања с Млечанима.
„Живот овог великог ратника, који је умео да врати наду у срца својих саплеменика и мада краткотрајну, али ипак слободу у покорене регије, окончан је, по данашњем календару, 1. августа 1427. године“, записала је Светлана Велмар Јанковић у тексту „Бдење.“ „истог дана кад је деспоту позлило у Београду је ударио страшан гром. Небо се већ у подне навукло црним облацима да се мислило да је ноћ и једва се мало разданило у сунчев смирај“ – пише Миодраг Пурковић у књизи „Кнез и деспот Стефан Лазаревић“. „Вођа народа као цвет прецвета и отпаде“, речи су Константина Филозофа. На вест о смрти владара људи су „бежали у градове у страху од будућих дана, особито у Београд, где су Београђани били у црнини,“ пише Пурковић. На вест о смрти српског владара Турци су провалили у Србију, заузели Крушевац и кренули у пљачку.
Према запису Константина Филозофа. деспот је првобитно сахрањен у својој загробној цркви Ресави, да би га доцније, калуђери пренели у Копорин склањајући његове мошти од Турака. Овај најобразованији владар у дугој српској историји и данас живи у сећању народа, који га и данас слави у својим предањима и чува га од незаборава.
Слави се 19. јула / 1. августа.

Авраам, детаљ фреске у припрати
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Текст о деспоту Стефану је скраћени чланак Весне Арсенић: Tајне деспота Стефана Лазаревића, Политика, 23. децембар 2011. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t18330.sr.html

Један коментар

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *