НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИГУМАН ПАЈСИЈЕ
 

Поред степеништа које води на галерију, одмах до лика Патријарха Павла, налази се цела фигура свештеномученика Игумана Пајсија.
Он је био један од вођа Хаџипроданове буне. У Трнави крај Чачка, у манастиру Благовештењу, заједно са Хаџи-Проданом, Мијаилом и другим устаницима, игуман Пајсије је на Крстовдан 14. септембра 1814. године подигао Србе на Други устанак. Претходни устанак је пропао управо тог истог дана, на празник Часног Крста, пре годину дана. Тако је и овај устанак срба, везан за празник Часног Крста и страдања, тиме добио и своју тајанствену хришћанску символику. Крстовдан позива сваког хришћанина да понесе свој крст и крст свога народа. Тога је Игуман Пајсије био свестан и он је понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.
Ову буну су Турци искористили као повод да обезглаве народ. На превару су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито свештенике и духовне вође, који су на било који начин били умешани у устанак или су им били сумњиви. Лажно им обећавши помиловање, на стотине људи, жена и деце је на превару похватано и побијено по Србији. Осим њих, оковано у ланце, око стотину народних првака је доведено у Београд и затворено у Кулу Небојшу испод Калемегдана. Међу њима су били игуман Пајсије и његов млади ђакон Авакум. На стамбол капији[1] Турци су их све натакли живе на колац 17. децембра 1814. године.
„Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти србије. Он је тада био људска касапница, гнездо ужаса и страхота. губилиште није било стално одређено, оно је било свуда, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и варошких караула штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама и од Баталџамије ка Ташмајдану, непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Мученици на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. неко је оставио запис: ‘на Врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени …имаде их 60 или 70, осим оних што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима… имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изјели, докле су могли дохватити…’ по неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол Капију шетао око града по бедемима и по Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика. Када су из тамнице водили робље на губилиште Турци су необично волели да се увек нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815.) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.“[2]
Црква прославља преподобномученика игумана пајсија заједно са његовим учеником св. муч. ђаконом Авакумом 17/30. децембра.


 
НАПОМЕНА:

  1. Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. пред улазом у Стамбол Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу.
  2. http://www.crkva.se/srbiavakumiostali.htm

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *