НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТИ РОМИЛО РАВАНИЧКИ
 

Преподобни и богоносни отац наш Ромило Раванички се слави 16/29. јануара. родио се у Видину. Родитељи му на светом крштењу дадоше име Рајко, васпиташе га и одгајише у науци и закону господњем. Замонашио се најпре у манастиру Пресвете Богородице Одигитрије у Трнову. Потом је био ученик светог Григорија Синаита,[1] који је због најезде Турака дошао у Србију, као и многи други Синаити током XIV и XV века. Подвизавао се у неколико манастира у Србији: св. Роман код Ђуниса, Раваници (где је заједно са њим био и Константин Цамблак), где се свети Ромило упокојио у Господу око 1375. године. Иако му је отац пореклом био Грк а ма-јка Бугарка, због тога што се подвизавао у Србији и својим молитвама чинио многа чудеса, он је један од најпоштованијих светитеља код нас.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По народном предању назив Синаити се првенствено односи на ученике преподобног Ромила Раваничког и преподобног Григорија Млађег Синаита (Горњачког), чије су духовне матице биле манастир Раваница и манастир Горњак. Синаита је највише било у Моравској Ссрбији, од Мораве и Млаве до Ддунава и Баната, али их је било и по другим српским крајевима, особито у Метохији, око Призрена, у Зети Балшића, па све до Метеора у Тесалији. Назив „синаити“ везан је посредно или непосредно, за Синајску Гору и њен чувени манастир, као један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. Још од времена Светог Саве, везе Србије са Синајем су обично ишле преко Палести-не, где је постојало неколико српских метоха: св. Ђорђа у Акри, св. Јована Богослова на Сиону у Јерусалиму, итд. Краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин су богато даровали Синајски манастир, у коме је крајем XIV века био и један игуман Србин, по имену Јоаникије. сачувано је десет повеља цара Душана синајском метоху у Серезу. Непосредни повод за пресељавање монаха из Палестине и са Синаја били су провала Монгола у Сирију у XIV и XV веку, као и ратови између Мемелука и династије Јејубита, који су беснели у Сирији и Палестини половином XIV века. Што се тиче по-вода за досељавање светогорских исихаста и монаха, ученика Григорија Синаита, из Бугарске у српске крајеве, то је био Ма-рички пораз (1371.) и несигурност због сталних упада разбојника. После Маричке битке, каже се у житију преподобног Ромила, многи Светогорци и пустињаци, од страха Агарјанског „от Светије Гори избегоше“. – Митр. амфилохије: синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века – http://beleske.wordpress.com/razno/sinaiti-i-njihov-znacaj-knjiga-jm-amfilohije/

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *