НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
РИМСКА И ЗАПАДНА УМЕТНОСТ
 
Поменути антички правци наслеђени су и потом прилагођени, модификовани од стране Римског Царства, које их је распространило по својим регијама у Европи, Северној Африци и на Блиском истоку.
Након пада или гашења Западног Римског Царства у V веку (или пак, његовим постепеним распадом и трансформацијом), религиозна уметност је такође, преживљавала варварске инвазије и делила судбину верских, друштвених, државних, политичких и разних других превирања.
Током многих векова, секуларна уметност на Западу је маргинализована, док је сакрална доминирала. Такво стање је трајало све до појаве ренесансе, која је Европи донела пораст световне на рачун црквене уметности. Осим тога, ренесанса је извршила огроман утицај на Западну хришћанску уметност, у којој су постепено почели да се појављују пејзажи и портрети, па чак, апсурдно, и предмети из класичне митологије. Стога, није чудо да су у XVI веку вође реформације уништавале статуе и друга уметничка дела у црквама на Западу, како би зауставли и спречили ширење сујеверја и идолопоклонства. Тако је Протестантизам постао неповерљив према религиозној црквеној уметности.[1]
Ипак, с тачке гледишта реформатора, треба рећи да њихово иконоборство није знак противљења црквеној уметности као таквој, већ само њеној злоупотреби. Али, протестанти понекад не разумеју ову разлику и тако се до данас држе негативног мишљења о овој уметности. То је основни разлог зашто, у односу на римокатоличке и православне храмове, протестантски имају веома мало користи од визуелних уметности – икона, статуа и уопште, верских слика и представа.
У целини, протестантски кругови се и данас држе подаље и опрезно према црквеној уметности. Упркос томе, код многих појединаца у последње време примећује се просто жеђ за класичном православном иконом, у којој се може препознати стварни доживљај вере и хришћанских вредности, очишћен од опасности застрањивања која су рациона-лизам и модерна времена донели Западном човеку.
Чак и разне хришћанске секте, које презриво беже од уметности, не могу сасвим без ње. Јер, уметничке одлуке се доносе када год неко компонује религиозну музику или мелодију, када се одлучује о архитектури, о изградњи храма, када се бира намештај за њега, када се ради о одеждама и оделима, предметима, или једноставно, када се прави брошура за омладински програм. Уметност у цркви и око ње је сасвим неизбежна. Православни Хришћани стога, морају пазити на смисао и сврху уметности у храму, на богослужењу, као и уопште у свом животу и култури.
Што се тиче утицаја периода класике у уметности, он се током последње две хиљаде година на Западу губио, и поново ту и тамо појављивао. У средњевековном периоду се готово сасвим изгубио, да би се поново појавио у доба ренесансе. „Назадовао“ је и „кварио се“ у време барока, да би се поново појавио у пречишћеној форми у нео-класицизму, а затим доживео својеврстан препород у доба пост-модернизма.
Од појаве литографије и штампе, репродукција и продаја побожних слика је постала масовни елемент популарне хришћанске културе. У модерно доба, многа предузећа су комерцијализовала хришћанску уметност. Иако се, као таква, у уметничком свету сматра за кич, она је комерцијално успешна и данас веома распрострањена.
„Огроман профит који кич остварује на тржишту представља велико искушење. У култури, у којој је човек постао испражњен и безначајан, лишен духовних вредности и тајне, похрањене у дубини његовог бића, који је сведен на тело и чула, руке и очи, кич постаје неизбежан. (…) На сликама пре ренесансе Дева Марија је представљена као жена са чијег лица зраче чедност и стидљивост, дајући му продуховљен и светачки израз. Сликар је настојао да је прикаже тако да она не буде слична лепим женама које се свакодневно сусрећу и употребио је сав свој таленат да јој да духовну лепоту. У периоду ренесансе и касније, сликар ће модел за њен лик тражити у лепим женама које среће на улици. На лицу овосветске Марије више нема оног израза стидљивости светице, и поглед посматрача ће, пре него што га подсети на своје духовне вредности, привући својом лепотом. Културолог Милош Илић види кич као уметничку и духовну таутологију[2] са мноштвом ‘естетичких ожиљака’ иза којих стоје лењост духа, деградација идеала, успостављање лажних вредности и тржишних критеријума. Кич се, отуда, суштински противи стваралачким и духовним напорима. Зато је, сматра он, кич један од модерних грехова човечанства, усађен у предмете и изнијансиран слабостима човечијег духа.“[3]
 


 
НАПОМЕНА:

  1. http://sg.christianpost.com/dbase/editorial/700/section/1.htm
  2. Таутологија у реторичком смислу представља сувишно понављање неког става или тврдње, или исказивање истог појма другим речима, да би се слушалац убедио у истинитост тврдње, иако без стварних аргумената. Настала је од грчке ријечи ταυτολογία, која се код старих Грка користила на идентичан начин као данас.
  3. Лела Мирковић, Кич – један од модерних грехова, Православни мисионар, 1/2011, стр. 61-62.

Један коментар

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *