НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
АРХИТЕКТА ДР ПРЕДРАГ РИСТИЋ[1]
 
Инжењер архитектуре и професор Академије СПЦ-е за уметност и консервацију у пензији, Др Предраг – Пеђа Ристић се убраја у наше најзначајније црквене градитеље последњих педесет година. Рођен је и растао у Београду, у породичној кући у Сењачкој 3, која је после рата конфискована и никада није враћена. Отац Петар му је био солунски борац, инжењер, врхунски стручњак за централно грејање и клима-уређаје, а мајка Марија потомак чувене породице
Табаковића, архитеката и сликара. Растао је дружећи се са децом царских Руса, којих је био пун предратни Београд. Био је првак Србије у пливању 1946. године, оставивши за собом глумца Северина Бијелића, који му је дао надимак Пеђа Исус, по којем га многи и данас знају. Сећа се и послератне сталне полицијске присмотре под којом је живео, јер му је отац робијао као непријатељ комунизма и умро од последица затвора, а он је више пута привођен, затваран, као и сви који су потицали из ,,сумњивих“ породица, као и дружења са истомишљеницима из којих је настала чувена Медиала.[2]

Арх Др Предраг Ристић у своме стану у Београду, јануара 2012.
 
Дипломирао је архитектуру 1956. године, пројектом цркве, коју је морао да пријави као концертну дворану, а докторирао у Грацу, на немачком језику, реконструкцијом Лепенског вира. Добитник је „Награде принца Чарлса“ за пројекат црквеног дома у Бирмингему, „Ордена Светог Саве другог реда“ и награде „Стефан Првовенчани“.
Пројектовао је преко 90 цркава и црквених објеката, који се налазе свуда где Срби живе, од Аустралије до Канаде, а у ратовима деведесетих уништено је 14 његових цркава. Неконвенцио-налан по природи и упоран у настојању да се идеја пројекта што верније реализује током градње, наилазио је и наилази на многа оспоравања и препреке, па се дешавало и да не буде у прилици да остане до краја при реализацији објекта. Он неуморно истрајава на сваком пројекту, трудећи се да ни у најмањем детаљу не изађе из оквира догматике и канона, дубоко свестан да црква није обична грађевина, већ ,,брод у којем се људи спасавају“.
Дошавши из Београда у Сиднеј 1996. године, др. Предраг Ристић је око месец дана посветио студији ситуације и изради планова за комплетну обнову светог храма, чиме је постао главни творац пројекта његове обнове. У консултацијама са свештеником и црквеним одбором, проф. др. Предраг Ристић је истицао: „Немогуће је саградити храм, а да и сама та градња не буде Литургија, као што је већ Литургија и само сликање икона или фресака. То је немогуће без поста, покајања и Силаска Светог Духа. Тако онда храм није ‘саграђен’, него је сишао с Неба на Земљу! Исто онако како хлеб и вино у Литургији више нису хлеб и вино, него Тело и Крв Христова. Храм је појава Логоса, Небеског Царства на земљи, простор у којем се човек сусреће са Христом! Зато, храм мора да буде савршена хармонија, својствена Небеском Царству, јер само у таквом простору пристоји смештати иконе и фреске. То је простор који смо припремили (или треба да припремимо) за Силазак Светог Духа и за долазак Христов, за Свету Тројицу, да их дочекамо као што их је Авраам дочекао. Јер у храму смо ми домаћини Светој Тројици, као што је Света Тројица домаћин нама у Небеском Царству. Храм је Небеско Царство на земљи, па како ми у томе Царству дочекамо Свету Тројицу, тако ће и Света Тројица нас, у Небеском храму.“
Свест о великој светињи храма Божијег је одувек била присутна међу Хришћанима. „Простор храма, у којем ће се иконе показивати као ‘диван Бог у ликовима светих својих’, значајан је и мора да служи овој Литургији, исто колико и икона, колико и свештена молитва и песма.[3]
На крају своје студије др. Предраг Ристић је старешини храма и црквеном одбору поднео свој предлог, под називом:
ДУХОВНИ ОПОРАВАК АРХИТЕКТУРЕ ЦРКВЕ СВ. СТЕФАНА У РУТИ ХИЛУ


 
НАПОМЕНА:

  1. Текст и слика: Маја Радонић, Интервју, Предраг Ристић архитекта и црквени градитељ, Остао нам је још само духовни простор, Печат, бр. 199, Београд, 12. јануар 2012. стр. 64 – 65.
  2. На једној изложби у Дому омладине у Београду, 1953. године, Дадо Ђурић и Урош Тошковић су дошли на идеју о оснивању уметничког друштва, које је 1957. године оформило друштво пријатеља Балтазар. Њега су сачињавали: Леонид Шејка, Синиша Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Мишел Контић, Урош Тошковић, Вукота Вукотић, Пеђа Ристић и Оља Ивањицки. Већ идуће године група друштво – група, имала је и свој први заједнички наступ под именом уметничка група Медиала. Група Медиала, ма колико често мењала свој састав, увек је имала велики утицај на савременике, а и изван групе се све више ширио њен утицај на велики део људи и стваралаца.
  3. Симпосион о црквеној уметности у манастиру Каони, Глас Цркве, Шабац, I/87, стр. 46 и 45.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *