НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕШТЕНО СЛИКАРСТВО
(живопис, иконографија)
 
Осликавање унутрашњости храма има две основне улоге: прво, да помогне вернима да саучествују у свештенослужењу кроз разумевање Цркве као заједнице са Господом свих верних кроз целу историју, од настанка света до његовог свршетка; и друго, да их својим садржајем и лепотом побуди и олакша им молитву Богу.[1]
Свештена или црквена уметност, а посебно живопис (грч. ζωγραφία ), може се пратити од самог почетка Хришћанства: од древних фресака у Мегидону, које датирају из првог века (око 70. године), преко раних хришћанских саркофага из 2. века и великог броја сачуваних дела ранохри-шћанске иконографије римских катакомби из наредних векова. „Иконе су у Цркви, и на Истоку и на Западу, постојале од самог почетка Хришћанства, што потврђују бројна историјска и археолошка сведочанства, и нарочито до данас сачуване фреске у катакомбама Палестине, Мале Азије, Кипра, Рима, Егејских острва…“[2] Професор Горан Јанићијевић посебно помиње живопис у ранохришћанским гробницама у Нишу и Печују: „У раном Хришћанству теолошка мисао и иконографија прате једна другу. Све створено у том периоду било је изворник за даљи рад и на пољу богословља и на пољу иконописа, односно живописа.“[3]
Како Црква од самог почетка доживљава икону, објашњава епископ Данило (Крстић): „Икона је света слика некога свеца који је подвигом успео да постане сличан (подобан) Богочовеку Христу… Бог је по својој суштини неописив, непојмив – вечно тајанство. Зато је свака теолошка беседа о Њему, као и слика, непримерена достојанству Његовом. Али, Он је благоизволео да се стварно јави у Старом Завету: Аврааму као Три ангела и Мојсеју као Светлост на Синају и као Огањ у несагоривој купини…“[4] „Ако су у Старом Завету сликани ангели, онда утолико пре мора бити сликан Творац ангела који је постао Човек…“[5]
Ипак, све до Миланског едикта и ослобођења Хришћанства од гоњења, Црквена уметност је била ретка и скривена од очију јавности. Обраћањем у Хришћанство Константина Великог и прогласом слободе исповедања вере, свештена уметност је, не само добила нови полет, него се иконографија коначно и јасно раздвојила од класичне римске уметности, наслеђене из античке Грчке. Слободом Хришћанства, Црквена уметност је доживела процват у свом примарном интересовању за духовне вредности, значај јеванђелских идеала и лепоту својих тема, ликова и приказа, издвојивши се својим натприродним, свештеним (хијератичким) стилом без натурализма (претходно развијеног у хеленистичком периоду) и тзв. реализма. Од тада па до данас „литургијско сликарство Цркве од Истока нам се открива као зарење (исијавање) мудрости православне иконографије. Оно је исцељено од егзалтираног стања натуралистичке уметности Запада. Такође, икона није плод некаквих езотеричних треперења која су туђа природи хришћанске Цркве. Икону не дугујемо ни само естетским осећањима и доживљајима, нити пак религиозном сентиментализму својственом верском пијетизму Западног Хришћанства. То је стога што се православна иконографија служи надумним аскетским символизмом, чија снага исијава свету словесно знање као надсуштаствено благодатно стање.“[6]
Иако је у почетку била под одређеним утицајима класичне грчке, а потом и популарне римске уметности, већина историчара уметности се слаже да се, судећи по сачуваним узорима, може рећи да хришћанска сакрална уметност није водила своје директно порекло од њих. Ипак, због ових утицаја, иако не пресудних, осврнућемо се укратко и на општу световну уметност.
 

Свети Јеванђелист Јован
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Ђорђе Јанковић, Осликавање Храма Св. Саве, НИН бр. 3134, 20. јануар 2010.
  2. Јеромонах Атанасије, Духовност Православља, Историја и теологија светих икона, Библиотека Пут, Београд 1990.
  3. Ивица Чаировић: Симпосион о теологији иконе данас, Академијa Српске Православне Цркве за уметности и консервацију: http://www.akademijaspc.edu.rs/en/node/40
  4. Епископ Данило Крстић, Иконограф: слуга лепоте Божије, Теолошки погледи, Београд 1990, бр. 4, стр. 213.
  5. Исто, стр. 214
  6. Јереј Стефан Санџакоски: Леонид Успенски – видилац богољепоте, Други сабор савременог иконописа код Срба, Београд 1993, стр. 3.

Један коментар

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *