Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић
ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА
СМРТ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ[1]
Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада многи богоугодни светитељи засијаше по Србији и читавом Балкану. међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена.
Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око Пећи, из села Уњемир, данашњи Ујмир крај Пећи. родитељи му беху побожни и честити хришћани. Још док је живео са родитељима блажени Петар испољаваше благодат Божју, од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве. Уместо тога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје.
Када његови родитељи уснуше у Господу, Петар се замонаши и потом успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи.
Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима јављаху, но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но анђео га прихвати и рече: „не плаши се од мене, ја сам Михаило, архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. и арханђео мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „мир теби, душо која тражиш Господа! виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. и архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног анђела!“ и ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом арханђелу за ово чудо.
По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Његов живот, подвиге и многа чудеса, описао је хилендарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком. Јер, Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, него упути к њему неке богољубиве монахе. дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи. Предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, преподобни их радо прихвати и благослови им да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим, на њихову молбу исприча им своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер их даром чудотворства и миомиром изобилно обогати. зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.
Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355) предаде је на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хилендара.
Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем XVI века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци, код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају.
Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. амин.
НАПОМЕНА:
Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.