НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТИ САВА ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ
 

Свештеномученик Сава (Трлајић), епископ горњокарловачки, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Завршио је богословију, а потом Правни факултет у Београду. од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Потом је изабран за референта, а затим за секретара Светог архијерејског Синода СПЦ. Када му се упокојила супруга примио је монашки чин и постављен је за старешину манастира Крушедол. Хиротонисан је за викарног епископа сремског 1934. године у Сремским Карловцима.
Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.
Други светски рат га је затекао као епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком.[1] Ради преузимања власти од Италијана око 100 усташа је дошло у Плашки 21. маја 1941. епископа Саву су прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Иста судбина је задесила и многе његове свештенике.[2] Усташе су га ухапсиле и са групом виђенијих Срба под стражом држали затвореног у штали Јосипа Томљеновића, свакодневно их мучећи и злостављајући.
Под насловом „Главу дајем, ал’ свој народ не остављам“ свештеник Јован Силашки је у једном броју „Банатског весника“ објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и сведочанство о његовом страдању: „… Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац је отворено рекао владици да мора да напусти „хрватски“ Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио: „Главу дајем, ал’ свој народ не остављам!“ Да се надбискуп није шалио видело се одмах. владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певале: „Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли“.
У то време Свети архијерејски синод СПЦ је више пута интевенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха.[3]
Када су после мучења владику повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. међутим, мучитељи јој то нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.
Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао. „да ли сте познавали владику Саву Трлајића?“ – упитао је непознати Сараволца. „Чуо сам да је био свештеник у Башаиду“.
„Како да не! владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао“.
Затим је упитао непознатог: „откуд познајете владику?“ „Био сам непосредан сведок његовог страдања“ – одговорио је незнанац. „Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наста вили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама, српских гробница у том крају. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа“.
Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име….“
Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту, у августу 1941. године, убијено око 8000 Срба.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Устоличен је за епископа горњокарловачког 4. септембра 1938.
  2. Протојереја иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја милана Ђукића, секретара епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава насадила, пароха у Личким Јасеницама.
  3. више о томе видети у књизи епископа Атанасија „Српска Црква у Другом светском рату“.

Један коментар

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *