ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
РЕДОСЛЕД СЦЕНА
 
Средишњи ниво сликарства цркве почиње изнад улазних врата, сценом Државно – црквени Сабор у Расу, на којој је приказан св. Стефан Немања окружен архијерејима и властелом. Од њега се према крајевима сцене удаљују западни Угри и источни богумили.

Државно-црквени Сабор у Расу
 
Од ове централне сцене хронолошким редом се наставља низ допојасних фигура светих и благо-родних жена на северном, и светих царева и мужева на јужном зиду галерије. С обзиром на то да су испод њих, а изнад стасидија, такође допојасне фигуре, они су приказани у својим троновима и престолима, како би се направила потребна разлика у простору. Испред сваке фигуре на зиду галерије постављен је сто са одговарајућим атрибутима светитеља и светитељки. Испред некога је круна, Слово љубве код деспота Стефана, Законик испред цара Душана, и тако даље. На северној страни, на столовима испред царица су круне, пред деспотицама су дијадеме, а пред Јефимијом је њен чувени вез – похвала св. кнезу Лазару.
Посматрајући тај средишњи низ ликова из српске историје у једној равни, добија се утисак као да они сада и овде заседају у времену, на истуреном простору “балкона” галерије, истовремено обухваћени есхатолошким и библијским личностима и сценама у околном простору храма. Коло-нада стубова галерије, који држе свод изнад њих, чини да овај скуп светих изгледа као да седи у једној посебној, централној просторији неког светог двора, окружен вечним догађајима Царства Божијег у овом и оном свету. Тако је у овој хагиографији не просто заступљена, већ и уметнички и теолошки уклопљена Библијска историја и национална хришћанска историја Срба.
Од сцене Рођења Господа Исуса Христа хронолошким редом иду теме које је простор дозвољавао. Сцене су повезане једним пејзажом, без поделе, онако како пред Богом све тече и све је – сада-шњост. Ове теме теку до леве певнице изнад које су сцене из Велике Недеље, које укључују прање ногу апостола. После суђења и сцене Господ пред Пилатом, следи Пут мучеништва (Via Dolorosa), потом Распеће и изнад тога Силазак у ад – славно Васкрсење Христово. Потом се на јужну певницу наставља Јављање Господа Исуса Христа Мироносицама, као и Луки и Клеопи.
Цела ова тематика се завршава сценом Другог доласка Господа Исуса Христа изнад јужне певнице. Ту је Господ насликан у својој слави, са Мајком Божијом, светим Јованом Крститељем, апостолима и анђелима.
Испод њега је драматични приказ Пут душе после смрти и лествица на којој се анђели боре да сваку душу спасу, помажући људима у њиховим добрим делима, док се нечисте силе труде да отму своје. У облацима изнад њих са Христове десне стране су душе праведних, а са Његове леве стране, у огњеној реци, душе које нису успеле да досегну Царство Божије. Композиција има 76 ликова.
И овде је живописана једна од главних иконографских тема православне Цркве, 12 великих празника који чине Јеванђелски циклус. Међутим, из овог циклуса недостају сцене Благовести и васкресења Лазаревог. Остале су распоређене у сводовима наоса: Рождество, Сретење, Крштење Господње, Преображење, Цвети, Велики Петак (Распеће Христово), Васкресење, Вазнесење, Духови и Успење (уснуће, смрт Богородице, Велика Госпојина).
Треба нагласити да је у православној уметности Васкресење увек представљено сценом Силазак у Ад. У њој Христос, газећи преко Сатане, који је окован и лежи поред разваљених врата Ада, пружа руку Адаму и Еви, иза којих стоје Пророци, Давид, Соломон и други старозаветни праведници.