НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СРЕДИШЊИ НИВО
 
ЦРКВЕНО – ДРЖАВНИ САБОР У РАСУ
 
Средишњи ниво живописа у наосу цркве, почиње сценом изнад улазних врата, на западном зиду наоса, на којој је неуобичајен приказ Стефана Немање у скромном, не царском оделу, са круном на глави, окружен архијерејима и властелом. од њега се према крајевима сцене удаљују, с његове леве стране Западни Угри у војничким оделима, а са његове десне источни богумили. Символично, он ослобађа Србију од војне и духовне окупације. Лик Стефана Немање – св. Симеона Мироточивог, налази се такође и на јужном делу галерије ове цркве.
Сцена је постављена у централни део јер је, по многима, црквено – државни Сабор у расу 1186. године био централна и значајна прекретница у историји српске државе и народа. У свом капиталном делу историја српског народа, владимир Ћоровић о Стефану Немањи каже:
 

„Пре Немање, две главне српске области, Зета и Рашка, беху два јака и непомирљива супарника. Зета, као приморска област, била је под јаким утицајем старе романске културе и уметности, са много елемената њене етничке традиције… У Зети је био добар проценат Романа и Арбанаса и утицај те етничке мешавине морао се и политички осећати. Према таквој Зети стала је конзерва-тивна, патријархална и расно много чистија рашка, у којој се чувао народни језик и с њим остало народно наслеђе. У њој је утицај источне цркве, с народним словенским елементом, био толико јак, да је Немања, када се вратио у ту област, морао бити крштен по источном обреду. (Пре тога је као дете био крштен у латинском обреду, који источна црква не признаје).“
„Политичка активност Немањина, готово кроз цео његов живот, условљена је упорном борбом између византије и Мађарске о превласт у северним деловима Балканског Полуострва. Захваљу-јући тој борби, нарочито после смрти моћног цара Манојла, успело је немањином државничком таленту да Србију развије као осетног политичког чиниоца на Балканском Полуострву и да јој да државни програм међу српским и сродним словенским племенима за читав низ векова. од Немање почиње права српска држава Средњега века; до његове појаве ми смо имали само историју племена, локалне покрете и личне покушаје, али нисмо имали праве државне мисли. Он је, како је то већ лепо истакао његов син, Стефан Првовенчани, „скупљач изгубљених делова свог отачаства, а и обновитељ.“[1]
„Након повратка из византијског заточеништва, током своје друге владавине (1172-1196), велики жупан Стефан Немања уређује рашку државу по угледу на византијско царство. У то време је секта богумила почела да се шири у Србији, чак и међу властелом. Пошто му је, према предању, један од војника рекао ‘да се мрска и триклета јерес већ укорењује у држави твојој,’ Стефан Немања, уз помоћ архијереја Јефтимија, 1186. године сазива Сабор код Петрове цркве у Расу, на који позива монахе са игуманима, јереје, старешине и све велможе, од малих до великих. на том Сабору су били присутни не само црквени великодостојници већ и све важније велможе. Присуство велможа је значило да су богумили престали бити само ствар Цркве, већ су толико ојачали да су постали и ствар државе. Богумили тада нису имали упориште само у рашкој сиротињи, већ и међу велмо-жама, који се уопше нису трудили да сакрију своје веровање.“[2]
Многе велможе су се на Сабору отворено противиле предложеним мерама, покушавајући да спрече предстојећи прогон. Док се на Сабору водила велика распра, „кад је говорио овај Свети, и док је била велика препирка, дође кћи једнога од Немањиних правоверних велможа, чији је муж био један од кривоверних, и од кога је побегла. она паде Немањи пред ноге, говорећи му:
‘Господине, господине мој ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена од оца мојега, слуге твојега, који је мислио да је једноверство у држави твојој. и бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистини служе отпаднику од славе Божје, самоме сотони. и не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и побегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине.’ А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: `ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем`!“[3]
Од ове централне сцене, са њене леве и десне (јужне и северне) стране нижу се ликови светих српских владара, властеле и богоугодних мужева и жена из нашег рода.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. В. Ћоровић, Историја српског народа, Ниш 2001, Стефан Немања, стр 131.
  2. http://sr.wikipedia.org/СаборпротивбогумилауРашкој
  3. Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Просвета, Београд 1988, стр. 71.

Један коментар

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *