НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕТИ КРАЉ УРОШ НЕЈАКИ
 

Стефан Урош V нејаки (1355 – 1371.) једини је син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371. а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.
После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обо-гатила у претходним ратовима. Урош је, млад и неискусан, са осамнаест година је наследио престо у великој држави, без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. након смрти цара Душана његов полубрат Симеон се прогласио новим царем, па је потом сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцепио, и од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину. Тако су мањи и раз-једињени делови српске царевине постали турски плен.
Син цара Душана, Стефан Урош V нејаки, последњи потомак династије Немањића, царовао је у тешко време распада царства српског. У Битци на Марици 1371. године учествовали су само два брата Мрњавчевића. Турци су их потукли, после чега са њима скоро да и није било већих битака, све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области.
Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је нај-необузданији био Вукашин, који доброме цару и главе дође. Према неким изворима мученички пострада добри Урош 2. децембра 1371. године у својој тридесет првој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, ве-ковима са разних страна угрожаваног, али никад сатрвеног, захваљујући духовној снази и наслеђу које му је оставила светородна лоза Немањића.
Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску на Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела св. кнеза Лазара и св. деспота Стефана Штиљановића.
За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру. Сазида га Урошев великаш Гргур.

Један коментар

  1. Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *