Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић
ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА
СВЕТИ КРАЉ УРОШ НЕЈАКИ
Стефан Урош V нејаки (1355 – 1371.) једини је син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371. а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.
После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обо-гатила у претходним ратовима. Урош је, млад и неискусан, са осамнаест година је наследио престо у великој држави, без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. након смрти цара Душана његов полубрат Симеон се прогласио новим царем, па је потом сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцепио, и од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину. Тако су мањи и раз-једињени делови српске царевине постали турски плен.
Син цара Душана, Стефан Урош V нејаки, последњи потомак династије Немањића, царовао је у тешко време распада царства српског. У Битци на Марици 1371. године учествовали су само два брата Мрњавчевића. Турци су их потукли, после чега са њима скоро да и није било већих битака, све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области.
Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је нај-необузданији био Вукашин, који доброме цару и главе дође. Према неким изворима мученички пострада добри Урош 2. децембра 1371. године у својој тридесет првој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, ве-ковима са разних страна угрожаваног, али никад сатрвеног, захваљујући духовној снази и наслеђу које му је оставила светородна лоза Немањића.
Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску на Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела св. кнеза Лазара и св. деспота Стефана Штиљановића.
За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру. Сазида га Урошев великаш Гргур.
Blazena Stojna Monahinja Jefimija moli Gospoda Boga za nas.