ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА-УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
Протојереј – ставрофор Србољуб М. Милетић

ХРАМ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
УМЕТНОСТ И АРХИТЕКТУРА

 
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЂАКОН АВАКУМ
 

На јужном зиду галерије, одмах изнад стасидија, први медаљон је са ликом свештеномученика ђакона Авакума, који је пострадао заједно са својим игуманом св. Пајсијем.
Од свих затвореника које су турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви ђакон Авакум. Задивљени његовом лепотом и младошћу, Турци су пошто пото, разним молбама и претњама, хтели да га потурче и оставе у животу. На сва обећања и нава-љивања Турака, презревши свој земаљски живот и сва блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је неви-дљиво крепио и као свом војнику давао му снагу.
Када све понуде осташе безуспешне, турци изведоше ђакона Авакума из Куле Небојше, давши му да понесе колац на који ће бити набијен. Ђакон је носио колац храбро и весело, по предању је целим путем, од Небојше до места погубљења, из гласа певао: “Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, па ви чин’те што је вама драго!
Скоро ћете и ви долијати, Бог је сведок и његова правда.”
За ђаконом Авакумом је ишла и његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војни-ка Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци.[1] По народном песнику, син јој је одговорио: “Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал’не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадоват’ сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.”
По легенди, када су видели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намештајући колац на коме ће га погубити, понудише му поново да се потурчи. Предање
казује да их је Авакум питао: “умиру ли Турци некад?” Када су му потврдно одговорили, он је до-дао: “Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!” Чувши ово, заповедник Београда Сулејман-паша је џелату наредио да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је на истом месту где је десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву “На исход душе”, и по свршетку исте изговорио последње речи: “Готов сам, чин’те Турци своје”! Десет година касније, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио готово исте речи: “Чин’те Турци што је вама драго”, па је тако Калемегдан заиста постао место добрих мегдана, на коме су ови преподо-бномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувениву победу и задобили венац славе од Господа свога, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов.
 

1. http://www.crkva.se/srbiavakumiostali.htm