ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
КРАТКО ЖИТИЈЕ ПРЕП. ДАВИДА СТАРЦА ЧУДОТВОРЦА1
 
Преподобни и богоносни Давид, истински слуга и пријатељ Свеблагог Бога, родио се 1519. године, у Гардиници, у епархији Локриде која се данас назива Кипариси. Његови родитељи, Христодул и Теодора, били су благочастиви и пуни врлина. Његов отац, украшен побожношћу и божанском благодаћу, имао је чак свештенички чин. И обоје су се трудили да васпитају своје четворо деце „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6:4).
Када је имао свега три године бл. Давид је у виђењу угледао св. Јована Претечу, највећег међу смртнима, по речима Господњим, који га је подстицао да пође за њим. Трогодишњи дечак се с великим путовођом упутио у параклис (капелу) који је био посвећен његовој благодати. Часни Претеча је стао крај своје иконе на иконостасу, а мали Давид је остао и посматрао га читавих шест дана и ноћи с побожно прекрштеним рукама. Родитељи су пажљиво претражили целу област, пуни бриге за судбину свог малишана, и тек шестога дана, у суботу, нашли су га, када је отац дошао у ту цркву да служи вечерње: мали Давид је стајао пред иконом св. Јована Претече блиставог лица и с небеском светлошћу у погледу. Од тада је дивни и богоносни Давид често долазио у ту Претечину црквицу и молио се као истинско дете Божије, како говори апостол народа: „Јер све које води Дух Божији, синови су Божији“ (Рим. 8:14). Преп. Давид је био украс својих родитеља и њихов душевни мир, по библијској изреци: „Поучавај свога сина, и он ће ти дати покој и мир души твојој“ (Приче, 29:17). Једино му писање није ишло савршено, али је био послушан увек и у свему за шта би га замолили и о чему би га посаветовали. Нарочито је у летње време, када се његов отац бавио земљорадничким пословима, одлазио брижно на њиве, постајући помоћник свога оца. И док су се у подне отац и радници мало одмарали, избегавајући превелику врућину, преп. Давид се и за време страшне жеге молио, узносио мољења, благодарења и славословља Свемилостивом Богу, подвргавајући истовремено и своје тело изнуривању и страдању. Тако је живео са својим родитељима, имајући апсолутну послушност и поштовање према њима, и украшавао се сваки дан све већим врлинама. Молио се дан и ноћ и молио Бога да му покаже пут истине и доведе га тихом и спокојном пристаништу да би избегао немире и метеже сујетног живота и многе и различите мреже ђавола, те да тако стекне блажен живот праведних и врлих људи.
Када је имао око 15 година преп. Давид је отишао из свог завичаја, измоливши најпре помоћ од човекољубивог и милостивог Бога. Господ је послао на његов пут врлог учитеља јеромонаха Акакија, да би га усавршавао духовно. Узевши, дакле, благослов од родитеља, он се предао на послушање Акакију, и овај га је одвео у свој манастир у Магнесији (Тесалија), учећи га монашком живљењу. Од тада је преп. Давид усрдно боравио у аскетским напорима, савршеном уздржавању од зла, и учио се да избегава пролазна задовољства и световна мудровања, да би се удостојио да постане смирени слуга небеског Цара. Њему се свиђало да ради „Богу живоме и истинитоме“ (1 Сол. 1:9).
Протекло је пет година у обитељи Магнесијској са Акакијем и братством. Сви су они видели у њему изузетног аскету, љубав, смиреноумље, послушност и, пре свега, разум и мудрост. Осим поста и правила, чинопоследовања и служби, у којима је показао велику ревност, он је веома много радио. Био је озбиљан и разборит од детињства, и због његове разборитости прозвали су га „Старац“; са својих 20 година, он је заиста био старац по мудрости, и у манастиру су га назвали такође старац. Тако је живео „Давид Старац“. Његов учитељ, свештени Акакије, наравно, увек је налазио нешто ново из свог искуства којим је располагао. Ради искушавања, често је омаловажавао прекорним и хладним речима преп. Давида и много пута га слао на периферију да продаје пепео. Незаборавни Давид је пак с великим смиреноумљем и неизмерним трпљењем и даље бивао уздржан и извршавао сваку заповест свога старца, сматрајући да трпљењем и послушношћу човек бива прослављен од Бога и да се удостојава небеског блаженства.
Касније, старац Акакије је напустио свој манастир заједно са својим искушеником преп. Давидом да би пронашао друге врле људе и да би још више напредовао у духовном животу. У области планине Осе (Тесалија) нашли су они манастир Комнина са оцима који су се неометано подвизавали у врлинама. Тамо је преп. Давид чинио велике духовне подвиге с неизмерним радом, сузама и то тако да је превазишао све аскете. Непрестано се трудио да узраста у савршенству, „заборављајући оно што је иза и стремећи ономе што је испред“, да би достигао крај и добио „награду небескога призвања у Христу Исусу“ (Фил. 3:1315). У том манастиру, након упорних молби отаца који су се заједно с њим подвизавали, преп. Давид је прихватио чин ђакона. Ускоро је Акакије поново, испуњен божанском љубављу, дошао на Свету Гору заједно с преп. Давидом да би се поклонио свештеним киновијама (општежитељним манастирима) и стекао духовну корист, живећи с подвижницима. Блажени Давид је живео у Лаври Преп. Атанасија Атонског коју је сматрао пристаништем врлине и душевног спасења. Старац га је оставио тамо, а сам је отпловио у Константинопољ да би добио благослов патријарха који не само што га је благословио, него је сазвао синод и рукоположио га за архијереја, високопреосвећеног митрополита Нафпакта и Арте.
У своју епископију Акакије је узео и преп. Давида и ускоро га је рукоположио за јереја, служитеља светих божанских Тајни. Он му је чак предлагао и чин архијереја, предлог који је, међутим, смирени, смерни и ћутљиви Давид одлучно одбацио: једино чему је он непрекидно тежио, било је његово освећење по речима апостола Павла: „Ово је воља Божија, освећење ваше“ (1 Сол. 4:3). И да би постигао успехе, он се непрестано украшавао врлином послушности према свом светом старцу и духовном оцу. Карактеристичан је следећи случај о којем саопштава његов животописац.
Једном је старац послао преп. Давида из града Нафпакта у град Арту ради служења. Након што је пропешачио четири дана бос, јер је тако навикао, дошао је до одредишта и зауставио се да се мало одмори. Тамо га угледа неки сиротољубиви и христољубиви архонт2 који му одмах купи обућу и даде му. Не желећи да увреди доброг и побожног архонта, смирени преп. Давид узе обућу и поче да је носи. Након извршења старчевог наређења он се вратио у Напакт, где га је очекивала тешка казна. Акакије му рече строго:
– Ко ти је дао обућу?
– Неки побожни архонт! – одговори преп. Давид.
– Је ли то твоја послушност? – одврати му епископ – Зашто ниси дошао бос како си и отишао, него си пожалио самога себе? Трчи што брже, врати обућу коју су ти дали, и дођи поново бос, како си и отишао. Овај канон3 сам ти наложио да ништа не чиниш без благослова!
Послушни преп. Давид пристаде с радошћу и испуни канон без роптања, колико год он био тежак. И након што се вратио у обитељ, свети старац га је дочекао усхићен и са радошћу као достојног слугу Божијег и чедо послушања.
Многе врлине преп. Давида и његова доброта подстакли су представнике краја и његовог старца да му предложе да буде игуман обитељи Варнаковске Богородице. Преп. Давид је пристао, и у свом новом служењу ускоро је показао пример духовног оца и узор монашког живота. Чак и упркос проблемима које су причињавали самовољни оци манастира.
Једном дође из Варнакове патријарх Јеремија с мудрим проповедником Емануилом. Једном, ушавши у Саборну цркву управо када је преп. Давид служио проскомидију, Емануил угледа овога свог озареног божанском светлошћу како стоји у ваздуху на висини од готово једног аршина изнад земље. Тада потрча патријарху и рече му о томе. Међутим, овај, када је касније дошао у светилиште није угледао чудо, већ само смиреног Давида, лица препуног суза. Патријарх, узбуђен, још једном предложи преп. Давиду да га учини архијерејем, али је поново наишао на чврсто одбијање.
Па ипак, он тамо није дуго остао: ожалошћен неодговарајућим понашањем многих монаха у Варнакови који су остали неисправљени, упркос његовом неуморном труду, преподобни је отишао и Духом Светим се упутио на планину Стири, између Хеликона и Парнаса, где је основао мали манастир. Тамо је ускоро окупио довољан број монаха који су славословили Светога Бога дан и ноћ и живели по еванђелским заповестима благодаћу Божијом. Али злобни непријатељ, ђаво, није престајао да на подмукле начине напада светога који је благодаћу Божијом остајао непоколебив као стена. Он се крепио апостоловим речима: „Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога“ (Еф. 6:11), те се уопште није бојао сатаниних стрела. Једном су га неке ђаволове присталице оптужиле да је наводно био узрок бекства неколико робова агарјанског управника Ливадије. Из тог разлога преп. Давид је претрпео мучења, био ишибан и бачен у тамницу. Међутим, ова страдања нису поколебала преп. Давида који се радовао, по речи св. Јакова брата Господњег: „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења“ (Јак. 1:2). Најзад, неки благочастиви хришћани платише новац, и преп. Давид би ослобођен. Међутим, одлучио је да се више не враћа на гору Стири, већ је прелазио с места на место, све док није поново пронашао погодно место, доживљавајући на путу безбројна насиља и невоље од варвара и злих људи. На крају крајева, дође на острво Еубеја. Чудесан је начин на који је прешао од града Аталанде на супротну обалу код места Ровија на северној Еубеји.
Када је преп. Давид дошао до обале Аталанде, замолио је лађара да га пребаци на ону страну, на северну Еубеју. Видећи, међутим, њега смиреног и у изношеној мантији, лађар је одбио и испољио потпуно непоштовање према њему. Преподобни није уопште негодовао због оваквог лађаревог односа према њему, већ је скинуо своју изношену мантију, распростро је по површини воде, начинио знак крста, помолио се, попео се на своју мантију, и гле чуда, почео је да плови. Видећи преподобног како путује морем на својој мантији, лађар рече: „Да, то је монах који ми је рекао да га узмем, а ја га нисам узео, он је свети!“ И одмах поче да виче из далека: „Дођи оче, дођи оче, узећу те, дођи оче, узећу те…“
Свети зачу лађареву вику, благослови га и настави да путује на чудесан начин све док није изашао на обалу града Ровија на северној Еубеји.
Од Ровија се попео на планину и дошао до места где се данас налази манастир који је подигнут у његову част. Тамо је била једна срушена црквица Христовог Преображења. Он се тамо населио, скривајући се у пећини. Ускоро је, мало по мало, његов долазак постао познат. Глас о аскези, врлини и његовој светости, проширио се временом свуда. Њему су почели да долазе многи хришћани, само да га виде и да га чују. Они који су желели монашки живот, слушајући о врлинама и подвизима светога, долазили су са свих страна да се поклоне пред његовим преподобним ликом и да добију чин монашког живљења. Тако је настала потреба да се сагради манастир, чему је, вероватно, од самог почетка тежио преподобни.
Међутим, преп. Давид није имао потребног новца. Зато је позвао мајсторе, показао им место, где је желео да се сагради манастир, на врху планине, изнад срушене црквице Преображења. Дао им је наређење да припреме и материјал за градњу (камење, креч и остало) и отишао да скупља прилоге (тзв. „благослове“) међу хришћанима Грчке који су се у то време налазили под влашћу Турака.
Преподобни је бивао свуда, долазио је и у Русију где су му хришћани донели много новца и других драгоцених дарова. Но како преподобни да пренесе толико новца и дарова из Русије на Еубеју? Ево како га је просветио Бог и шта је учинио: издубио је у великом комаду дрвета шупљину и ставио у њу новац и дарове, запушио је дрво, начинио знак крста, бацио кладу с благом у једну руску реку, помолио се и на крају рекао: „Пре него што доспем до острва Еубеја, нека буде ова клада са благом на обали града Ровија“.
Коментаришући, када је о томе причао поклоницима манастира бл. игуман обитељи о. Јаков, често је подвлачио: „Погледајте, каква је то вера! Ни на тренутак св. Давид није помислио, неће ли остати та клада с благом негде у реци, или како ће доспети кроз толико река, мора и океана из Русије на Еубеју. Он је веровао да ће рука Божија узети ово благо и донети га у Ровије ради градње манастира. У то је веровао свети, без икакве сумње, без размишљања…“
И заиста, када се, након извесног времена, преп. Давид вратио из Русије и доспео до Ровија, угледао је кладу с благом како га чека на обали. Житељи Ровија који су први пут видели овакво дрво такође су се потрудили да га својим секирама отворе, међутим, узалуд, зато што су им се секире тупиле или се кривиле, али дрво се није могло отворити. Преп. Давид им приђе и рече: „Шта чините, о Ровијани, о Ровијани! Зашто хоћете да отворите то дрво? Ово дрво садржи благо помоћу којег ћу саградити манастир у славу Преображеног Владике Христа“.
Затим се преп. Давид попео на планину, срео мајсторе који су почели да зидају манастир поред срушене црквице Преображења, а не на врху планине где им је он рекао. С болом у срцу упита он мајсторе: „Зашто сте, браћо моја, почели да градите манастир овде, а не горе, на врху планине, где сам вам рекао?“
„Зато што смо, старче, веровали да тамо на врху нема воде“ – одговорише они. „Хајдемо“ – рече им преподобни – „да погледамо има ли тамо воде или нема?“ И заиста, када дођоше на то место, преподобни приклони колена, помоли се и удари својим штапом у корен једног великог дрвета. И, гле чуда, одмах потече вода као река! То је за мајсторе била добра поука вере и подвига. Преподобни, упркос томе, дозволи мајсторима да наставе градњу манастира тамо где су већ започели, и то управо на оном месту где се налази сада његова обитељ.
Воду која је истекла из планине молитвом св. Давида, много година касније, 1963. године, становници села Ливанати из јужне Фтиотиде, земљаци светога, спровели су својим личним радом и доприносима у манастир. Богати извори у дворишту и испред манастира са чистом, слатком и чудотворно лековитом водом, названом „Агионери“, подсећају све до дана данашњег на чуда светог старца Давида. Подсећају такође и на повиновање преподобног мајсторима у питању градње обитељи на оном месту где су они почели да је граде. Након неколико година, дивљења вредни, манастир био је саграђен и створено је добро братство. Старац Давид је изврсно организовао обитељ. Све је тамо сведочило о мудрости и разборитости старца који је поучавао чак и самим својим присуством и погледом. Глас о врлинама старца Давида, нарочито о њему као учитељу монаштва, пронео се свуда!
Његов биограф, монах Христофор, не саопштава број саподвижника преподобног, међутим помиње приличан број имена монаха који су постигли успех у врлини божанским саветима и поукама старца. Тако он помиње јеромонаха Исакија, јерођаконе: Герасима, Јоакима, Дионисија, Данила и монахе: Јоаникија, Исаију и друге. Све њих су одликовале врлине, једнога послушност, другога пост, трећег благодат поучавања, утехе, надахњивања малодушних људи који су долазили у манастир, једнога благодат духовништва, другога благодат обучавања путем којег је научио да читају и пишу мале Грке из околних села који су долазили у манастир у том тешком раздобљу турске владавине.
Оно што је нарочито чинило славу преп. Давида била је његова вештина и моћ да преноси другима чежњу за опроштајем с неба за грехове. Зато су се све време умножавали људи који су долазили у манастир на исповест.
Требало би написати много књига да би се могло испричати подробно о свим случајевима који сведоче о љубави преп. Давида, његовој вери, његовој духовној жртви, снази речи и дару да улази у људска срца, да их одгаја, као и о необичној милости, не само према истоверцима, него и према онима који исповедају другу веру. Ево једног примера.
Једном дође у манастир сиромашни Агарјанин, овдашњи, са Еубеје. Чим га угледа преподобни, сажали се и поведе га економу да му да одећу и нове ципеле, као и храну за њега и његову породицу. Тако је велико милосрђе имао свети! Међу многим другим случајевима милости преп. Давида, животописац саопштава и следећи.
Четири старца из суседног села Ровија дођоше једном у манастир. Угледа их свети и упита: „Што дођосте, браћо?“ Они му одговорише: „Ми смо, свети старче, стари и сиромашни, те дођосмо вамо да нас спасеш душевно и телесно“. Свети Давид их прими с радошћу, и након што им је дао правило тиховатељског живљења, обукао их је у монашку схиму. Ту дођоше неки монаси из обитељи и рекоше: „Старче, за манастир није корисно да овде живе ови, јер су стари и имају дугова, па ћемо имати невоља због њих“. Тада им свети одговори: „Ви идите куда хоћете, али оставите овде ове сиромахе, зато што је манастир Владике Христа, а Он сиромашне и намернике прима“. Тако почеше у манастиру да живе ови сиромашни старци и ослободише се жалости и беде и претешког дуга, али, што је главно, подвизаваху се за спасење душе своје која је „ствар бесмртна“.
Много чудеса је учинио преп. Давид још за живота по великој смелости коју је имао пред Богом, као и због многих својих врлина. Ево неких од њих о којима приповеда биограф.
Једном у лето, свети пође у Каристо манастирским послом. Успут се зауставио у селу Дисто да се мало одмори. У овом селу је било веома много комараца који су досађивали људима толико да ови нису имали ни сна, ни одмора, те су једни бежали у пећине, а други у планине. Чим сазнаше за долазак светога у њихово село, истрчаше сви, падоше пред његове ноге и замолише га да се помоли, јер је имао велику смелост пред Богом, да их ослободи Господ од ужасног мноштва комараца. Видећи њихову побожност и сузе, свети их је поучавао, колико је било могуће, о спасењу душе и рекао да имају наду у Бога, и Он ће их одмах ослободити. Затим подиже руке, упери очи душе према небу и рече: „Господе, Исусе Христе, Боже наш, Ти Који си ослободио Израиљце од фараонове руке и даровао им земљу обећања, Ти ослободи и слуге Твоје ових мрежа мисаоног фараона (тј. ђавола) и од мноштва комараца који их муче, да се прослави Име Твоје Свето: у Теби, преблаги Царе, имају наду свог спасења“.
Тек што се свети помоли, и гле чуда, одмах све мноштво комараца побеже и потону у мору. Сви прославише Бога, и за ово чудо чуше у многим местима.
Други пут, опет, свети, налазећи се у Елеусини, куда је дошао ради користи многих душа, би примљен у кући једног благочастивог хришћанина. Да би захвалио светоме, домаћин постави на трпезу између осталих јела и свежу тикву од првине плодова. Међутим, када свети узе да једе тикву, осети такву горчину од које не би могао да је окуси. Домаћин се веома растужи. Знајући његове помисли, ћутке седећи за трпезом, свети се помоли Богу да горчину тикве замени сладошћу. И доиста, тиква одмах постаде преслатка. Тада рече домаћину: „Једи сада, чедо моје, зато што је тиква слатка и преслатка“. Овај хришћанин онда гласно прослави Бога и објави о овом чуду по свој области.
Други пут пак у Зитунију (данашња Ламија), свети на путу срете једног Агарјанина који га без икаква повода удари штапом по леђима. Свети ништа не рече, само Агарјанинова рука усахну и постаде непокретна. Како није могао да покреће руку и било шта да ради, Агарјанин дотрча заједно са другим Агарјанинима светоме на преноћиште где је овај одсео, и, горко плачући, замоли га да га исцели. Свети му одмах рече: „Нека се излечи рука твоја, силом Божијом, и нека буде као пре“. И гле чуда, рука његова се излечи. Агарјанин и његови истоверци угледаше то преславно чудо и пођоше и приповедаше о њему својим истоверцима. А онај Агарјанин донесе много новца светоме из захвалности, али му га овај врати, говорећи: „Иди, дај милостињу својим истоверцима, и убудуће никада не чини зла“. Тако прослави светога Свеблаги Бог, као верног и најбољег слугу Владике Христа, који чини чуда и верницима и неверницима.
И свој манастир свети је држао у великом реду и складу, а оци, који су га слушали, били су украшени различитим даровима. Ево две приче од оних које сведоче о његовом изврсном руковођењу манастиром.
Неки јерођакон, родом из Зитунија, живео је у суседству манастира. Имао је богате и племените родитеље. Светитељ му никада није давао да носи нову одећу, већ му је давао смирену и сиромашну. Једном је јерођакон пожелео да пође да се види са родитељима, и уз дозволу преподобног, пошао је. Када се вратио у манастир био је одевен у сјајну одећу, показујући тиме да је био син богатог и племенитог оца. Чим га угледа свети одевеног у горду одећу, рече му: „Зашто си, ђаконе, презрео одећу смирења и обукао се у одећу гордости? Сада видим два демона како ти седе на раменима“. Чим то чу, ђакон се уплаши, паде пред ноге преподобног и замоли га за опроштај. Овај рече: „Брзо скини одећу гордости, баци је у огањ, обуци одећу смирења – и тада ћеш добити опроштај“. Одмах ђакон испуни заповест светог старца, и демони, чим угледаше ђаконово смирење, побегоше посрамљени.
Други пут, када монах Христофор, његов каснији биограф, прими помисао коју му донесе ђаво да оде из манастира, и би спреман, налазећи се на манастирском подворју, већ да крене заједно с још једним монахом, преп. Давид, по дару прозорљивости који је имао, дозна монахову намеру, дотрча на подворје и стиже на време. Узе га насамо и поразговара с њим са свом обазривошћу и љубављу, као да се исповеда. Монах Христофор одмах из онога што је свети рекао схвати да је овај унапред знао за његову намеру. Он му паде пред ноге и замоли опроштај. Свети га са душевном самилошћу благослови и ослободи злих помисли. Тако је монах Христофор остао и живео у обитељи у миру.
Слава преп. старца Давида проширила се толико, да су га многи архијереји молили да дође у њихове епархије ради душевне користи хришћана. Преподобни је, као верни слуга Исуса Христа и ученик послушности, одмах ишао са сваким поштовањем и усрдношћу, не размишљајући ни о великој удаљености, ни о својој старости, ни о телу које је било веома немоћно и сасушено постовима, бдењима и неизмерним страдањима.
Исто тако старац није одбио да иде чак и на Пелопонез, где су се архијереји и архонти налазили у великој неслози и позвали светога да их помири. Али, када је пловио бродом на другу обалу у Таланди, изненада поче бура, и они претрпеше страшан бродолом. Ученици који су били са светим покушаше да се, са помоћу Божијом, спасу, један – пливајући, а други држећи се за даску. Сам пак свети се нашао на дубини, али се затим, милошћу Божијом, подигао на површину мора, лежећи као мртав. И док су се његови ученици налазили на обали, дубоко жалећи и горко плачући због погибије свог духовног оца, неочекивано га угледаше, након девет часова, живог на површини мора. Ускоро се на чудесан начин нађе међу њима. Сви прославише Бога због овог великог чуда.
Затим дођоше на Пелопонез и свети је остварио циљ свог путовања, својим духовним поукама и учењем помирио их је, саблажњене лукавим Велијаром, и дао велику радост и духовно весеље свим хришћанима те области. Затим се са својим ученицима вратио у свој свештени манастир.
Његов манастир је стекао свеопште поштовање и био је на духовној висини. Благодаћу и помоћу Божијом, као одговор на његове непрестане молитве, и свим својим животом и учењем, свети старац Давид је пренео многе од својих врлина на братију.
Хришћани који су долазили у обитељ стицали су утеху, спокој и материјалну помоћ, уколико им је ова била потребна. Сиромашних поклоника је понекад било толико много, да су оци у такве вечери радије заспали гладни, али сити на други начин. Верници су манастир назвали „Манастир милости“.
Када је преподобном Давиду било око 70 година, више није проводио све дане у манастиру. Поставио је другог игумана, веома разумног, украшеног благодаћу поучавања и смиреноумља, а сам је узимао кадионицу, епитрахиљ и одлазио понедељком из манастира и ишао у своје подвизавалиште. То је била природна пећина неколико километара од манастира, и тамо је живео преко целе недеље, молећи се с побожношћу, умилењем и страхом Божијим, носећи собом само антидор и мало агијазме (освећене воде). Суботом увече се враћао у обитељ. Оци су га дочекивали код манастира с молитвом, тамјаном и звоњавом звона. У недељу ујутру служио је Литургију, причешћивао се пречистим Тајнама, и након божанствене Литургије с великом љубављу, расуђивањем и смирењем је поучавао, подржавао, тешио и крепио хришћане који су долазили у манастир, поучавао је и оце, а у понедељак ујутру се поново враћао у своје подвизавалиште.
Последњих година свог живота преподобни је стекао такву смелост пред Богом, да га је Бог показао као реку чудеса која вечито тече, а манастир као сјајни светионик православља и извор исцелења сваке врсте.
Будући већ у дубокој старости, преп. Давид је предвидео своје упокојење. Позвао је своје ученике, дао им савете и открио им своју блиску смрт. Пре кончине је рекао:
Ето, браћо моја, Владика Христос је дошао! – и одмах, као праведник, предаде душу „у руке Божије“ (Прем. 3:1).
Његови ученици са многим сузама и неутешном тугом погребоше старчево тело, целивајући га. Био је први новембар.
Мноштво верника већ више од 450 година након блажене кончине преподобног долази у његов манастир да добије благослов, да се ослободи мука и болести које га муче. Као друга бања Силоамска, благодаћу преп. Давида манастир даје исцелење сваке врсте свима онима који с вером долазе и призивају његово свето име. На сваком месту наше отаџбине у којем с побожношћу моле светитеља, болести се исцељују, демони изгоне, а различите страсти се лече. Благословен Бог који прославља свете своје!
 
Напомене:
1. Пуни животопис преп. Давида написао је првобитно његов ученик и подвижник монах Христофор, а у наше време (1987) преосвећени митрополит Гортине и Мегалопоља господин Теофил. Оба су објављена као посебна издања.
2. Архонт – аристократа, племић.
3. Канон – правило (овде: правило које се налаже при епитимији).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *