ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ЖИВИ ГОТОВО КАО ЗАТВОРНИК, АЛИ УЗ ОБИЉЕ БОЖАНСКЕ БЛАГОДАТИ
 
Како је пролазила 1990. година, тако су се умножавале тешкоће. И најмањи покрет представљао му је велики проблем. Готово да уопште није излазио из своје келије. Најтеже му је падало што подвижник као он, који се у прошлости одмарао само два сата дневно, сада мора непрестано да лежи. Он је, наравно, наставио да изговара Молитву Исусову, али се осећао веома нелагодно због физичког мировања. Чим би сакупио мало снаге, старац је устајао, стављао епитрахиљ, падао на колена и почињао да се моли или да чита молебне каноне.
Његова молитва била је једноставна. Држећи бројаницу у левој руци, десним лактом наслонио би се на дрвени ормарић, лагано наклонио главу удесно и током бесконачних часова изговарао молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“
Монах који се бринуо о њему повремено би чуо како Молитву Исусову изговара с великим напрезањем, као да му се срце цепа. У другим приликама, молитву је изговарао мирно, неусиљено и лако. Монах би тада бојажљиво стао крај полуотворених врата и задивљено посматрао старца. Његови чело и очи били су спокојни и радосни, његова бујна бела брада је блистала. Старац би осетио монахово присуство и рекао:
„Не обраћај пажњу, чедо моје, само се мало молим, то је све…“
Монах је, у ствари, дошао да би нешто рекао старцу. Многи су телефонирали или лично долазили у манастир тражећи да се старац помоли за њих. Монах је обавештавао старца о сваком појединачном случају: о оболелима од рака, о деци без родитеља, о психопатама, о озбиљно болеснима, о потиштенима и сл. Старац би високо уздигао руке и рекао:
„Помени, Господе, слугу Свога који је озбиљно болестан у Лондону – Ти знаш његово име!“
Када је ово чуо, монах је био запрепашћен и једног дана одважио се да упита оца Јакова:
„Старче, зар се Ви молите на тај начин?!“
„Чедо моје, Бог не гледа на речитост него на чисто и просто срце!“
У сваком случају, захтева је било толико да је практично било немогуће да старац, ма колико се трудио, посвети довољно времена сваком појединачном случају. Због великог броја писама која је добијао и свих врста питања и болести, он је одговарао само на нека од њих и само се у неким случајевима лично молио, док је остало препуштао преподобном Давиду:
„Старче, ти знаш шта људи траже. Ти знаш и њихова имена… Ево, ја сам их све сабрао за тебе. Потруди се да се о свему побринеш!“
Могао је да прими само ограничен број људи, током ограниченог временског периода. Након што би се сусрели са старцем и добили духовни савет, посетиоци би одлазили из манастира с осећањем да иза себе остављају неку врсту Раја. Толико је било благотворно макар и краткотрајно старчево присуство и толико болно његово одсуство!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *