ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ЗAШТИТНИК ЦРКАВА И ЉУДИ
 
Кад се након отпуштања из војске Јаков вратио у село, постојао је још један посао који је морао да уради. Морао је да се побрине за сеоску цркву, капеле и проскинитарионе који су били запостављени две и по године, док је он био одсутан. Ма где да је радио, увек је налазио мало времена да учини нешто и за светитељске домове, за свете храмове. У то доба отац Димитрије био је већ веома стар и Јаков је морао много више да му помаже. Људи су били свесни тога и за све су питали Јакова. Тако су 1950. године од њега тражили да прочита молитву за ђавоиману жену. Он је то одбио, говорећи да он није свештеник. Рођаци ове болеснице били су веома упорни, тако да је био приморан да оде у цркву и да прочита молитву, као и да се сам помоли за њу. Док је читао, чуо је демона како каже болесници:
„Само изађи, и ја ћу те довести у ред. Због њега не могу да останем унутра.“
Кад се болесница нашла изван цркве пала је на земљу, а из ње је изашао демон у обличју јарца.
Чим би Јаков видео да отац Димитрије јашући на коњу долази из оближњег села, притрчао би да му помогне да сјаши, целивао његову мантију и побожно принео епитрахиљ до свог чела. Увек је с чежњом говорио:
„Ох, оче, хоће ли ме Бог некад удостојити…“ Није се усуђивао да доврши реченицу, чак ни у самоме себи, јер се односила на свештеничку службу.
Јаков је до свог последњег даха осећао дубоко поштовање према свештеницима. Уистину, то поштовање је било тако велико да је, много касније, измишљао хиљаду и један начин да би целивао руку свештеника и ђакона који су долазили код њега да се исповеде. Он је то сматрао за посебан благослов!
Блажени старац је ишао чак дотле да је, када се исповедао он сам, целивао ципеле и стопала свештеника који би га исповедао. Током исповести увек је клечао, а кад би му читали опроштајну молитву пао би ничице. Такво је било његово смирење. Они су се осећали нелагодно.
Кад би отац Димитрије стигао, црква Светог Георгија била би спремна. Јаков је од раног јутра стајао за аналогионом. Његов глас беше много сазрео. Одзвањао је дубином и свечаним тоном. Он није познавао музику, али су једноставна мелодија и неупоредива боја његовог гласа представљали чисту насладу. На мене је оставило дубок утисак оно што су ми мештани Фаракле одговорили на питање како је у то време звучао глас оца Јакова:
„Прекрасно. Чинило вам се да истовремено певају десеторица људи и испуњавао је цркву!“
И заиста, иако није било громогласно, његово појање испуњавало је цркву неизрецивим умилењем. То се догађало све до његовог упокојења, јер је и тога дана, 21. новембра 1991, и ујутро и у подне појао у цркви.
У дане великих празника, а посебно током Велике седмице, стално је боравио у цркви. Сам је бдео, појао и читао док је испред њега горела свећица, стојећи за певницом или седећи прекрштених ногу. То би потрајало до јутра а онда би позвонио, позивајући људе да дођу у цркву. Ретко му се дешавало да током тих бдења заспи. Још од тог доба Јаков је постао знаменити „подвижник“ (в. Мт. 11; 12). Овај човек, који је разумевао слабости људи, који је говорио „хвала“ чак и кад би му се ругала деца, који се није жалио ако би нека жена заузела његово место на извору, овај „занесењак“ каквим су га многи сматрали, борио се као лав против тела и његових страсти, против недоличних помисли и демона.
У себи је скривао снажан и борбен дух који је био у стању да руши стене и да савија гвоздене шипке. Из тог разлога, људи који су га окруживали – свештеници, појци и обични верници – нису могли да га разумеју. Његова борба је далеко превазилазила сваку меру. Његови успони били су веома високи а његов стожер, начињен од чврсте воље и божанске силе, узнео га је до незамисливе висине. Људи више нису могли да га досегну својим погледом! Из тог разлога многи нису могли ни да га разумеју. Могли су да прихвате само његова доброчинства. Ма какво зло да им се догодило, заборављали су на свештеника и трчали код „оца“ Јакова да им прочита црквену молитву или да се сам помоли за њих.
Најзад, отац Димитрије био је веома стар. Боловао је од Паркинсонове болести и опште оронулости. Његово стање било је тако лоше да је једном, док је служио Литургију и причешћивао народ, његова рука опасно почела да се тресе. Позвао је Јакова који је са неисказаним страхом Божијим држао путир и помагао при причешћивању верујућих. Сви су сматрали да је сасвим природно да то учини Јаков, јер је у свему што је чинио имао страха Божијег.
Током тог периода, готово да је био приморан да изврши и свето тајинство крштења. Једна породица позвала је оца Димитрија и још једног свештеника, оца Костаса, да крсти њихово новорођенче. Први свештеник није видео и страшно је дрхтао, док други није чуо и веома је слабо видео. Наговорили су Јакова да пред њима прочита заклињање, изврши службу, изговори молитве и крсти дете. Двојица свештеника су повремено понављали неке речи. Све остало извршио је Јаков.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *