ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОВРАТАК У МАНАСТИР ПРЕПОДОБНОГ ДАВИДА; АНТИМ СВЕ ЧИНИ ДА ГА ИСТЕРА; ЈАКОВ ТРПЉЕЊЕМ ПОБЕЂУЈЕ САТАНУ
 
Пре него што је свануло и никоме ништа не рекавши, пешице се запутио у манастир Преподобног Давида. Стигао је пре поднева. Закуцао је на врата. Отворио му је неки непознати монах. Ушао је у цркву и поклонио се иконама. Ту се задржао неко време. Подигао је поглед према икони преподобног Давида. У једном тренутку је устукнуо. Још једном се брижљиво загледао и био апсолутно сигуран: непознати монах, који му је пре отприлике једног часа отворио капију, имао је исти лик као преподобни Давид, изображен на икони. Био је то знак да га сам преподобни Давид позива да се замонаши у његовом манастиру и да му ту служи.
Јаков је исправно протумачио овај знак и обећао преподобном Давиду да ће остати у његовом манастиру ма шта да се догоди и ма колико морао да пати. Сигурно је да се много тога догодило и да је много патио. Међутим, Јаков је поседовао трпљење и Бог га је изобилно наградио.
Будући да му је додељена полусрушена келија изнад данашњег манастирског извора, Јаков је патио због хладноће, врућине, сиромаштва и немаштине, али је све то могао да поднесе. Међутим, постојало је нешто што овај сиромашни али увек тако чист човек није могао поднети: биле су то прљавштина, буве и вашке. Читаво то место било их је препуно услед свеопште запуштености и чињенице да су одаје у приземљу чобани током ноћи користили као стаје за овце и козе.
Јаков је напорно радио да би очистио своју и околне келије. Иако је то било веома тешко, успео је у томе. На жалост, то се не би могло рећи за његове односе с Антимом и чобанима. Они су започели страшан рат против њега. Захваљујући Јаковљевом присуству, игуман Никодим је најзад могао да каже да се у манастиру свакодневно служи, да постоји неко ко поје. Раније је ретко служена и недељна Литургија. Будући да се сада свакодневно служило – а то су чинили бар Јаков и Јефтимије чобани су морали да оду. Никодим је најзад био у прилици да то захтева.
Антим и чобани су врло добро знали ко стоји иза свега тога и ко је пореметио искварени ритам манастира. Захваљујући њима, Јаков је страдао као мученик. Они су га проклињали, исмевали, бацали на њега прљаве ствари и наговарали друге да му прете како ће га убити. Видевши да Јаков све то подноси, они су почетком септембра изгубили стрпљење и подивљали. Не размишљајући много, отишли су толико далеко да су смислили злочин. Пронашли су једног младог чобанина, дали му нож и заповедили да потајно погоди Јакова. Срећом, чобанин се покајао и зауставио непосредно пре него што ће то учинити. Јаков је избегао смрт, док је млади чобанин избегао вечне муке.
Овај неуспех донео је привремено затишје. Ствари су се накратко примириле. Било је нужно да се у манастиру заведе неки поредак. Јаков је брзо делао у свим правцима, унутар и изван манастира. Никад га нису видели да седи и да се одмара. Антим, је, међутим убрзо постао исти као и пре. Измишљао је разне ствари да би исмејао искушеника Јакова. Сиротом искушенику јесте било тешко, али је све што је рекао било је:
„Жалим због Вас, оче Антиме, жалим због Вас… Зар не размишљате о штети коју бисте могли да нанесете једном тридесетдвогодишњем човеку? Како ћете предати своју душу?“
Антим, међутим, није обраћао пажњу. Исмевао је Јакова чак и у цркви, у којој је овај остајао да настави службу заједно са старим Јефтимијем.
Манастир је у то време био веома сиромашан. Нико га више није посећивао, чак ни да би запалио свећу. Само би неки хришћани дошли 6. августа и 1. новембра, на прославу празника преподобног Давида. У свим другим периодима, манастир је остајао у својој беди и сиромаштву, како материјалном тако и духовном. На крову су многи црепови били поломљени, а сами кровови већином улегнути. Зидови којима је манастир био ограђен били су порушени. Никакве поправке нису рађене још од предратног периода. Узгред речено, за време рата Немци су једном приликом дошли с намером да спале манастир у знак одмазде, јер је служио као герилска болница. Тада је иступио монах Јефтимије и рекао:
„Ево, убијте мене, али манастир немојте дирати!“
Немци су се задивили храбрости и побожности овог монаха, тако да је манастир био спасен.
Нешто мало баштенског поврћа, одржаваног водом коју су сакупљали у резервоару, припадало је сваком монаху понаособ. Другим речима, сваки монах је посебно узгајао свој парадајз, патлиџан, паприку и сл., тако да је сам користио своје поврће, а остатак продавао сељацима из те области. Од тог скромног новца који су на тај начин зарадили куповали су одећу, ципеле и залихе за зиму. Манастир им је обезбеђивао само маслиново уље, сапун, мало брашна и махунарки. На овај начин, наравно, није могла да постоји никаква заједница, нити је могао да се развије киновијски вид монаштва. Одлука о увођењу општежића (киновије), која је донета претходне године, остала је само мртво слово на папиру. Поред свега тога, игуман Никодим живео је у Лимнију и у манастир је долазио само повремено.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *