ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
„ТО СУ БОЖИЈЕ СТВАРИ!“
 
Будући да је отац Јаков служио и као парохијски свештеник у околним селима, морао је тамо да путује сваке недеље као и у многим другим приликама. Одлазио је тамо по снегу, киши, мразу и врућини, јашући на мазги. У прошлости му је његова мазга Хаидо неколико пута причинила велике невоље. Била је нервозна и много се ритала. Једном приликом, тачније једног зимског дана, животиња се у шуми узјогунила и збацила оца Јакова. Био је тешко повређен. Осим тога, изгубио је пар плетених рукавица које му је Зоисова жена послала за сличне прилике. Како је увек био исцрпљен подвижништвом, био је веома осетљив на хладноћу. Руке су му биле укочене и имао је тешкоћа док је служио Литургију.
Много пута одлазио је у села без мазге. Једног дана враћао се из села, оптерећен тешким проблемима. На два километра од манастира поред њега је прошао такси. Путник је познавао оца Јакова и затражио је од возача да га повезу. Међутим, возач је одговорио:
„Не брините за калуђере, нема потребе да то чинимо!“
Прошли су поред њега, али кад су стигли у манастир и закуцали на капију, отворио им је сам отац Јаков. И возач и путник били су запрепашћени, док је возач затражио и опроштај.
Сличне ствари биле су уобичајене. Другом приликом, у манастир се запутила једна мајка, носећи одећу свог болесног новорођенчета да би отац Јаков прочитао молитву. Дошла је таксијем. Непосредно испред раскрснице за испосницу преподобног Давида, такси се заглавио у блату и није могао да настави пут. У то време поред њих је прошао отац Јаков јашући на мазги. Ишао је у село удаљено неких шест – седам километара, где је требало да причести једног самртника. Мајка је замолила да разговара с њим, али јој је он показао на „свете утвари“ и рекао да се прекрсти и да оде у манастир, где ће и он касније доћи. Након десет или петнаест минута мајка и таксиста стигли су у манастир. Ушли су у храм и поклонили се светим иконама. На њихово запрепашћење, отац Јаков је тада изашао из олтара!
„Оче Јакове, зар Вас малопре нисмо видели на путу?“
„Јесте, чедо моје!“
„Зар нисте ишли у село и носили Причешће човеку који је на самрти?“
„Јесам, чедо моје!“
„Како је могуће да сте тако брзо отишли и вратили се?“
„То су, чедо моје, Божије ствари!“
(О овом догађају казивао је таксиста у присуству једног епископа.)
Што се тиче оваквих „Божијих ствари“, он их никад није испитивао. Једноставно их је прихватао таквима какве јесу. Исто је веровао и за подвижништво и пост. Те ствари су за њега биле очигледне. Препоручивао их је свим срцем и без много објашњења. Кад је у питању пост, обично би рекао да је то прва заповест коју је Бог дао човеку. Кад је једном приликом митрополит Николај упутио посланицу верујућима којом се допуштају извесне олакшице током Великог поста, отац Јаков био је веома ражалошћен и није крио своје разочарење. Такви поступци наводили су га да каже:
„Владике су Крмчију обесиле на смокву!“
Другом приликом, отац Јаков је много туговао кад је епископ рукоположио човека за којег он није дао своју сагласност, јер је у том случају постојала препрека за свештенички чин.
Строго се придржавајући монашких заповести и сурово се подвизавајући, отац Јаков је од Бога био награђен одважношћу пред светитељима, посебно пред преподобним Давидом и преподобним Јованом Руским. Са њима је разговарао непосредно и простодушно, тражећи без неодлучности и колебања ово или оно. Дешавало се чак и да плане и да „припрети“ преподобном Давиду. Тако се 1972. догодило да су сељаци посекли неколико стабала манастирских маслина и употребили их за огрев. Отац Јаков био је веома узнемирен. Поред свега тога, игуман му је наложио да оде у полицију, на суд, итд. Осетио је снажно неспокојство. Нимало се не предомишљајући, сишао је у цркву, стао пред икону преподобног Давида и рекао:
„Што се мене тиче, преподобни, ја сам напустио сопствену имовину и дошао овамо да бих ти с љубављу служио. Ти знаш колико те волим и поштујем. Имање припада теби. Међутим, изгледа да то тебе не интересује, чим у њега улази ко год хоће и сече стабла. Не желим сад да идем у полицију и да чиним сличне ствари. До вечери имаш времена да ми доведеш онога који је посекао стабла. Ако не буде тако, старче, затворићу те у гробницу, и нећу ти палити ни тамјан ни кандило!“
И заиста, преподобни Давид се „сагласио“. Непосредно пре вечерње, у манастир је дошао један сељак. Отац Јаков је схватио да је то кривац, али ништа није рекао. Кад је завршена вечерња служба, сељак је исповедио своју кривицу и уследила је надокнада штете.
Након три године догодило се нешто слично. Док се братство припремало за вечерњу, приметили су да на месту где су продавали свеће недостаје новац. Старац Јаков био је веома узнемирен и одмах је стао испред иконе преподобног Давида:
„Ако пре почетка вечерње не откријеш ко је украо новац, нећу ти кадити и нећу служити вечерњу!“
Преподобни Давид је убрзо довео лопова. Он се покајао, пао на колена и замолио за опроштај.
Преподобни Давид није се само одазивао на молитве старца Јакова него је и саосећао с њим, што ће се видети из онога што се догодило игуману Никодиму. Приликом једне од посета манастиру, игуман Никодим затекао је оца Јакова како служи Литургију. Упитао га је како је, а отац Јаков је одговорио:
„Шта да вам кажем, старче, болестан сам и уопште се не осећам добро.“
Игуман није показао разумевање и незаинтересовано је рекао:
„Зашто, ти си стално болестан, о чему се ради?“
Никодим се сутрадан пробудио натечених ногу. Схватио је о чему се ради и, чим је на дворишту угледао оца Јакова, рекао:
„Ех, оче Јакове, само смо разговарали, зар је било потребно да ми овако узвратиш?“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *