ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАЗГОВОР СА ОЦЕМ ГАВРИЛОМ
 
Питање: Оче Гаврило, Ви сте један од монаха из обитељи Преподобног Давида и имали сте срећу да познајете старца Јакова. Одрекли сте се света и посветили сте се Христу. Молимо Вас да нам изнесете неке Ваше успомене и доживљаје везане за Године Вашег послушања блаженом Старцу.
О. Гаврило: Шта би се најпре могло рећи о Старцу? Први пут сам га срео 1989. године, кад сам у мени до тада непознат манастир Преподобног Давида довезао аутомобилом једног светогорског монаха. Он је, уз благослов свог игумана, желео да се посаветује са оцем Јаковом у вези с неким озбиљним духовним питањем. Између осталог, овај монах ми је успут говорио да оца Јакова сматрају за светог човека, да је обдарен прозорљивошћу, расуђивањем и слично.
„Помолићу се Богу“, помислио сам, да ме удостоји да и ја упознам старца Јакова, да се посаветујем с њим и да ми кроз њега, као кроз облагодаћеног човека, Бог открије Своју вољу јер сам у то време, без обзира на мој посао и делатност у свету, већ размишљао о монаштву као о средству спасења.
Старца смо сусрели у цркви Светог Харалампија, овде где и сад разговарамо. Био је то милорек, смирен, прост и, истовремено, племенит Старац. Упутио нам је само лепе речи што је, уосталом, било уобичајено за њега, иако је по благодати већ приликом првог сусрета могао да види недостатке и одређена унутрашња назначења у људима.
У једном тренутку Старац се обратио мени, иако је паралелно гледао и оца – Светогорца и двојицу – тројицу монаха из његове обитељи (оца Алексија и оца Илариона):
„Шта да учинимо са овим момком, да га замонашимо?“
Он је то рекао пре него што сам ја било шта изустио, пре него што сам успео да било шта кажем о питањима која су ме мучила. Од тог доба сам, благодарећи Старчевим молитвама и молитвама преподобног Давида, често посећивао овај манастир. Кад год бих хтео да се о нечему посаветујем с њим, он ми је, и пре него што бих му нешто рекао, с великим расуђивањем давао савет.
Након што сам благодарећи Старчевим молитвама и вољи Божијој дошао у манастир, оно у шта сам се благодаћу Божијом посебно уверио био је Старчев дар прозорљивости. Старац је знао шта сам радио и шта сам мислио, шта ћу радити и шта ћу мислити! Он ми је то прозорљиво и с љубављу откривао у разговорима које смо водили. Моји лични опити везани за те Старчеве дарове свакодневно су се умножавали. Сличне опите имала су и остала Старчева духовна чеда, било да су свештеници или мирјани, као и остали поклоници који су по први пут долазили у манастир, и они су ми казивали о њима.
Веома су карактеристичне речи једног нашег сународника, мог познаника, који сада живи овде након што је тридесет пет година живео у Америци. У манастир је први пут дошао 1990. године да би заблагодарио Старцу који му је својом молитвом помогао да се исцели од опасне болести.
„Кад сам први пут видео Старца“, причао ми је он, „осетио сам да је он свети човек. Знао је да сам у Америци наишао на такве и такве тешкоће, и испричао ми је све о њима, као да се годинама познајемо…“
Једна госпођа, такође моја познаница, испричала ми је следеће:
„Мој муж и ја смо често разговарали о једном проблему који нас је у то време мучио. Кад смо стигли у манастир и први пут видели Старца, он нам је, између осталог, поменуо и проблеме о којима до тада ништа нисмо говорили. Рекао нам је ствари које су биле познате само мом супругу и мени.“
Постоји безброј сличних и поучних случајева и било би потребно много књига да бисмо их сабрали. За неких шест месеци од дана мог доласка у манастир забележио сам у свеску неке основне ствари о општој исповести. На мене је посебно оставило утисак то што Старац ни мене, а колико ми је познато ни друге искушенике није приморавао да се исповедамо, нити нам је налагао монашко правило. Трпељиво је очекивао твоју слободу и твој слободан захтев за исповешћу. Никад није приморавао на такве ствари, јер је апсолутно уважавао слободу другог човека. Тај степен трпљења имао је, наравно, и други, педагошки циљ.
На мојој првој, општој исповести Старац ме слушао стрпљиво, с љубављу и озбиљношћу. Док сам му причао о периоду од пре дванаест година, Старац ме у једном тренутку прекинуо и упитао:
„Чедо, да ли си у том случају сагрешио?“
Како се нисам сећао онога што ме питао, одговорио сам:
„Нисам, оче.“
„И жеља је грех, чедо моје“, одговорио је на то Старац.
Ни тада се тога нисам сетио и исповест се окончала. Старац ми је прочитао молитву разрешења и ја сам пошао у келију. Тамо сам размислио и сетио сам се онога о чему ме је Старац питао, а што је пре дванаест година прошло кроз мене као мисао и као жеља. Било је то нешто што је Старац видео благодаћу Светог Духа. Следећи пут сам му говорио о томе, али се Старац претварао да ништа не разуме.
Првих пола године мог боравка у манастиру протекло је у страшним помислима које су се превасходно односиле на божанствену Литургију. Обавестио сам Старца о читавом том роју помисли и фантазија које је подстакао кушач. Помогао ми је са много љубави, кроткости и благости. Он је уистину био медоточив. Разуме се да је у случају потребе знао да буде и строг. Чак и онда кад ништа не би рекао, за мене је и један његов строг поглед био веома болан јер сам га, као и сви остали, много волео. После једне такве педагошке „казне“ којом ме избавио од тешког стања, сагледао сам корист коју сам од тога добио. Притекао сам Христовој икони и дуго се молио да награди нашег Старца за сву његову бригу о мојој души.
Такође би требало поменути одважност Старчеве молитве, као и страх који су пред њим испољавали демони. То се испољавало кроз ђавоимане људе који су често посећивали манастир.
Једне вечери, током првог периода мог боравка у манастиру, у време док смо у Старчевој келији служили повечерје, једна ђавоимана девојка, коју су довели родитељи, викала је, отимала се и није нас остављала на миру. Видевши мој страх као и страх осталих отаца, мој Старац је изашао и почео да је грди као што се грди дете кад начини неки озбиљан преступ. Он је, заправо, прекоревао демона. Девојка је одмах заћутала и више није почињала да говори. Тад сам поред тог светог човека осетио велику сигурност.
Он се више пута ругао демонима или им је претио својим штапом. Уистину је била достојна дивљења благодат коју је имао тај штап!
У односу на испразну славу овог света овај Старац био је истински „философ“.
Једном приликом, кад је Старац разговарао с извесним знаменитим човеком који је посетио манастир, поставио сам себи питање:
„Како ли се Старац осећа током овог разговора?“
Након што се разговор завршио, отац Јаков је прошао поред мене и громко запојао самогласен из Опела: Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство, нити прати слава… Тиме је желео да ми покаже да су сва та звања само привремена, и да након гроба почиње други живот.
Као младог послушника, оци су ме често слали да однесем храну Старцу у његову келију. То се обично дешавало онда кад је био болестан или кад би касно завршио исповест и био исувише уморан да би силазио у трпезарију. Без обзира на своју болест, није се одрицао поста и уздржања. Узимао би мало хране и завршавао обед и пре него што га је почео. Посматрајући њега, помишљао сам:
„Тако би требало и ја да чиним. Да мало једем и да га подражавам у томе.“
Међутим, Старац је по благодати „прочитао“ моје помисли и једном приликом ми рекао:
„Не гледај на мене, чедо. Ја сам монах још од детињства. У животу нисам јео ни тестенине, ни колаче, као што то није чинила ни моја мајка, Малоазијаткиња. Нисам јео ни масну храну. Ти си до јуче био у својој кући и зато за трпезом једи ону храну коју оци изнесу.“
Други пут сам му рекао:
„Оче, једи, да се укрепиш!“
„Крепи благодат Божија“, одговорио ми је он.
Старац је улагао велике напоре да би развејао дивљење које смо осећали према његовој светости. Једном је, на пример, након божанствене Литургије седео у трпезарији и разговарао с народом, испијајући по два гутљаја из шољице кафе. Кад је завршио и кад се спремао да крене, испред њега се изненада појавила једна снажна, ђавоимана девојка, која се ударала, запомагала и слично. Старац ју је благословио, изговорио неку молитву и девојка се одмах смирила. Сви смо се задивили делотворности његове молитве. Да би развејао наше помисли о овом јутарњем догађају, он нам се увече, након вечерње, пожалио да у том тренутку нико није дошао да му помогне, него смо га оставили да се сам суочава с њом.
Желео је да се покаже као слаб и прост човек! Дозволите ми да наведем неке Старчеве мисли о његовим даровима. Чуо сам да је сам Старац рекао:
„Молио сам Бога да ми подари да на основу људског лица упознам људско срце, и Бог ми је то дао. Бог ми је дао све дарове, као и сва достојанства (свештенство, духовно очинство, игуманство и сл), али све то може да потраје само до гроба. После гроба почиње други, нов живот.“
Трудио се да своје расуђивање пренесе и на нас. Једном сам му рекао да сам прочитао како је неки светитељ учинио то и то, и да сам и ја то учинио. Да ли сам исправно поступио?
„Чедо, светитељи су све чинили с расуђивањем“, одговорио је он.
Понекад би нам рекао да овај или онај подвиг не може да изврши ко год пожели и кад год пожели.
Укратко, о Старцу можемо да кажемо да је он, „вођен Духом Божијим“, живео по заповестима: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим… и ближњег свог као самога себе, …радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу.
Једна госпођа, која се исповедала код њега, рекла нам је да је Старац заједно с њом плакао због њене несреће, онако како ни она ни њена мајка нису плакале. То исто је говорио и сам Старац:
„Чедо моје, смејем се с онима који се смеју и плачем с онима који плачу!“
Старац је поседовао и велики дар проповеди (дар који је превасходно пастирски). Ма шта да се догодило, нико од њега није одлазио неутешен. Људи су одлазили укрепљени, обновљени, са надом, радошћу и страхопоштовањем. Касније би се заиста и догодило онако, како је на растанку рекао Старац: „Не жалости се, све ће бити добро.“ Тако би уистину и било.
Поред свега, Бог је Старца обдарио и даром исцелења. Колико се само намучених и болесних људи исцелило његовим молитвама и благословима! Колико је бездетних супружника његовим молитвама добило облагодаћену децу! Он је, у свом смирењу, све то приписивао преподобном Давиду.
О њему је упечатљиво говорио мој пријатељ, јерођакон Н. Р, један од многих духовних синова блаженог Старца:
„Половину чуда твори преподобни Давид, а другу половину твори отац Јаков, само што он то крије…“
Знам и за случајеве исцелења ђавоиманих људи који су се Старчевим молитвама и благословом или ослобађали демона или им је бивало много боље.
Колико се само деце, која су пострадала од наркотика (те ђавоље ствари, како их је називао Старац) ослободило овог порока благодарећи његовој благости, љубави и молитви? Колико је само људи, који су долазили у манастир или телефонирали и тражили Старчеву помоћ, а којима је било боље захваљујући његовим молитвама, који су налазили решење за разне проблеме и тешкоће свакодневног живота? Кад би нам након тога телефонирали да заблагодаре Старцу, и кад бисмо му ми радосно и задивљено преносили њихове речи, он би све приписивао преподобном Давиду или пак, претварајући се да не разуме, рекао само: „Не сећам се…“, и одмах заћутао.
Не бих желео да пропустим да, макар и укратко, наведем освештане речи, које су долазиле из његових светих уста. То нису биле његове сопствене, него речи наше свете Цркве, Светог Писма и Светих Отаца. Међутим, оне су у њему оживеле и због тога су и допирале до срца људи који су имали благослов да га чују.
Присећам се неких од тих освештаних речи и осећам потребу да их наведем, што не значи да су то уједно и најзначајније речи које је изговорио Старац.
Жив је Господ БОГ сила…, често сам могао да чујем како изговарају Старчева уста, особито ако би говорио о многобројним и свакодневним чудима преподобног Давида. Наглашавајући достојанство вере и силу молитве, често је говорио:
„Имајте веру Божију, тражите и даће вам се. Мени та вера помаже и спасава ме седамдесет година.“
„Није потребно, чеда моја, да будете сумњичави и маловерни, Имајте веру Божију као зрно горушичино и Бог ће вам дати све што затражите. Ниједна молитва не пропада, чеда моја, и мене та молитва одржава толико година. Молитва свагда укрепљује. Не збуњујте се и не плашите се: ако је Бог с нама, нико не може против нас.“
„Много је искушења чеда моја, много је замки ђаволских, и у манастиру и у свету, али се све оне савлађују молитвом и благодаћу Божијом.“
Други пут је, поново наглашавајући силу Часног Крста, говорио о ономе чему га је научила његова мајка, Малоазијаткиња:
„Пред непријатељима се огради крстом као копљем.“
О Цркви је готово свакодневно говорио:
„У Цркви задобијамо здравље, утеху и наду у спасење наших душа.“
Наглашавајући вредност наше душевне чистоте пред божанствено Причешће, Старац је говорио:
„Без душевне чистоте нећемо имати никакве користи од божанственог Причешћа.“
О великом дару Божијем, о великом тајинству свете исповести, рекао је следеће:
„Не будите неодлучни, и немојте се стидети. Ма шта да сте учинили, ма како да је велики ваш грех, духовни отац је од Самог Владике Христа и од апостола добио власт да вам својим епитрахиљем опрости. Какво достојанство има свештеничко одејаније које носимо! Све што опрашта духовник, истовремено опрашта и Бог на небесима и све оно, што он не опрости, остаје неопроштено.“
„Истерујте зле помисли и маштарије које уноси ђаво. Не придајите им никакав значај и одбацујте их“, често нам је говорио Старац, указујући нам како да се боримо против мисаоног напада ђавола.
„Потиштеност је велика болест и отерајте је од себе“, рекао је наводећи речи које је њему самом упутио преподобни Давид у време кад су га жалостили мирјани, подстакнути нечистим духом.
Беседећи о васкрсењу душа, Старац је казивао:
„Уколико бисмо имали само тело, оно би се распало. Међутим, у том телу живи бесмртна душа и због тога се морамо побринути за своју бесмртну душу.“
Једном су му се за благослов обратила два научника и један радник. Он се обратио раднику и рекао:
„Чедо моје, ма где да се нађемо, морамо зарадити за хлеб. Сви послови су ваљани, само будите с Богом и радите часно и праведно, па ће све бити добро.“
О свештеницима и о другим црквеним оцима Старац је рекао:
„Ми, оци Цркве, јесмо свечасне слуге Божије. Свет много тога говори о архијерејима, јеромонасима, монасима… И најгрешнијем оцу Цркве Бог ће, уколико приклони колена пред Његовим жртвеником, дати све што од њега тражи, а утолико ће то пре учинити ако је он врлински човек…“
„Чеда моја, побрините се за своје душе и не удаљујте се од Отаца Цркве. Када је код нашег Христа дошло десет губаваца, Он их није исцелио него им је рекао: Идите код свештеника… Кад су отишли код свештеника – гле чуда – исцелили су се од губе! А колико је тек чуда која твори Бог“, такође је рекао отац Јаков.
Старац је на ово додао и речи светог Јакова, брата Божијег: Болује ли ко међу вама? Нека позове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши Га уљем у име Господње, и молитва вере ће спасти болесника (Јак. 5; 14 – 15).
„Кад се облачимо у расу“, говорио је Старац, „чинимо то с циљем да освештамо своје душе. Међутим, морамо бити опрезни, јер егоизам и жеља за световном чашћу и славом могу да погубе наше душе.“
Много пута сам слушао Старца како говори о смрти:
„Отићи ћемо кад се оконча наш рок“. Затим би навео речи апостола Павла: Ми смо под старатељима и управитељима до рока који је Отац одредио (Гал. 4; 2). „Морамо стално бити с Христом, јер не знамо ни дан ни рок… Он је одредио дан и рок када ће доћи да нас узме. Ми морамо бити спремни. Добре хришћане извештава преко Свог ангела да ће доћи да узме њихове душе. Код светитеља – као код преподобног Давида долази Сам Христос. Не шаље Свог ангела него узима њихове душе и настањује их у небеске обитељи.“
За мене је незабораван и благослов који ми је Старац увек и од свег срца давао:
„Нека вам свети старац, преподобни Давид, дарује здравље, радост и благослов небески!“
Много сам се чему научио посматрајући Старчево понашање пред смрт. Он је поуздано знао кад ће уснути. Да се не бисмо жалостили, с радошћу нам је описивао чак и оно што ће се десити приликом његовог упокојења. Тако је, на пример, говорио:
„Када умрем, овде ће се сабрати људи из земље Тирске и Сидонске“ или „свети протосинђел стајаће испред царских двери и дириговаће хору осталих отаца, машући рукама (затим нам је показао како ће то учинити). Остали оци ће стајати лево и десно и појаће: Руке твоје створише ме и саздаше…“ Тако је уистину и било.
Осим овога, рекао је и следеће:
„Онда кад будем лежао у гробу, учинићу да се мало придигнем. Они који ме буду видели… спасавај се ко може!“
Овако је говорио да би сакрио свој дар прозорљивости. А опет, тако се догодило!
У време кад је народ подигао ковчег и почео да га носи око цркве, неки од оних који су стајали на једном од манастирских балкона видели су да је ковчег постао блистав и прозиран, а да се Старац придиже и да благосиља народ!
Иако је знао да ће отићи, последњи дан свог живота провео је као и сваки други.
Његовим личним опитом научио сам да се људи који се подвизавају у Христу ничега не плаше, па чак ни саме смрти, јер кроз њу прелазе у истину и у вечни живот. Смрт за њих значи васкрсење!
Ватрено се молим нашем Старцу, оцу Јакову, да заједно с преподобним Давидом буде наш заштитник и помоћник, како у овом животу, тако и у време исхода, у време наше смрти. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *