ДУШЕ ХРИСТОВЕ
“СМАТРАЈУ МЕ БУДАЛОМ И ЗАНЕСЕЊАКОМ”
Ужасно је патио током читавог октобра. Његово лице било је мртвачки бледо. Било му је најстроже забрањено да било шта ради, а посебно да исповеда и да присуствује богослужењима. Међутим, чим би сакупио мало снаге, он би и исповедао и похађао богослужења.
Поред тога, старац се и молио за људе који су то од њега тражили. Било је то његово превасходно занимање. Број исцељених већ је био прилично висок, тако да су реке људи хитале у манастир. Међу поклоницима је, на жалост, било и оних злонамерних који су клеветали старца. Отац Јаков је био тога свестан и жалио је због тога. Једног дана допустио је себи да каже:
“Оче, сматрају ме будалом и занесењаком… кад се упокојим, схватиће ко је био Јаков… Не говорим ово због егоизма или због гордости, него у славу Божију!”
Иако је стално преклињао за милост Божију и непрестано изјављивао како “ништа није учинио за Христа”, пред крај живота допустио је себи да у неколико наврата говори о благодатним даровима које је добио од Бога:
“Задобио сам послушност и смирење… зашто то не бих признао? Бог ми их је дао…”
У једном покушају да нас увери како заборавља све што чује током исповести, старац је рекао:
“Боже мој, дао си ми толико благодатних дарова! Преклињем те да ми даш још један: дар заборављања свега што чујем на исповести!”
Негде у периоду од 10. до 15 октобра отац Кирило га је случајно чуо како самоме себи каже:
“На моју сахрану доћи ће много људи. Биће то огромна маса народа! Кад бих само могао да се померим и да их благословим..!”
Неки тврде да се током сахране, у тренутку кад су уздигли ковчег да би људи могли да га виде, старац придигао и благословио присутне!
Током последњих дана живота жалио се да би могао умрети пре него што се сусретне са епископом, митрополитом Халкиде Хризостомом, којег већ дуго није видео. Најзад су се сусрели и старац је, преиспуњен дубоком радошћу, затражио његов благослов. Блажени старац поседовао је истински и веродостојни црквени етос. Био је сасвим свестан узвишености епископског служења и искрено је поштовао сваког епископа:
“Он је епископ”, обично је говорио, “он не престаје да буде архијереј.”
Често је користио реч “архијереј” и начин на који ју је изговарао откривао је колико дубоко поима њено значење. Из тог разлога се супротстављао свим унутрашњим црквеним несугласицама и дубоко их је осуђивао.
