ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
БОЛЕСT ЈЕ РAНО ОСТАВИЛА ТРАГА НА ЊЕМУ
 
Напоран рад, дуга богослужења, свакодневна бдења у келији и изузетно строг пост исцрпели су његов организам. У суштини, то је могло да се догоди и раније. Он се ни по коју цену не би одрекао свог подвижништва. Најзад, циљ његовог подвижништва био је да своје духовне силе очува слободнима од страсти, искушења и вештаства, како би несметано стремиле ка Богу и биле Њиме освештане.
Тело, међутим, није издржало. Леђа су почела да га боле још 1956. Што се тиче болова у ногама, никоме није говорио о њима јер је могао да их поднесе. Болови у леђима постали су неподношљиви. Како би другачије и могло да буде кад се свакодневно, двадесет два од двадесет четири сата није одмарао? Одмарао се само два сата, и то онда кад је имао јаке болове и кад није морао да служи Литургију, иначе уопште није спавао, чак ни у позним годинама, кад је имао пејс – мејкер. Неки од монаха би му пришао и рекао:
„Уморни сте, старче, зашто се мало не одморите?“
„Идите, оче, ја ћу остати овде. Дуга је ноћ а ја нисам уморан“, одговарао би он. Ујутро би га затекли са епитрахиљем, како клечи на коленима и још увек се моли.
Таквим данима, после свеноћног бдења, отишао би у цркву никоме ништа не говорећи. Није ни желео да неко разговара с њим. Налазио се у другом свету!
Његовим леђима била је неопходна медицинска нега. Дошао је лекар и дао му осам инјекција, али га то није излечило. Он се дословно вукао на рад и остала служења. Једног дана, није више могао да поднесе и легао је на дрвени кревет. Пред њим се појавио преподобни Давид, овог пута у лику оца Спиридона, светогорског монаха који им је дошао у посету. Помогао му је да устане и рекао: „Наслони своја на моја престарела леђа!“
Помогао му је да то учини, а затим је преподобни рукама обухватио леђа оца Јакова, тако да се зачуло пуцкетање. Било је готово. Бол је ишчезао. Преподобни је упитао оца Јакова:
„Ко сам ја?“
„Отац Спиридон“, одговорио је он.
„Не“, додао је преподобни. „Ти ме веома добро познајеш, само што ниси изговорио моје име. Ти живиш у мојој кући!“
Врата су се отворила и он је спазио како се преподобни удаљује и силази низ степенице.
Године 1962. Бог се сажалио на њега и у манастир је послао доброг монаха, оца Кирила. Он се налазио поред оболелог подвижника, оца Јакова, чијим болестима није било краја, и помагао му колико год је могао.
Током 1964. много је патио због крајника. Имао је страшне болове и гној на бубрезима. Често се дешавало да неподношљив бол осети током Литургије и да пребледи. Никада, међутим, није прекинуо свету Литургију. Ма колико да је патио, он ју је служио до краја.
Године 1967. његове патње су се умножиле. Био је подвргнут веома тешкој операцији херније и слепог црева с реакцијом трбушне марамице (перитонеума) и проблемима с простатом. Много је патио, није знао у чему је проблем, а ипак није желео да иде у болницу. Пребледео је, погнуо се и почео да се превија од болова. Отац Кирило га је нашао у очајном стању. Није могао да се креће и морао је да запомаже. Преживљавао је тешку кризу и онесвешћеног су га однели у болницу у Халкиди. Мислили су да је у питању само слепо црево. Након многих молби лекара и свештеника, отац Јаков се сагласио да буде оперисан. Тешкоћу је стварало то што није желео да скине одећу и да допусти лекарима да виде његово тело. Сматрао је то за највеће понижење:
„Нећу да правим представу, оци. Никад ме ниједан човек није видео…“
Уистину, он је био толико чист и толико се трудио да не обраћа пажњу на људско тело да „никад није испружио руку чак ни да би додирнуо своје сопствено тело“, како је рекао игуман Никодим, који га је добро познавао. Он није гледао чак ни новорођенчад коју је крштавао. Касније је и сам са светом простодушношћу то признао.
Због свега тога морали су да га лажу и да обећају да му неће скидати одећу него да ће само направити рупу у његовој мантији. Тек тада је пристао да буде оперисан. Био је 4. октобар 1967. године. Чекао је да пође у операциону салу. Били су присутни архимандрити Поликарп, Никодим, Василије и још једна особа. Отац Јаков се много молио и, како је сам приповедао, рекао следеће:
„Мој преподобни Давиде, ако желиш да се вратим у твој манастир, дођи и исцели ме. Мораш бити овде за петнаест минута. Ако дођеш, поведи и преподобног Јована. Срешћеш га на свом путу, само крени десно и наћи ћеш га…“
Након пет минута – приповедао нам је свечаним гласом сам старац Јаков дошли су преподобни Давид (био је ознојен, јер се захтевало да брзо дође) и преподобни Јован. Стајали су поред врата, поздравили га и рекли:
„Ја сам старац Давид а ово је преподобни Јован Исповедник (нагласио је ову реч). Зар нас ниси позвао? Ево нас! Не брини, све ће бити у реду!“
Отац Јаков је одмах приметио да присутни свештеници нису поздравили двојицу светитеља и узнегодовао је:
„Оци, зашто нисте устали? Зашто их нисте поздравили?“
Били су збуњени, а Никодим је покушао да разјасни:
„Ево, Јакову се мало помутило!“
Одвели су га у операциону салу, дали анестезију и скинули расу, и мантију. Пре него што је пао под дејство анестезије, видео је да се отварају врата и да двојица светитеља улазе у салу. Кад га је хирург, др Калохерис, отворио, био је запрепашћен. То није било само слепо црево него веома опасан случај. Пацијент је могао да умре. Хирург је морао да буде одлучан. Срећом, сложена операција била је успешна. Подвижник се убрзо вратио у своју келију. Свима који су га посетили говорио је о томе како је „др. Калохерис добар хирург“ и молио се за његово здравље. Међутим, једне ноћи јавио му се преподобни Јован Руски који је изгубио стрпљење и одлучно му рекао:
„Јакове, зашто се захваљујеш само лекару због твог исцелења? Ја сам учинио да ти буде добро. Шта је сам лекар могао да учини?“
Након неколико дана, др. Калохерис дошао је у манастир да посети оца Јакова. Он је том приликом рекао:
„Током операције осећао сам да неко води моју руку. Имао сам утисак да ја нисам тај који оперише.“
Даноноћни умни и физички рад узроковали су јак флебитис (запаљење вена). Имао је ужасне болове и више није могао да хода, тако да је 1974. пребачен у болницу „НИМИТС“ ради операције. Он је то прихватио, тумачећи искушења операције као посебну поруку Божију и говорећи:
„Бог је допустио да толико пута будем на болничком лечењу како бих задобио смирење.“
Тога пута остао је у операционој сали преко шест сати. Хирург др. Корделис морао је да прави веома дугачке резове јер је било много оштећених вена. Једном свом духовном чеду исприповедао је да му се, у време опорављања у болничкој соби, јавила Пресвета Богородица да би га охрабрила:
„Јуче се, чедо моје, у једном тренутку појавила госпођа која је била одевена као болничарка. У рукама је носила Детенце. ‘Како си, оче’, упитала ме. ‘Како бих могао да будем’, рекао сам ја. ‘Болестан сам и тешко ми је што сам далеко од манастира.’ Чедо моје, ја сам се у међувремену питао како је болничаркама допуштено да са собом воде и своју децу. Она ми се насмешила и рекла: ‘Не плаши се, ти ћеш се опоравити.’ ‘Ко си Ти, Госпођо’, упитао сам је. Она ми се поново насмешила, али ништа више није рекла. Окренуо сам се пацијенту који је лежао поред мене и упитао да ли можда зна ко је била та госпођа. Он ми је зачуђено одговорио да није видео никакву госпођу. Тад сам, чедо моје, схватио да је то била Пресвета Богородица.“
Вратио се у манастир, али више није могао да ради напорне физичке послове. Клечао је на коленима и сатима слушао исповести. У већини случајева, он је све до краја живота на тај начин слушао исповести других људи.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *