ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СА СВЕТОМ ЛОБАЊОМ ПРЕПОДОБНОГ ДАВИДА
 
Према преподобном Давиду Јаков није осећао само страхопоштовање, него и бесконачну оданост и поверење. Кад је био сам у цркви – или је бар он мислио да је сам – узимао је свету лобању преподобног, полагао је на земљу и клечећи на коленима или ничице падајући пред њом преклињао светога да му подари послушање и смирење. Исто тако, молио се за манастир, за остале монахе и за све оне који су тражили помоћ од преподобног.
С времена на време, кад би то неко захтевао, отац Јаков је узимао лобању преподобног Давида и путовао с њом по селима северне Еубеје. Људи су хитали да се поклоне светитељу. Прилагали су и нешто новца. То није било много, али је било веома корисно за манастир. Отац Јаков апсолутно ништа није задржавао за себе. Понекад се дешавало да током читавог дана нема ништа друго за јело осим једног кромпира. Понекад, а посебно зими, дешавало се да нема чак ни хлеба. Тада је једино могао да чека да неко случајно дође из Лимнија и да му донесе мало хлеба. Јаков није бринуо за себе – за њега је то била само још једна прилика да више пости. Међутим, морао је имати хлеба за оне који дођу да посете манастир.
Обувао је закрпљене ципеле, облачио једину непохабану мантију коју је имао, полагао свету лобању у плетену врећу и обилазио села. Није имао кишобран, јер је он био исувише скуп за њега. Друга мантија? Ни говора о томе! Пар добрих ципела? Где да их пронађе?
Почетком пролећа 1955. пешице се запутио у два села, носећи лобању преподобног Давида. Требало је да хода пет сати. Добро је познавао та села, будући да је као мирјанин радио у њима заједно са својим оцем. Непосредно пре него што ће стићи, време се погоршало. Требало је да претекне олују, али је она претекла њега. Света лобања се нашла у опасности. Уколико се покваси, биће то светогрђе. Како да онако покиснуо стоји испред сељака док јој се буду клањали? Мораће да уђе у неку кућу, да скине расу и подрасник, неки људи ће га видети… сматрао је то нешто страшно и недопустиво.
Пале су прве капи, таман облак се приближавао са северне стране. Убрзао је кораке колико год је могао, чврсто држећи свету лобању у наручју. Разговарао је с њом како је знао и умео. Киша је постала све јача, али он уопште није покиснуо. Убрзано је ходао погнувши главу и чврсто држећи свету лобању. Проломио се страшан пљусак, као да су се „устави небески“ отворили. И поред тога у кругу од једног метра око њега заиста није пала ниједна кап кише! На растојању од једног метра испред, иза, лево и десно од њега! У село и у цркву стигао је сасвим сув – како он сам, тако и света лобања.
Сутрадан поподне намеравао је да крене, али се задржао због људи који су хтели да се поклоне преподобном. Да би уштедео време, враћао се пречицом. Прошао је кроз Дамнију и наставио да се креће узбрдо. Стигао је до кланца, негде испод манастира – или је бар он тако мислио. Било је сасвим мрачно.
Изгубио је пут и није знао куда иде. У рукама је чврсто држао свету лобању. Тихо се помолио и испред њега се појавила слаба светлост која га је вратила на прави пут и одвела до манастира!
Док је путовао са лобањом преподобног Давида, често су се појављивали овакви чудесни знаци. Једном приликом, преподобни му је отворио манастирску капију да би му показао своје одобравање. Било је вече и отац Јаков се враћао са светом лобањом. Кад је пришао капији, монах Јефтимије ју је отворио и пре него што је закуцао. Отац Јаков му се поклонио и продужио у храм да тамо остави свету лобању. Тада је отишао до Јефтимијеве келије. Овај је био веома збуњен. Није знао да се отац Јаков вратио и, према томе, он му није ни отворио капију. Учинио је то преподобни Давид, који се појавио у Јефтимијевом лику. Било је уобичајено да се преподобни појављује у лику монаха. Уосталом, сам отац Јаков је то од њега тражио да се не би смутио.
Светитељеву лобању носио је и у родни град преподобног, у Ливанатес. Сишао је до приморског села Ровије, а затим стао у страну, иза гребена и далеко од кућа, како би избегао чобане и сељаке. Чим је приметио да пристиже барка из Ливанатеса, убрзано се запутио ка малом пристаништу и укрцао.
Те године је читава ова област била захваћена дуготрајном сушом. Сељаци у барци, који су познавали оца Јакова, преклињали су за кишу. Отац Јаков их је саслушао, а затим сео у један угао. Барка се приближавала Ливанатесу. Држећи у рукама плетену врећу са лобањом преподобног, отац Јаков му је упутио управо овакве речи:
„Старче, твоји сељаци дошли су због суше. Молим те да сада, кад стигнемо, загрмиш. Побрини се да се не посрами наша вера. И ти и ја ћемо бити исмејани!“
Чим су се искрцали на обалу, зачула се грмљавина. Тридесет година касније, отац Јаков је говорио:
„Ја сам, брате мој, изрекао те ствари у светитељево ухо а он је отворио директну линију до нашег Христа!“
Ово једноставно објашњење обухвата, у суштину, богословску мудрост хиљада богослова. Једино Бог поседује чудотворну силу, божанствену благодат и божанствене енергије. Међутим, Он их даје људским бићима посредством изабраника и светитеља који су Га најпре неизмерно љубили а затим се очистили свим могућим подвизима и задобили дар одважности пред Њим. Другим речима, светитељи имају ту повластицу да могу нешто да затраже од Бога, да их Бог „послуша“ и да испуни њихов захтев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *