ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
У МАНАСТИРУ ПРЕПОДОБНОГ СТАРЦА ДАВИДА – ЊЕГОВО РАЗОЧАРЕЊЕ
 
Најзад, Бог му је подарио да се његове невоље изван манастира окончају. Његова сестра Анастасија – Тасула се удала. Тако се он у новембру 1951. упутио у манастир Преподобног старца Давида у Еубеји.
Овај манастир, који је у 16. веку основао преподобни старац Давид, налази се на много већој висини него приморско село Ровија, високо у масивима планине Ксерос. Смештен је на надморској висини од 500 метара. Са његове јужне стране налази се врх Каваларис а са северне велики кланац, изнад којег је сеоце Дримонас.
Јаков је о овом манастиру и о преподобном Давиду слушао још док је био дете. Преподобни Давид је заштитник читаве ове области, која се протеже од Мантудија до Едипсоса. Сваке године, на његов празник који се прославља 1. новембра, људи су пешице долазили у манастир да би се овде помолили и запалили свећу. Избеглице из Ливисија научиле су од староседелаца да чине то исто.
Јаков је, разуме се, повремено размишљао и о цркви Светог Гроба у Јерусалиму. Међутим, то је за њега било далеко и недостижно. Будући да је био сиромашан, није могао себи да приушти путовање у Свету Земљу. Увек се сећао ствари које му је мати казивала о њиховим рођацима, Илији и Димитрију, који су се тамо замонашили и, штавише, постали чувари Светог Гроба! Међутим, последњих десет година на уму је имао само манастир Преподобног Давида. Неколико пута је овамо пешице долазио на поклоњење. Осим тога, био је свестан да му је за овакву одлуку био потребан благослов преподобног Давида.
Из Фаракле је кренуо у рано јутро. Пут до Лимнија био је веома лош. Одатле су постојале само козје стазе. Стигао је тамо нешто пре поднева. Чим се приближио, обузели су га туга и безнађе. Овце и козе окупљале су се испред капије, као и свуда око манастира. Запуштеност и равнодушност. Чобани су владали овим местом и споља и изнутра. Неки од њих су, заједно са својим породицама, чак и спавали у самом манастиру, у неким запуштеним келијама. Ништа није било на свом месту. У недавној прошлости герилци су користили ове келије као болницу и од тада се више нико о њима није бринуо. Изгледало је да су се тројица монаха, који су овде живели, помирили са пропашћу манастира. Живели су потпуно независно. Сваки од њих бринуо се о самоме себи, о својој храни и одећи. Што се тиче богослужења, ситуација је била безнадежна! Само је стари Јефтимије био свестан свог призива. Двојица других монаха, Антим и Макарије, ни најмање нису марили за то.
Ова двојица монаха су, заједно са чобанима и неким другим људима, покушавали да застраше Јакова. Сви су били груби и бездушни према њему. Јаков, наравно, није захтевао никакву раскош. Међутим, доделили су му бедну келију чији је кров био препун рупа, врата поломљена а постељина у ритама. Грубо су му се обраћали, нису му давали храну и отворено говорили: „Одлази одавде!“ Нови игуман, Никодим, који је управо у то време преузео старешинство, није могао много да учини. Углавном је боравио у Лимнију, где је служио као парохијски свештеник.
Једног зимског дана, његова сестра дошла је да га посети и готово да га је убедила да се врати у село. Она је, наравно, желела да брат буде у њеној близини и саветовала му је да као монах живи у њиховој кући или негде у околини. Јаков је све то саслушао и сагледао, и није могао да се сабере. Кућа у селу није му више била довољна, она га је гушила. С друге стране, манастир као да се претворио у јазбину несавесних људи, готово спремних да га убију! Није се назирао никакав излаз за Јакова. Међутим, морао је да га пронађе.
Вратио се у село на неколико дана, али је добро знао да се неко решење мора пронаћи. Какво би иначе значење имао призив који је Бог усадио у његово срце? Будући да је монашки призив био тако известан и дубок, по сваку цену је морао да донесе одлуку. Морао је да изабере између келије у својој кући која га је гушила и запуштеног манастира где су му претили да ће га убити!
Молио се током многих ноћи и бескрајних часова. Начинио је на хиљаде метанија. Постио је преко сваке мере. Током читаве седмице није узео ни комадић хлеба. Спавао је на земљи, што је иначе често чинио. Много пута је бдео у капели Свете Параскеве. Најзад је донео херојску одлуку. Све ће занемарити. Није важно ако је манастир јазбина несавесних људи, чак ни ако су га претворили у паклено место:
„Морам да одем тамо, јер Бог жели да будем ту!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *