ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАЗГОВОР СА МОНАХОМ СЕРАФИМОМ
 
Осим оца Кирила који је сада игуман, отац Серафим је најстарији монах у овој обитељи и сасвим је природно што је сачувао бројне успомене на Старца.
Питање: Оче Серафиме, кад сте дошли у свету обитељ Преподобног Давида?
О. Серафим: У манастир сам дошао 1970. године. Тада сам добро упознао и тадашњег игумана, оца Никодима, као и старца оца Јакова, који је био побожан, испуњен страхопоштовањем и богобојажљив. У свему је слушао свог старца. Видео сам да је отац Никодим имао апсолутно поверење у оца Јакова, како у материјалним, тако и у духовним питањима. Ма о чему да се радило у манастиру, отац Јаков га је, као човек послушања, доводио до краја на најбољи могући начин.
Питање: Оче Серафиме, кажите нам нешто о старцу Јакову. Толико сте Година живели Поред њега и сигурно је да можете МНОГО тога да нам кажете.
О. Серафим: Старац Јаков је говорио: „Кад сам одлучио да се замонашим, имао сам 31. годину. Пошао сам да се поклоним преподобном Јовану Руском на дан његовог празника – 27. мај. Тамо је био и блажени епископ Халкиде, Григорије. Отац Никодим, који је у то време био јерођакон и којег сам познавао, представио ме епископу ради благослова. Чим сам му приступио, поклонио се и целивао му руку, владика ме упитао:
‘Како се зовеш, чедо, и одакле си?’
‘Зовем се Јаков, преосвећени. Ја сам из Фаракле.’
‘Шта ти желиш, Јакове?’
‘Желим да се замонашим, преосвећени.’
Владика ме тада проницљиво погледао и рекао:
‘Чедо, ако хоћеш да постанеш свештеник, ја ћу ти дати парохију. Зашто желиш да се замонашиш? Можда имаш неку препреку за свештенички чин?’
‘Ја, преосвећени, не знам такве ствари. Долазим из крила своје мајке’, одговорио сам.
Владика је на то рекао:
‘Слушај, Јакове, нећу те изгубити из вида. Распитаћу се о твом животу. Не журим да некога замонашим, а посебно не да га рукоположим за свештеника док не дознам све што је потребно о његовом животу.’
Питао ме је где сам служио војску, у ком пуку и сл.
‘Колико си образован?’
‘Завршио сам народну школу.’
‘Ниси много писмен. Међутим, ако дознам да живиш како доликује, учинићу те монахом и свештеником.’
‘Преосвећени, ни апостоли нису били образовани. Међутим, сишао је Дух Свети и просветлио их а они су затим просветлили васељену, и од рибара постали ловци људских душа. Тако ће и мене, кад одем у манастир, просветлити Дух Свети, и ја ћу просветљавати свет.’
Старац је у наставку рекао:
Не знам како сам ја, стидљив какав сам био, говорио тако с владиком, у његовом кабинету и у присуству толико других људи? Те речи су оставиле тако дубок утисак на њега да је затражио да их поновим.“
И заиста, тако је и било! Када је дошао у манастир, отац Јаков је својом побожношћу, милосрдношћу, послушањем, подвизавањем и освећењем које му је подарио Бог просветлио свет. Због тога је и за живота и након свог успења, отац Јаков у срцима људи био светитељ.
Питање: Оче Серафиме, колико сте Година Провели заједно вас тројица: Старац, отац Кирило и Ви?
Отац Серафим: Седамнаест година смо нас тројица провели заједно у манастиру. Отац Кирило и ја били смо задужени за све службе у манастиру, а отац Јаков за исповест. Блажени се у потпуности посветио тајинству исповести, како би служио великом броју поклоника. У то време смо сви ми били веома уморни.
Једном приликом, дан после празника преподобног Давида, толико сам био уморан да сам преклињао Преподобног да ме охрабри и да ми подари снагу. Стајао сам поред олтарских (царских) двери кад сам угледао оца Јакова како пролази поред мене са скуфијом на глави и иде према улазу у храм.
На мене је оставило посебан утисак што Старац на тако посебан дан, па чак и уочи вечерње, није ставио камилавку. Повикао сам за њим:
„Оче Јакове, оче Јакове, дођи овамо. Отворене су олтарске двери!“
Видео сам да се окренуо и да се затим сакрио иза звоника. После тога нисам га више видео. Уплашено сам се запитао да ли му се нешто догодило и отишао сам да видим шта се догађа. Никога није било.
У том тренутку видим како отац Јаков силази с камилавком на глави, са оним свештеничким достојанством и озбиљношћу којима се увек одликовао.
„Оче Јакове, где си нестао пре неколико минута, кад си сишао са скуфијом и изненада се изгубио“, запитао сам га.
Старац се насмешио и рекао:
„Зар сам то био ја, оче Серафиме? Био је то Преподобни у мом обличју. Зар га ниси ти сам молио да те охрабри?“
Будући да је Старац био прозорљив, знао је шта сам тражио у својој молитви.
Питање: Оче Серафиме, познато нам је да је отац Јаков од Бога био обдарен даровима расуђивања и прозорљивости. Реците нам нешто о томе.
О. Серафим: Знам да се Старац усрдно трудио да сакрије своје дарове и да их не покаже, јер је био смирен човек.
Слушали смо како један брат који се исповедао код њега каже:
„Дошао је и говорио ми о свим проблемима које сам имао.“ Међутим, кад смо ми Старца питали о томе, претварао се да ништа не зна.
Његово самопожртвовање било је неизмерно. Једном приликом, кад је био веома слаб, отац Кирило му је на Велики петак донео мало хране спремљене на уљу да би се укрепио. Старац се ражалостио и рекао:
„Мене неће укрепити уље. Хоћу да ме укрепи Христос!“
Говорићу вам о једном чудесном догађају, који открива величину Старчевих дарова.
Господин Е. В. из Халкиде саградио је викендицу у месту Камарица Еубејска. Међутим, иако је довео двојицу – тројицу стручњака, није успео да пронађе воду. Тад је дошао код Старца, којем је говорио о свом разочарењу. Старац му је одмах рекао:
„Узми из манастира мало освећене водице и икону преподобног Давида, па их однеси до оног места у свом дворишту у којем желиш да нађеш воду и реци: ‘Преподобни мој Давиде, ти си и у манастиру сатворио чудо, па се на сушном месту појавила вода. Молим те да доведеш воду и на ово место, што је човеку немогуће да учини, јер ме тако посаветовао отац Јаков!'“
Дакле, кад је одређено место пошкропио освећеном водицом и положио на њега икону преподобног Давида, потекла је веома добра вода. Након тога дошао је у манастир да заблагодари Старцу.
Завршавајући овај разговор, казиваћу вам о још једном чудесном догађају, који се десио након Старчевог упокојења.
Поморац Н. К., по ужој специјалности електричар а пореклом из оближњег села, настањен у Пиреју, гајио је још од детињства дубоко поштовање према старцу Јакову. Једном приликом поморска компанија хитно га је упутила у Индију ради поправке неког брода. Кад је стигао на брод, није био у стању да поправи покварену машину. Будући да је био забринут и преморен од вишечасовног ваздушног путовања, заспао је и видео оца Јакова који га је упитао:
„Никосе, чедо моје, зашто си толико забринут? Ево ти резервног дела машине (држао га је у рукама!), постави га на његово место и без бриге пођи у Грчку!“
Кад се наредних дана вратио у Грчку, син га је обавестио о Старчевом упокојењу. Упитавши за дан Старчевог уснућа, дознао је да се то догодило 21. новембра,управо оног дана кад му је Старац чудесно помогао! Дубоко потресен, дошао је у манастир и исприповедао нам о том догађају.
Нека се и ми удостојимо његових светих молитава. Амин.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *