ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
У ЧИНУ ИГУМАНА
 
Почев од 1970. године, блистање јеромонаха Јакова постало је сразмерно његовим страдањима. Његове патње биле су бескрајне, али је исто тако било бескрајно и његово блистање.
О њему се није више причало само у околини него у читавој Еубеји. За њега су дознали и многи на Атици (у Атини), тако да су долазили да га виде, саслушају и да му се исповеде. Међутим, кад се 1972. покренуло питање новог игумана, митрополит Халкиде Николај није ваљано размишљао о њему.
Прошле су три године. Велики подвижник био је беспоговорно послушан новом игуману Христодулу, тада младом монаху, који је сада игуман великог манастира Кутлумуша на Светој Гори. Јаков је имао мноштво врлина и био је обилно обдарен даровима Божијим, тако да му ни најмање није било тешко да се потчини младом игуману. Напротив, он га је много волео, будући да га је познавао још од детињства и да се овај често исповедао код њега.
Кад су прошле те три године, поново се указала потреба за новим игуманом. Митрополит Хризостом упирао је поглед у оца Јакова, који је оклевао и није био вољан да прихвати ово звање. Међутим, најзад се сагласио са тим и 2. јуна 1975. постао је игуман.
Нове одговорности, многа страдања, али и још снажније блистање. Обнова манастира, која је захваљујући Јаковљевим напорима започела у Никодимово време, сада је скоковито напредовала. Јаков се није бринуо само о манастиру него о читавој тој области. На пример, током страшне 1978-79. године, када су велики шумски пожари унесрећили Грчку, он би у поноћ изашао из манастира, понекад сам а понекад у пратњи својих монаха, и служио молебане за избављење земље од пожара. Што се тиче манастирских зграда, желео је да буду солидно грађене али истовремено и веома једноставне, „монашке“. Међутим, највише се бринуо о унутрашњем животу општежића. У манастиру су живела само тројица монаха. Упркос његовом блистању, упркос чудесима која је сатворио, није видео ниједног новог монаха који ће се придружити манастиру. Многи младићи, који су чезнули за монаштвом, долазили су код њега да се посаветују и да се исповеде, али су се монашили на другим местима.
Један млади игуман, који је у то време дошао да се упозна и посаветује са њим, упитао га је следеће:
„Како то, старче, да овде немате више монаха, кад је толико оних, који су жудели за монаштвом, прошло поред вас?“
Старац је без тешкоћа одговорио:
„Изгледа, оче, да ја познајем само уводне ствари а да оно, што је дубље, не познајем!“
И заиста, требало је да чека пуних 12 година, све до 1987, да би видео новог монаха. То се сигурно није догодило стога што старац Јаков није познавао „оно дубље“. Облагодаћени старац и боговидац, с којим су се саветовали монаси из разних манастира, добро је познавао и „оно дубље“. Разлог или разлоге за то треба потражити на другом месту и веома је тешко објаснити расуђивање старца Јакова и одлуку Божију у вези с тим питањем.
Иако је у манастиру било мало монаха, богослужења су редовно извршавана и монашке врлине пројављивале су се и на њиховим лицима. Током једног поднева, сатана се показао игуману на свој начин. У време кад се затварала манастирска капија, појавила се убога, ружна жена са алком у носу. Старац јој је рекао:
„Дођи, поклони се. Одакле долазиш? Остани овде један дан и одмори се.“
Она је на то рекла:
„О чему то говориш? Не могу да останем овде ни пола сата! Свакодневно служите Литургију и молите се. Идем у један манастир да их узнемиравам недељу дана а затим идем даље!“
„Да ли си ти сатана“, упитао је старац и уперио дрвени крст према њој. Сатана, који је овога пута узео обличје старице, ишчезао је истог тренутка, али се није обесхрабрио. Сутрадан, у време док се старац у својој келији припремао за вишечасовну молитву и стављао тамјан у кадионицу, испред њега се појавио ужасан костур. Старац је скинуо икону Пресвете Богородице и окренуо је према њему. Демон је одмах ишчезао. Међутим, сличне ствари понављале су се више пута. Једном је узео обличје јарца и покушао да удари оца Јакова право у лице.
Сатана је дејствовао и на друге, „делотворније“ начине. Подстицао је људе да посегну за неколицином манастирских њива или је покушавао да на неки други начин нашкоди манастиру. Старац се мало узнемирио. Ђаво је то схватио, појавио се пред њим и рекао:
„Ја сам тај који то чини… само да бих тебе узнемирио. Нећу ти дозволити да будеш спокојан. Сутра ћеш добити један папир.“
Уистину, сутрадан је стигао позив на суд. Старац се обесхрабрио. Његова нећака Марија затекла га је у врло лошем стању. Узалудно је покушавала да га утеши. Изашао је из келије и пошао у кухињу да попије кафу. Прошавши поред средишњег храмовног портала, окренуо се на десну страну и ушао у храм. Марија га је збуњено пратила и зауставила се испред места где су продавали свеће. Старац је корачао право према иконостасу а затим стао пред икону преподобног Давида. Марија је чула како говори следеће:
„Зашто ништа не чиниш, мој преподобни Давиде? Мирујеш ту, на својој икони, а Јакову препушташ да све уради. Јаков је своје завршио, и више ништа не може да учини. Сиђи и уради што је потребно!“
Старац је још нешто говорио истим, озбиљним тоном, али Марија се уплашила и изашла напоље.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *