ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ВИЂЕЊЕ НА ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ
 
Лето 1990. протицало је уз уобичајене патње. Монаси су постали строжији у својим настојањима да старца удаље од посетилаца који би га опколили чим би га угледали. Август је дошао са радошћу због великог празника Преображења Господњег. Овај празник се посебно свечано прослављао у овом манастиру и том приликом долазило је много људи, чак и више него 1. новембра, за празник преподобног Давида. Кад год би видео да људи долазе у манастир да се поклоне Господу и да изразе своје поштовање Његовом светитељу, старац би био веома срећан.
На дан 5. августа до поднева се већ окупило велико мноштво народа, да би током поподнева пристигло још више људи. Старац је изашао из своје келије, за тренутак застао на вратима и погледао мноштво окупљеног народа. У дворишту више није било слободног простора, чак су и терасе биле пуне. У том тренутку старац се испунио великом радошћу и рекао:
„Дођи, преподобни мој Давиде, и благослови их!“
Полако је сишао низ степенице и одслужио вечерњу. Вечерња је одслужена у свечаном празничном расположењу, као што су свечани били и литија, молебан и освештавање жита. Жито су освештавали изван цркве и за све то време старац је нетремице гледао у ограду на супротној страни. Изгледао је као у иступљењу, док му је лице чудесно блистало.
Кад се служба завршила и кад су се вратили у цркву, био је толико потресен да је узвикнуо:
„Оче, преподобни Давид је жив! Он је овде и благосиља народ! Желео бих да узмем микрофон и да свима довикнем, да сви то чују! Опрез… смирење… нећу да говорим!“
Међутим, након неколико секунди преплавио га је нови талас усхићења и он је наставио:
„Ако бих говорио, све ове проповеднике и богослове напољу поразио би један неук човек какав сам ја!“
Пожурио је да то објасни, како не би саблазнио младог ђакона који га је слушао:
„Не говорим то због егоизма или због надмености, говорим то услед ревности, јер у себи осећам преподобног Давида. Кад год га позовем, он дође. Данас, кад сам видео како сав тај народ хрли према манастиру, рекао сам: ‘Дођи, преподобни Давиде, и благослови их!'“
Рекао је „дођи“ и светитељ је пожурио да то учини. Шта више може да тражи један подвижник, какав важнији опит може да се доживи током овог пролазног живота јер, као што је он увек говорио ради укрепљења и потпоре у искушењима, „ми смо овде само привремено и наши дани ће сигурно проћи“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *