ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ВИЂЕЊЕ РАЈА
 
Старац се удостојио и другачијих благодатних дарова. Дато му је да доживи предукус Раја у свој његовој лепоти и унутрашњем блаженству. Највероватније да се то први пут догодило 1989. године. Пошто је прочитао житије преподобног Серафима Саровског, молио се Богу да му помогне у разумевању значења речи Господњих: У кући Оца Мојега станови су многи (Јн. 14; 2). Бог му је то открио, и старац је то касније с неизрецивом радошћу приповедао једном од својих духовних чеда:
„Јуче сам, драго моје чедо, видео да сам био у Рају, у башти неописиве лепоте. Тамо су расли кринови најразличитијих боја као и мноштво другог цвећа. Лебдео сам у ваздуху, високо изнад земље. До мене је стајао један монах у раси који ми је показао нека прекрасна здања и рекао: ‘Пођи, Јакове!’ Шта сам могао да учиним? Тамо није било никакве стазе и морао бих да газим по цвећу. Други монах у раси ми је рекао: ‘Овој врсти цвећа не може се нанети никаква штета! Пођи!’ Ја сам кренуо, а цвећу се заиста ништа није догодило…“
Док је старац казивао о овоме седећи прекрштених руку у својој келији, његов глас се изменио. Његово лице, на којем се појавио незабораван, радостан осмех, било је преиспуњено спокојством, док се његов дух наслађивао прослављањем Бога.
Старцу су дати многи овакви опити, посебно пред крај његовог овоземаљског живота. Ради оваквих опита он је презрео сваку овоземаљску раскош и удобност, па чак и ону најприроднију и најнешкодљивију. Једном му је неко, желећи да изрази своју благодарност, донео простирку коју је оставио поред Распећа. Старац је доста времена проводио у коленоприклоњењу, због чега су му колена била изранављена и нажуљена. Међутим, чим је старац видео ону простирку, жустро ју је избацио из келије:
„Ја сам монах! Четрдесет година нисам имао простирку и сад бисте желели да је добијем?“

Коментарисање није више омогућено.