ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПЕТ ГОДИНА И ОСАМ ДАНА СА ПЕЈСМЕЈКЕРОМ
 
Његово срце сасвим је ослабило и срчани напади следили су један за другим, тако да се више пута нашао на ивици смрти. Он се молио за друге и њима је било боље. Међутим, његови сатрудници, преподобни Давид и преподобни Јован Руски, нису му помогли у погледу његових сопствених потреба. Оцу Јакову је то било познато из примера апостола Павла. Поред тога, молио се Богу да га ослободи слабости, али је добио следећи одговор:
„Довољна ти је Моја благодат, јер Моја сила тек у слабостима постаје савршена.“
Разуме се да би оцу Јакову благодат Божија била довољна и уопште није марио за болести које ће се окончати тек онда, кад се оконча и његов овоземаљски живот. Био је сигуран да је то Божија одлука. Нико никада није чуо старца Јакова како се моли Богу да га потпуно ослободи болести.
С друге стране, у житијима светих читао је како су светитељи силом својих молитава исцељивали друге, док су сами неизмерно патили због једне или више болести које су често имале смртоносан исход. Отац Јаков следио је исту стазу којом су и они корачали.
Било му је јасно да му морају уградити пејсмејкер. Старац то није желео. Помолио се преподобном Давиду, али није добио никакав одговор:
„Изгледа да те за ових тридесет година нисам служио како је требало“, тужно је рекао.
Кад се приближио дан операције и старчевог одласка у Атину, он се окренуо према икони преподобног Давида и рекао:
„Сад ћеш остати сам!“
Одвезли су га у Општу државну болницу у Атини. Лекарски тим доктора Кремастиноса припремио га је за операцију. Дали су му анестетик који није био у потпуности делотворан, тако да је трпео ужасне болове. У једном тренутку др. Кремастинос га је упитао:
„Имате ли болове, старче?“
„О, наравно да имам!“
„Зашто нам то нисте рекли?“
„И Христос је патио на Крсту, па опет ништа није рекао!“
Он чак ни у тим тренуцима није престајао да живи и да размишља као подвижник, који све треба да поднесе без роптања. Неки људи понудили су да плате трошкове операције. Он им је топло заблагодарио, али није прихватио. Та ствар је већ била уређена. Један од оних који су понудили своју помоћ био је и никејски митрополит Георгије, који је такође био на лечењу у истој болници. Сећам се да ми је старац рекао да овај добри епископ неће оздравити. И заиста, упркос очекивањима лекара, тако се и догодило.
Пошто се након операције мало опоравио, без оклевања се вратио у манастир. Нестрпљиво је ишчекивао то путовање, које се због пејсмејкера претворило у велико мучење. Стигао је у Прокопи, у цркву Преподобног Јована Руског. Дошао је до кивота, клекнуо испред њега и све испричао овом светитељу. Заблагодарио му је због свега што је препатио и затражио да се помоли Господу да опрости „овоземаљском“ Јакову. Није ни помишљао да затражи да га ослободи болести. „Божанствени Јован“, како је он често називао овог светитеља, одговорио му је променом стране. То су видели и други људи, који су се због тога престрашили. Међутим, старац их је умирио следећим речима:
„Не плашите се, он је само променио страну!“
Наставио је путовање. Почев од села Ровије, пут је био препун рупа. То је изазивало снажно труцкање аутомобила, које је посебно опасно за срчаног болесника. Возач је често морао да се зауставља како би старац прикупио мало снаге да настави ово мученичко путовање. Доктори су му саветовали да лежи и да мирује, не излажући се никаквим потресима, било физичким, било емоционалним. Међутим, старац је занемарио све њихове савете како би могао да се врати у свој „рај“.
Почев од новембра 1986, сви су, укључујући и старца, знали да је „крај близу“. Он није могао дуго да издржи, с обзиром на остале здравствене проблеме, који никако нису помагали његовом срцу. Циркулација у његовим ногама била је веома лоша. Његове ноге стално су биле модре. Упркос свим тешкоћама, наставио је са строгим постом. Кад је наступила зима, проблеми су се умножили. У манастир је и даље долазио велики број посетилаца. Сви су желели да га виде, а већина њих желела је и да се исповеди. Исповест представља свети, али истовремено и исцрпљујући задатак једног духовника. Он је обично исповедао до раних јутарњих часова – до један, два или три часа после поноћи. Никада није одбио да исповеди верујућег. Према налогу лекара, манастирски монаси су из љубави према старцу покушавали да га одвоје од посетилаца или да ограниче број оних које ће исповедати. Добри монах Серафим преузео је улогу полицајца. У томе га је следио и отац Иларион као и остали монаси, сваки на свој начин. Старац се због тога љутио и негодовао:
„То су несрећни људи и народ који пати… Ви нисте духовници, ви то не разумете…“
О физичком раду више није могло бити ни говора. Уместо тога, препоручили су му редовне шетње. Међутим, поред молитава и исповедања, он чак ни за то није имао времена.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *