ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
„АКО ЈЕ ДОБРО ЧИТАМ, ЧИТАМ ЈЕ ЗА МОГ ГОСПОДА!“
 
Демон га није остављао на миру чак ни у ноћи Васкрсења. Био је потпуно исцрпљен аритмијом и стезањем срца. Отац Кирило беше отишао да одслужи Литургију у два околна сеоцета. Видео сам да се отац Јаков презнојава и да је пребледео. Да ли ће бити у стању да заврши васкршњу Литургију? Физички је то било немогуће. Његове руке су се тресле и било је очигледно да неће моћи да се одржи на ногама. Током читавог богослужења, отац Јаков је показивао чудесну преданост. Био је предодређен да се бори са природом и да је победи.
У време светог Причешћа, отац Јаков је с великим напором успевао да задржи путир. Неки људи су донели столицу. На сву срећу, вратио се отац Кирило и наставио да причешћује народ. Отац Јаков се окренуо и сасвим исцрпљен сео на столицу. Међутим, чим је скупио снагу поново је устао и окончао службу. И то није било све. Упркос својим патњама, почео је да чита Васкршњу беседу светог Јована Златоустог, „Ако је неко побожан…“. Без ове беседе, Васкрс би за старца био непотпун. Успео је да у целости прочита ову беседу. Изгледало је да се његова декламација и свечани, васкршњи тон његовог гласа спуштају са Небеса, испуњавајући вас тријумфом Васкрсења, па чак и Самим Васкрслим Христом. Пола сата касније, приликом васкршњег доручка, једна госпођа, која је била познавалац беседништва, лично се обратила старцу:
„Оче Јакове, изврсно сте читали Васкршњу беседу светог Златоуста!“
„Да, знам“, одговорио је старац. „Сатана ме због тога искушавао, али сам му ја рекао: ‘Ако је добро читам, читам је за мог Господа!'“
Вратимо се у 1986. годину. Све више је умножавао своја милосрдна дела. Испод свог кревета чувао је једну врећицу. Била је то златна и чудотворна врећица, и у њу је одлагао све новчане прилоге које би добио. Из ње је редовно узимао десет или двадесет хиљада драхми и слагао их у свежањ, а затим за њега причвршћивао комадић папира са именом примаоца. Много пута, кад би се указала потреба или кад би млади људи морали да иду у иностранство због неке операције, он је давао једну, две или пет хиљада драхми. У неким случајевима лично се бринуо за поједине болеснике и редовно им слао велику новчану помоћ.
И поред тога, врећица се никад није празнила, што је и он сам потврдио:
„Дајем пет, а мени донесу педесет – никад нисам видео да је врећица празна!“
Милостиња је значила велику радост за оца Јакова, али и нешто више од тога: осећао је благодарност према примаоцима. С највећом добродошлицом примао је оне којима је помогао. Уколико би се догодило да од некога, коме је помогао, добије неки поклончић као знак његове дубоке благодарности, данима је причао о томе и бескрајно се захваљивао тој особи. Старац је, у ствари, за све био захвалан: захваљивао се и за саму посету манастиру. Уколико би се догодило да неки свештеник или мирјанин са собом доведе групу младих људи, отац Јаков би им се посебно захваљивао и сматрао их за своје доброчинитеље. Присуство гостију у манастиру прослављало је Бога и изражавало поштовање према Његовим светитељима, а отац Јаков је за тај циљ био спреман све да учини. Била је то једина утеха коју је добијао од поклоника. Његов велики труд на обнављању и проширењу манастира потицао је од жеље да се поклоницима понуди место на којем ће се одморити док чекају почетак богослужења. Није желео никакву раскош, и није само његова келија била скромна, него и сва остала манастирска здања.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *