ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
САГОВОРНИК: СВЕШТЕНИК ХРИСТОДУЛОС ДИМИТРИЈУ
 
К. Ј.: Свештеник, отац Христодулос Димитрију имао је такође велики благослов од Бога да добро упозна старца Јакова. Отац Христодулос Димитрију је из Амохоста на Кипру, града који је под турском окупацијом. Отац Христодулос данас живи као избеглица у селу Авгору.
свешт. X. Д: Старац Јаков се родио 5. новембра 1920. године, у селу Ливиси у области Макра, у Малој Азији. У време малоазијске катастрофе имао је тек две године. Тада је, са мајком Теодором, братом Георгијем и сестром Анастасијом, искусио сву суровост избегличке судбине. Његов отац је допао турског ропства.
Из Пиреја, докле су успели да стигну, упућују се у непознато и стижу у село Свети Ђорђе. Година 1925. затиче га у селу Фаракла на Еубеји, где су, како је сам причао, а ја сам имао ту срећу да чујем, живели у кући од блата. „Били смо тада као цигани“,говорио је.
Године 1927. отац породице бива ослобођен и долази да им се придружи. Био је грађевински радник и старац Јаков га је увек пратио у послу. Упркос томе што је био веома бистар, успева да заврши само основну школу, јер је морао да ради заједно са оцем. Радио је тако до своје двадесет и осме године, иако је, како је сам говорио, од малих ногу у себи носио склоност ка монаштву. Из његових прича може се разумети да је блажени старац још у мајчиној утроби био предодређен да буде свети човек.
Како ми је сам причао, његова мајка била је изузетно побожна: он сам ју је називао преподобном женом. Децу је научила да се придржавају поста и да одлазе у цркву. Како је сам старац весело причао, када би се понекад, док је био дете, успротивио да иде у цркву зато што је падала киша, мајка је приговорила свом „Јаковчићу“, како га је звала,рекавши му: „Бог чини онако како хоће, а ми не кажемо ништа, само се молимо.“
Док је био мали, ноћу је кришом одлазио да се моли у једну напуштену цркву, која је била посвећена светој Петки. Тамо је имао предиван благослов да му се, једне ноћи, прикаже света Петка која му рече да је спремна да му учини што год пожели, да му оствари било коју жељу. Отац Јаков, који је увек слушао мајку рече светој Петки: „Морам да питам мајку. Могу ли прво да питам мајку, па да ти онда кажем?“
Заиста је питао мајку, а она му одговори: „Дете моје, нека ти света Петка подари срећу.“ Тако је следеће вечери затражио од свете Петке да му подари срећу. А света Петка му одговори: „Даћу ти срећу на којој ће ти позавидети и краљеви и патријарси и сви владари на свету.“
К. Ј.: Тако је и било.
свешт. X. Д: Дабоме. Он сам је то, међутим, у својој великој смирености увек порицао. Другачије је гледао на то. Једнога дана нам је рекао: „А можда ми је света Петка ипак дала оно што је обећала. Дала ми је да будем свештенослужитељ. Дала ми је радост што се налазим на овом светом месту, да будем са преподобним Давидом.“
Са двадесет и осам година отац Јаков одлази да служи војску. Његове колеге војници користили су право на излазак „ради распусности“, како нам је причао, а он је одлазио у најближу цркву да би присуствовао служби Божијој, да би појао и разговарао са свештенослужитељима.
После одслужења војног рока, морао је да испуни још једну обавезу, пре него што оствари своју велику чежњу да постане монах. Његова мајка га је, пре него што је умрла, замолила да не оде у манастир пре него што уда своју сестру. Пошто је, дакле, одслужио војску, удаје сестру и као жедан јелен креће да тражи извор.
У једном од својих обилазака, долази и до манастира Преподобног Давида, и, као што ћемо касније видети, није било случајно што се управо ту нашао, већ зато што је било одређено да уђе баш у тај манастир и да ту остане до краја живота.
Сада се већ налазимо у години 1952., и отац Јаков одлази, као што је већ речено, на поклоњење у манастир Преподобног Давида, који је у то време био у изузетно лошем стању. Капију му је отворио један монах. Отац Јаков уђе унутра, помоли се, поклони се и спреми се да крене. Сетио се, међутим, да треба претходно да се захвали оном монаху који му је отворио капију. Тражио је, тражио, али није нашао никога. Тада угледа икону преподобног Давида и препозна у њему монаха који му је отворио капију.
К. Ј.: Сам преподобни Давид му је, значи, отворио капију.
свешт. X. Д: Дабоме. Појавио му се пред очима преподобни Давид, који му се, како је старац Јаков причао, штавише обратио, рекавши: „Ако останеш овде, придржаваш се девствености, сиромаштва и послушања, остаћеш у овом манастиру до краја живота, кроз твоје руке проћи ће много новца, од којег ти нећеш имати ништа, поштоваће те патријарси, архијереји и владари на земљи.“
И заиста се тако догодило. Али и старац је, са своје стране, не само задржао врлине које је од њега захтевао преподобни Давид, већ је стекао и многе друге дарове, од којих је један дубоко смирење.
На овом месту, пре него што продужимо, желео бих да начиним једну малу дигресију и да вам кажем да сам упознао извесну госпођу, у Лимни на Еубеји, која се, како ми је рекла, сећала како је старац Јаков сам зидао и кречио манастир, у силној жељи да поправи порушено.
К. Ј.: Како сведоче они који Га познају, старац Јаков је имао дар прозорљивости. У чему сте ви, оче Христодуле, видели да се огледа тај дар?
свешт. X. Д.:Чим би угледао човека, просудио би његов проблем, или грех. Није му требало ништа говорити, или објашњавати. Испитивао је веома пажљиво. Обично би испричао некакву причу, или из свог живота, или из живота своје мајке, или, пак, из живота неког другог. На тај начин би онај који је починио нешто што би требало испитати, слушајући одређену причу, разумео да се тицала њега, а они који би били поред њега не би имали појма кога се прича тиче. Све његове приче биле су веома ведре и веселе. Док их је причао, обично би убацивао „праштајте“, а то је изговарао са толиком љубазношћу и благошћу, да се заиста чинило да мед тече са његових усана.
Старац Јаков је намерно крио дар прозорљивости, зато је и причао поучне приче (параболе). Испричаћу вам један карактеристичан догађај.
Пошао сам код старца Јакова са једним студентом. Путем је тај младић био непажљив и бацио је ту и тамо понеки поглед испод ока. Ја то, наравно, нисам знао. Знао је то само он сам. Касније, док смо разговарали са старцем Јаковом, он се изненада окрене младића и рече му:
„Дете моје, ово моје око је веома лукаво. Допада му се да гледа оно што не треба. Често се молим преподобном Давиду да уклони ту лукавост из мог ока и да ми подари смиреност.“
Одједном видим студента како устаје, ми га гледамо у чуду, ништа не схватајући, прилази старцу – налазили смо се у трпезарији – узима га за руку и љуби је. Онда му је рекао: „Опрости, оче Јакове, што сам то учинио, опрости ми.“ Тада му старац Јаков рече: „Дете моје, Бог, благословом преподобног Давида, прашта. Треба да будеш пажљивији и обазривији.“ И почне да га саветује како да чува пажњу очију.
К. Ј.: То је МНОГО лепа прича.
свешт. X. Д.: Следећа, коју ћу да вам испричам, односи се на мене лично. За мене је старац Јаков био као отац. Тако сам два пута од њега тражио да се фотографишемо заједно, за успомену. Али, због своје велике скромности, сваки пут ми је одговорио: „Шта ће ти фотографија? Ко сам ја да се сликаш са мном?“ Трећи пут, када сам поново изразио исту жељу – били смо напољу, у манастирској башти коју је изузетно волео опет ми је одговорио: „Дете моје, ја сам недостојан, зашто би ти желео мене на фотографији? Осим тога, сада сам уморан. Други пут ћемо да се сликамо.“
Ја сам, господине Јоанидис, био повређен. Због тога ми је пало на памет оваква мисао и рекао сам самоме себи: ко си ти да се фотографишеш са једним светим човеком? Ко си ти, да се, можда, једном похвалиш да си се сликао са једним светитељем? Такве и сличне мисли биле су ми у глави, па сам се толико растужио да су ми очи засузиле.
Старац Јаков, који је већ почео да се успиње уза степенице према својој келији, застаде, окрену се према мени и рече:
„Оче Христодуле, То што сада мислиш, погрешно мислиш. Дођи, да се сада сликамо, да се не вратиш тужан на Кипар и да не кажеш да те отац Јаков не воли. Направићемо, не само једну фотографију, него две, или три.“
И тако смо се фотографисали, а те фотографије су сада за мене благослов.
К. Ј.: Како је познато, старац Јаков је имао велику смелост (слободу) у разговору са преподобним Давидом. Да ли бисте, можда, могли да нам испричате нешто о томе?
свешт. X. Д.:Да, била је велика његова смелост у односу са преподобним Давидом, са којим је разговарао „лицем у лице“, како се каже у Светом Писму. То је било као да разговара са својим братом, или пријатељем. Разговарао је са преподобним Давидом изразито присно. Карактеристичан је случај, који ћу вам сад навести.
Старца Јакова позвали су у једно село да предводи литију са часном лобањом преподобног Давида, како би помогао да падне киша. Пре него што је пошао у то село, оде пред икону преподобног Давида и рече:
„Молим те, да сада одемо у то село да загрмиш, преподобни мој. Немој да ме изневериш.“
Ето, толика је била његова смелост пред преподобним Давидом. Једном нам је рекао: „Ја преподобном све говорим на уво, а он ми отвори директну линију са Господом.“
К. Ј.: То је чудесно!
свешт. X. Д.:Духовна величина старца Јакова највише је могла да се види у служењу божанствене Литургије и за време вршења свете Тајне Исповести. Када је вршио службу Божију, био је анђео. Када је исповедао, био је истински отац који воли своју децу изнад свега, више него самога себе. За време исповести човек је могао стварно да види његову преподобност. Никада није никога повредио и никада – нека ово буде написано великим словима – није растужио никога. С правом су га, дакле, многи називали „старац Јаков Благи“.
К. Ј.: Једна од најпознатијих врлина старца Јакова било је милосрђе. У складу са речима Господњим, „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7).
свешт. X. Д.:Старац Јаков је могао да просуди ко је од посетилаца Манастира имао економске проблеме. Позивао би их, онда, појединачно, давао би им новца и тражио да о томе никоме не говоре. Никада није желео да се сазна за милосрђе које је чинио.
К. Ј.: Био је и иначе, толико смирен.
свешт. X. Д.:Када нам је, понекад, описивао разне муке које је трпео од болести, један од присутних, неки младић, помислио је следеће: „Он који има толику смелост пред преподобним Давидом, који чини толика чуда, како је могуће да пати од толиких болести? Зашто га преподобни не исцели?“
Старац Јаков, прозорљив, какав је био, ухватио је одмах мисли тог младића и рекао му: „Дете моје, Бог дозвољава да трпи моје тело, које носим више од седамдесет година, из једног јединог разлога: да се смирим.“
Јесмо ли спомињали његово смирење? Старац је био смирен. Забележите да је у тешким мукама за време болести, увек говорио: „Живи Господ, Бог мој“.
Као што сваки свети човек види много више и даље него што ми то можемо да замислимо, тако је и старац Јаков предвидео своје упокојење.
Био је 21. новембар 1991. године, на Ваведење Пресвете Богородице. Старац Јаков, будући да се није осећао добро, није чинодејствовао божанствену Литургију. Појао је, међутим, и причестио се. После Литургије почео је да исповеда.
Тога дана било је рукоположење једног његовог сабрата из манастира и старац Јаков је са радошћу ишчекивао новости са рукоположења.
Како је већ прошао добар део дана, а како је вршио свету Тајну исповести без прекида, осетио је потребу да оде да се одмори. Последњи, кога је исповедио, био је један монах са Свете Горе и требало је да он, одмах после исповести, оде из манастира. Старац Јаков му, међутим, рече:
„Молим те, остани, бићеш ми потребан после подне. Треба да ме пресвучеш и да ме припремиш.“
У четири сата после подне, тачно у време када су на капију манастира ушли монаси који су били на рукоположењу, старац Јаков је предао душу Господу, одакле, са отвореношћу и смелошћу – у то смо сигурни сви који га познајемо – пред Богом заступа своја духовна чеда и цео свет.
Чињеница је, а и шире је познато, да је старац Јаков, још док је био са нама на земљи, чинио чудеса снагом и чистотом своје молитве. Али, одмах по упокојењу, наставио је да чини нова чуда.
Старац Порфирије, други духовни великан православља у двадесетом веку, рекао је на дан упокојења старца Јакова: „Упокојио се старац Јаков, један од највећих светих људи нашега века. Имао је дар прозорљивости и пророштва, али их је намерно крио, да не би самога себе прославио.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *