ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СТАРЧЕВ ВОЈНИЧКИ ЖИВОТ
 
Време кад је Старац био на одслужењу војног рока представљало је један од најстрашнијих периода за нашу отаџбину. Било је то време грађанског рата, па чак и грађанских и братоубилачких раздора.
Кротки, незлобиви и мирни Старац је најпре као регрут, а затим као пешадијски војник био у граду Волосу. Са својим карактеристичним, чистим хумором, казивао је о једном догађају из периода војничке обуке:
„У време предавања из теорије оружја седео сам у првом реду и нетремице посматрао предавача, док се мој ум, заузет молитвом, налазио у нашем селу, у храмовима и капелама. Овако замишљеног и расејаног, један од предавача, суров и груб човек, ударио ме оружјем по глави. Кротко сам му се пожалио на његов поступак. Бог, међутим, није дозволио да остане некажњен. Одједном је почео да дува ветар и њему је у око упао оштар трн. Толико га је то заболело да је његов вид био у опасности. Био је преплашен и пожалио ми се на своје патње, сматрајући да сам га ја проклео. Разуме се да га нисам проклињао, али га је Бог уразумио овом болешћу да би умекшао његову сурову душу.
Док сам био војник, стално сам са собом носио иконицу светог чудотворца Харалампија. Често сам се молио светом да ме избави од патролне службе, јер ја нисам био насилан човек. Кад би официри у строју бирали војнике за патролу, ја сам завлачио руку у шињел, узимао иконицу и молио се да ме официр не види и не упути у одред. Светитељ га је, природно, увек ‘заслепљивао’ и никад ме није изводио из строја.
Једном сам био упућен у рејон Пелиоса, где је требало да мотрим на сваки сумњив покрет у зони моје одговорности. Сео сам испред пушке, узео иконицу светог Харалампија, поставио је на оружје и рекао:
‘Сад ти, светитељу мој, мотри на околину. Пажљиво надзири моју зону, тамо и овамо.’ Показао сам му место своје одговорности, док сам се ја молио. И заиста, благодат светитеља била је тамо присутна! Испред мене су прошли герилци, који су се скривали иза стада оваца. Опасност је била велика. Један од њих је предлагао осталима да ми се привуче с леђа и да ме убије. Међутим, светитељ је дотакао срце једног од његових другова који му је запретио и рекао:
‘Остави га, младићу! Нисмо ми криви што је он погрешио! Нећемо се излагати опасности без велике потребе!’
Тако су ме спасле молитве светог Харалампија. О опасности која ме је мимоишла причао ми је сутрадан један чобанин, кад је поново прошао поред мене.
Једног дана затражио сам дозволу и упутио се у локалну црквицу Пресвете Богородице Благовеснице. Испред ње су стајала двојица свештеника. Ја сам им пришао, прекрстио се и целивао им руку. Чуо сам их како говоре:
‘Ево једног побожног војника.’
Један од њих ми се обратио и рекао:
‘Војниче, познајеш ли можда оца Емилијана из села Свети Георгије у Амфиси?’
‘То је мој рођак!’
Он ми је тада радосно рекао:
‘Чедо моје, препознао сам те по твом лицу, јер много личиш на оца Емилијана!’
Отац Емилијан био је једини ожењен свештеник у нашој породици, сви остали су били јеромонаси. Он и његова попадија били су тако врлински људи да су у свим местима где је служио оставили добру успомену.“
Старац је из Волоса пребачен у Атину. Бог је ту просветлио његовог команданта пука, Поликарпа Зоиса, који га је примио у своју службу и прихватио као сина. Свакодневно му је давао писмену дозволу да иде у цркву. Тако је Старац успео да се поклони готово свим црквама Атине и Пиреја. Потпуковник га је толико волео и поштовао да га је, после Старчевог повратка у манастир Преподобног Давида, често посећивао и својим личним средствима поред манастира подигао капелу посвећену светом Поликарпу, епископу смирнском:
„Након његове смрти и преношења посмртних остатака, у манастиру сам задржао кости његове десне руке“, говорио је Старац. „Том руком ми је потписивао дозволе да идем у цркву. Увек га помињем заједно са својим родитељима.“
Сасвим је разумљиво да период проведен у војсци није прошао без искушења од стране осталих војника. Под утицајем кушача, они су му се ругали, исмејавали га, називали „оцем“ и измишљали разне надимке, уобичајене у војсци, јер нису били у стању да својим световним умом схвате понашање старца Јакова, које им је било необично и чудно. Без обзира на све напоре које је Старац улагао да би живео скривеним животом у Христу, они су дословно мотрили на сваки његов корак.
„У спаваоници сам се покривао ћебетом и испод њега се потајно молио и осењивао крсним знамењем. Војник који је спавао изнад мог кревета – имали смо двојне кревете – позвао ме једне вечери:
‘Јакове, зашто помераш руке испод ћебета?’
‘Ништа, ништа’, одговорио сам.
‘Не, ти се опет крстиш, и опет се молиш. Зашто сад, кад смо се сви заједно помолили, ти и даље настављаш да се молиш сам?’
‘Не чиним никакво зло’, одговорио сам. ‘Само се молим!’
Једног дана пошао сам са друговима да се прошетам по Пиреју. У једном тренутку они су ми рекли:
‘Дођи, Јакове, да ти нешто покажемо!’ Ништа не сумњајући, пошао сам за њима. Довели су ме до неког места и рекли:
‘Погледај овамо!’
Погледао сам на степенице које су водиле у неки подрум. Унутра сам видео људе који су играли обнажени. ‘Зашто сте ме довели овамо?’
Један од њих ме, подстакнут кушачем, ухватио с леђа, да би ме на силу гурнуо.
‘Сад ћемо и ми поћи доле’, рекао је и почео да се смеје.“
Преиспуњен божанском ревношћу, кротки Јаков је тада снажно одгурнуо тог злонамерног војника, запретио му и рекао да му се више не приближава, а затим, као други Јосиф, утекао од греха. Многи од војника који су служили заједно с њим и схватили Старчев освећени живот, годинама су с поштовањем и умилењем посећивали манастир, налазећи тамо велику душевну корист.
„Врлински живот увек поучава и доноси плодове, макар и након много година“, говорио би Старац и наставио:
„Да сам их тада следио, какво би добро одатле проистекло?“
Тако је успешно завршио трогодишњи војни рок и вратио се у своје село кад му је већ било преко тридесет година. Након што је удао сестру и испунио мајчину заповест, био је слободан да се посвети монашком животу, за којим је од детињства чезнуо.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *