ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
„ПРЕПОДОБНИ МОЈ ДАВИДЕ, ЖЕЛИМ ДА УЗМЕШ МОЈУ ДУШУ И ДА ЈЕ ОДВЕДЕШ ПРЕД ХРИСТА…“
 
Јесен је сменила лето, а старчево здравствено стање све се више погоршавало. Бог и преподобни Давид нису му олакшали болове, али су му подарили трпљење да би могао да их поднесе. Да ли је то била иронија? Блажени старац је виђао како преподобни његовим молитвама помаже другима да оздраве или да нађу решење за свој проблем, док он сам никада није могао да надвлада тешке болести, које су га често доводиле на ивицу смрти.
Не, наравно, то није била иронија. Бог не исцељује свакога ко то од Њега затражи, било непосредно било посредством светитеља. Он исцељује само неколицину, тек толико да би се прослављало Његово име и да би у људима укрепио веру. Иако само неколицина може да буде исцељена, свима се пружа утеха и, на крају бива разрешен проблем сваког човека. Суштина је у томе да ми само привремено боравимо у овом животу, са свим његовим болестима и недаћама, које су само део нашег поучавања љубави Божијој и задобијања Царства Небеског. Од тренутка кад је отпао од Раја у који га је првобитно настанио Бог, човек мора да пати на овај или онај начин. Међутим, победнички стремећи кроз овај живот и његова искушења и припремајући се у Цркви, човек гради пут свог повратка у Рај.
То се догодило оцу Јакову. Он није задобио телесно исцелење, али је његов проблем ипак био решен у Цркви и посредством њених светитеља. Из тог разлога није бринуо ни због чега што га је погађало, што потврђује његов целокупан страдалнички и светитељски живот, а посебно догађаји као што је следећи: У ноћи 23. септембра 1990. имао је тежак срчани напад, односно аритмију са снажним стезањем у грудима. Тешко је дисао. Ситуација је била очајна. Осећао је да су његова плућа затворена. Сабраћа нису могла да му помогну и нашли су се у незавидном положају. Похитали су у капелу Светог Харалампија и одслужили молебан. Позвали су доктора X. Кортаса. Старац се у међувремену потпуно укочио, а његово дисање звучало је као самртни хропац. Некако је сакупио мало снаге и рекао:
„Ја ћу ноћас умрети… донесите ми свету лобању (преподобног Давида) и ставите је овде, изнад срца… Не могу да дишем… Ово је моја последња ноћ…“
Догодило се да је ту био присутан и муж његове нећаке Марије, Теодор Микелис. Он је положио свету лобању преподобног Давида на његове груди, и старац је испрекидано и с великим напором изговорио:
„Преподобни мој Давиде, служио сам те четрдесет година. Дошао сам у манастир кад ми је било тридесет а сад сам превалио седамдесету… Ти знаш, преподобни мој Давиде, колико сам те волео. Све што сам препатио, све болести и остала страдања, препатио сам љубави твоје ради. Преподобни мој, помози ми. Ако је пак дошло моје време – нека буде, провео сам на земљи пуних седамдесет година… Ја само желим да ти примиш моју душу и да је у својој одважности пред Богом одведеш пред Христа. Молим те да се појавиш пред престолом Божијим и да Му кажеш: ‘Желим да овом Јакову, овом грешнику, опростиш ради свих оних година проведених у манастиру’. Ето, ја сам само људско биће, а такође сам и неук. Покушао сам да учиним оно што си ме ти просветлио да чиним…“
Преподобни Давид помогао је свом служитељу и он се после неких петнаестак минута мало опоравио. Лекар је стигао у један сат ујутро и старац је пребачен у Општу државну болницу у Атини. Сместили су га на интензивну негу. Лекари су се нашли у тешкој ситуацији: све је било у очајном стању. У болници је остао петнаест дана. У међувремену је доживео још један срчани напад, који је пратила упала плућа. Његово преживљавање није било ништа друго него чудо.
„Чудесно сам се опоравио и вратио“,казивао је он. „Хвала ти, преподобни Давиде. Опрости ми све моје грехове а ја ћу, са своје стране, све преостале дане мог живота провести у молитви и трпљењу… Безбројна су чуда преподобног Давида. О томе би се могле написати многе књиге, али нема ни довољно папира, ни довољно мастила…“
У време док је био у болници, дозвољено му је да остане на интензивној нези, што је представљало меру заштите од многобројних посетилаца. Деветог дана, међутим, морао је да ослободи ову одају јер је требало да се у њу смести г. Андреас Папандреу, вођа ПАСОКа који је у неколико наврата био грчки премијер. У то време био је вођа опозиције. Неко је утешним гласом рекао г. Папандреу:
„Сигурно ће Вам бити боље, јер је у овом кревету пре Вас лежао свети човек!“
Блажени старац је радо пристао да благослови новог пацијента и начинио је знак крста над његовом главом. У одају интензивне неге дошао је у инвалидским колицима, а довезао га је муж његове нећаке. Пацијента су чувала двојица телохранитеља. На зиду су биле иконе Христа и Пресвете Богородице. Болесник је на телу имао електроде за срце а на лицу маску за кисеоник за дисање. Старац је тихо ушао, благословио га и рекао:
„Чедо моје, овде те добро чувају… “
Сматрали су да старац мисли на телохранитеље. Међутим старац је додао:
„Чедо моје, овде те чувају Христос и Пресвета Богородица!“ Пришао је болеснику, начинио знак крста над њим и рекао:
„Господине Андреас, Вама ће бити добро, немојте бринути! Оздравићете. Ја сам пре Вас лежао на том кревету. У року од три дана бићете код куће. Вама ће бити добро, да бисте могли да учините нешто добро за нашу земљу.“
Пацијент је покушао да се помери. Неко му је помогао да скине маску за кисеоник. Целивао је старчеву руку, засузио и прошаптао:
„Хвала Вам!“
Док је излазио, старац га је уверавао:
„Одслужићу молебан светитељу којем служим и Вама ће бити добро у року од три дана, као што сам Вам и рекао!“
Уистину, након три дана г. Папандреу се опоравио и изашао из болнице.
Након што је отпуштен из болнице, старац је неколико дана провео у дому своје нећаке. Ни ту га нису остављали на миру. Долазили су многи људи с намером да га виде: неки да се посаветују с њим, неки да узму његов благослов, а неки само зато да би гледали његово лице. Средином октобра, муж његове нећаке одвезао га је у манастир. Старац је био толико срећан што се враћа у свој „рај“ да се за све време путовања шалио, певао па чак и рецитовао стихове којима ће забавити возача који је, опет, возио веома споро да би труцкање свео на најмању могућу меру. Кад су стигли до прекрасне долине Киреаса, еубејске реке која се налази недалеко од Прокопија, старац је отпевао стихове:
Била кииш или суша,
речшш Киреа не престаје да тече.
С великим напорима али и с великом радошћу прославио је 1. новембар, празник преподобног Давида. Тог истог дана сатворио је још једно чудо. Димитрије Јанакис патио је од стезања срчаних зализака и тога дана затражио је старчев благослов. Старац је положио лобању преподобног Давида на болесниково срце и предсказао:
„Чедо моје, као што ће ти и лекари рећи, потребна ти је операција. Ти, међутим, немој да бринеш, јер ће све бити добро. Погледај мене, на пример. Ја сам имао неколико операција.“
И заиста, операција је била неопходна. Димитрије је морао да оде у Лондон, да би га тамо оперисали. Иако је операција била успешна, он је након три дана добио болове и грозницу. Његова жена ватрено се молила преподобном Давиду и те ноћи у сну видела старца како стоји поред постеље њеног мужа, држећи у рукама лобању преподобног Давида. Болесник се ујутро осећао сасвим добро. Кад су се вратили у Грчку, отишли су у манастир да изразе своју благодарност преподобном Давиду. Пре него што им се указала прилика да било шта кажу старцу, он их је поздравио следећим речима:
„Чедо моје, да ли си увидео да те преподобни Давид није напустио? Он је с тобом пошао у Лондон, био у операционој сали, па чак и поред твоје постеље…“
Пре него што је прошао новембар, исцелио је и Перикла Сураса, који је имао операцију бубрега и чир на желуцу. Старац му је прочитао молитву, прекрстио га лобањом преподобног Давида, помазао га уљем из кандила преподобног Јована Руског и рекао:
„Помоћи ће ти благодат Божија и благодат Његових светитеља!“
Упркос лекарским предвиђањима, чир је изашао напоље, очистио се и необјашњиво нестао. Болеснику више није била потребна операција. Захваљујући старчевим молитвама, у потпуности је оздравио.
Тог новембра старац је напунио 71. годину. Телесно је био потпуно сломљен и једини део његовог тела који није био захваћен болешћу било је његово лице. Оно је остало чисто, блиставо и светитељско. На њега је била утиснута доброта и дечија стидљивост али је, изнад свега, било облагодаћено његовим уздржаним, ангелским и безазленим осмехом. Требало је само да видите тај осмех: кад би вам се то једном догодило, учинили бисте много тога да бисте га поново видели.
Ништа од свега тога није било случајно. Тај осмех је зрачио као светлосна луча, потекла са неког блиставог извора. Старчево срце и ум били су преплављени љубављу за Христа и радошћу коју Христос дарује. Из тог разлога нико, коме су биле блиске основе духовног живота, није могао лако да се растане од старца нити да одвоји очи од његовог светог лика.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *