ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СВЕМИЛОСРДНИ ДОПУШТА ДА ГЛАДУЈУ ДЕЦА ЊЕГОВЕ СЕСТРЕ
 
Током првих година, давање милостиње није било лако. Пре 1975. године није добијао довољно прилога нити је могао да даје милостињу без игуманове дозволе. Кад год би био онемогућен да пружи милостињу, отац Јаков био би веома несрећан. Његове светло и бодро лице постајало је толико тужно да вам је то сламало срце. Једном приликом, тачније, на дан 6. августа 1961. доживео је нешто најпотресније што му се икад догодило.
Његова сестра Анастасија, о којој је много бринуо и коју је много волео, оставила је 1958. двоје сирочића, Марију и Давида. Они су живели у Фаракли, у великом сиромаштву. Будући тако млади, могли су да забораве на храну, одећу и ципеле. Међутим, како би могли да забораве материнску љубав и топлину? Њихов отац се поново оженио. Кад су деца од суседа дознала да ће ићи на прославу празника преподобног Давида, била су веома срећна. Знали су да је њихов добри ујак монах тог манастира. Желели су да и они пођу тамо, али нису били свесни колико је манастир удаљен од њиховог села. Морали су да пешаче најмање шест сати. Нису имали хране коју би понели са собом, нити ципела које би обули. У њиховим нежним срцима постојала је само дубока чежња да виде свог ујака, као и нада да ће у њему видети нешто што ће их подсетити на мајку.
Суседи су кренули 5. августа, током раног поподнева. Двоје сирочића кренуло је за њима. Путовање је било веома тешко јер су пролазили преко литица, кроз шуме и кланце. Ноге су их болеле, али су наставили да корачају и даље, јер су ишли да виде ујака. Коначно су стигли. Њихов ујак морао је о свему да се брине, тако да нису могли да га виде. Те ноћи се нико није побринуо о деци. Сели су у један угао, склопили очи и, будући веома уморни, убрзо заспали, иако ништа нису јели.
Ујутро су их пробудили гласови поклоника. Како су била лоше одевена и босонога, деца нису могла ни да уђу у храм. Литургија се завршила нешто пре поднева. Деца су чекала свог ујака, који је последњи изашао. Пришла су му и целивала његову руку. Срце му је задрхтало чим их је угледао, али је његово лице потамнело од дубоке туге. Изгледало је као да је мртав. Прикупио је храброст, подигао руку и помиловао главе својих убогих и босоногих сестрића. Није имао ни гроша који би им дао, па чак ни нафоре коју је користио током службе. Није ни помишљао да узме нешто из манастира. Топило се срце осећајног подвижника, који је живео само за љубав и био милосрдан према многима. Његово светло лице је пребледело, био је потпуно скрхан. Игуман му је оштро заповедио да ништа из манастира не даје својим рођацима. Заповест послушања је света и он, као истински монах, мора да је одржи. Само две сузе никако није могао да задржи. Дрхтавом руком помиловао је њихове главице и рекао:
„Збогом, чеда моја…“
Деца су доживела горко разочарење. Не би била толико тужна ни да их је гром погодио. Погнула су главе, свет се за њих рушио. Кренули су. Сви су нешто јели и припремали се за повратак, док ови сирочићи, нећак и нећака светог ујака, нису ставили у уста ни комадић нафоре!
Кад су кренули назад, пошли су за сељацима јер нису познавали пут. Кад су прешли преко кланца, случајно их је спазио тада млади монах а садашњи игуман Кирило. Разговарао је са њима, видео њихов положај и разумео ситуацију. Нашао је мало нафоре коју им је дао да поједу. То је било довољно тек да остану на ногама. Неко му је дао нешто новца и он је дванаест драхми дао Давиду а пет Марији. Деца су се вратила сломљена. Вратила су се свом сиромаштву у Фаракли. Како би у то време могла да схвате сиромаштво и послушање свог ујака? Требало је да одрасту и да га упознају као зрели људи, па да се увере да такав његов поступак није био последица равнодушности.
Што се тиче самог блаженог старца, он никад није заборавио мучеништво које је доживео тога дана. Испред њега су били сирочићи његове сестре а он није могао да им помогне! Двадесетак година касније често је понављао својој сестричини Марији, која је 1965. била гладно сироче:
„О, моја Марија, кад би само знала колико сам ја тада патио!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *