ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОСЛЕДЊИ ДАН ЊЕГОВОГ ОВОЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА
 
На дан 20. новембра и у ноћ 21. новембра 1991. наступило је време да се окончају све патње које су га пратиле током овоземаљског живота. Блажени старац био је сасвим свестан тога. Наступило је време да пропадљиво буде замењено непропадљивим, у вечном свету блаженства и славе приуготовљеном за оне који су свом душом и свим срцем љубили Господа и који су страдали Имена Његовог ради.
Блажени старац Јаков је те ноћи бдео. Чак ни у тим тренуцима није заборављао унесрећене. Читао је последња писма и одговорио на њих петнаест. Требало је да тог јутра служи поводом празника Ваведења Пресвете Богородице. Припремао се молитвом и постом. Њему, наравно, није било допуштено да стоји, али је он толико желео да пође на Литургију да ништа није могло да га спречи у томе. Служба је започела пре свитања. Уложио је велики напор да би дошао. Неки монаси запазили су да његово лице има другачији израз: било је преиспуњено љубављу и радошћу, на уснама је лебдео ангелски осмех. Током службе клечао је на коленима и појао без напора, са васкрсном радошћу у гласу, као да уопште није болестан. Његов небески глас испунио је храм изванредно складном мелодијом и чинило се као да пева хор ангела. Било је очигледно да то није обична Литургија, иако он сам ништа о томе није рекао. У девет сати ујутро, кад је одслужена Литургија, радосно је отишао у кухињу и попио шољицу кафе. Људи су чекали да се исповеде. Старац је устао и лагано се запутио према капели Светог Харалампија, где је обично исповедао. У десет сати исповедио је јерођакона Генадија са Свете Горе, а затим му радосно и истовремено веома озбиљно рекао:
„Добро је да си дошао, јер желим да присуствујеш мојој сахрани!“
Ђакон је покушао да разговор скрене на другу тему, али старац је био упоран. Изашао је из цркве и заједно са јерођаконом ходао по манастиру. Погледао је свако место и сваког монаха, спокојно их благосиљајући и преносећи им нешто од оне радости која је извирала са његовог ангелског лица. Кад је завршио овај обилазак, пожелео је да изађу изван манастира. Изашли су кроз јужну капију. Лагано се попео до радионице и благословио монахе који су тамо радили. Продужио је напред, заустављајући се у капелицама поред пута и често се крстећи. Уз помоћ јерођакона дошао је до места са којег се као на длану могао видети цео манастир. Изгледао је лепо, чисто и уредно – каква разлика у односу на оно, што је првобитно затекао! Био је обновљен и препун добрих монаха.
Није могао да га се нагледа. У његовим очима било је толико љубави за овај манастир! Задржао се ту неко време, с радошћу га посматрајући и прослављајући Бога. Није још дуго могао да се одржи на ногама. Вратио се око поднева. Будући да је био веома уморан, накратко се повукао у своју келију. Недавно рукоположени свештеник, Алексије, дошао је да га посети. Требало је да служи опело, али није знао тачан поредак и химне. Блажени старац му је све стрпљиво објаснио. Осим тога, отпојао му је и неколико погребних химни. Појао је изванредно и постајао све радоснији. Кад му је свештеник рекао да је научио поредак овог богослужења, затражио је да поново све заједно отпевају. Његова радост била је очигледна.
У два поподне свештеник је отишао и старац је остао сам. У три и петнаест донели су му шољицу кафе и рекли да га очекује Герасимија, једна од његових духовних кћери. Иако је ретко допуштао посетиоцима да уђу у његову келију, овог пута је рекао:
„Нека дође овамо, то дете је у невољи. Морам да је видим!“
Ставио је епитрахиљ и саслушао њену исповест. Посаветовао ју је и утешио. У једном тренутку јој се сасвим неочекивано обратио:
„Дођи, чедо моје! Ово су преподобни Давид и свети Јаков, брат Господњи. Певају своје отпустителене!“
Старац је истовремено сав затреперио. Желео је да види свог ученика Илариона, којег је епископ Халкиде Хризостом тог јутра рукоположио за јерођакона. Иако се није чула никаква бука, он је изненада рекао својој духовној кћери:
„Чедо моје, отвори врата, оци управо долазе!“
И заиста, монаси управо беху пристигли.
Док је она ишла према вратима, старац је покушао да устане, али је одмах почео да пада, говорећи:
„Осећам вртоглавицу, осећам вртоглавицу…“
Млада жена једва да је нашла времена да га придржи. Пао је на под. Није био повређен, али је врло тешко дисао. У том тренутку оци су ушли у келију. Збуњеност, страх, повици. Отац Кирило је клекнуо поред њега и покушао да му измасира руке. Остали монаси су похитали у капелу Светог Харалампија и са сузама се припремали да одслуже молебан. Један од монаха пошао је да позове лекара. Пулс блаженог старца постајао је све слабији. Лице му је било румено, спокојно и без трагова мучења, док му се на уснама појавио један мехурић. То је био крај. Предао је свој дух као птичица. У четири и седамнаест блажени старац напустио је овај пропадљиви свет бола ради блажених обитељи Тројединог Бога.
Монаси нису хтели да поверују да је старац отишао. Иако у великој пометњи и у сузама, покушавали су да му на сваки начин помогну. Међутим, све је већ било готово.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *