ДУШЕ ХРИСТОВЕ
ЛЕФТЕРИС НЕЋЕ УМРЕТИ!
Почетком 1989. погодиле су га несреће што су задесиле људе које је познавао и волео. Телефонирао му је отац Јован из Прокопија, свештеник који је служио у светилишту преподобног Јована Руског. Отац Јован тек што се вратио из Америке, где је био подвргнут операцији срца. Упркос свим компликацијама, тешка операција је успешно изведена. Овој операцији присуствовао је и преподобни Јован Руски тако да је хирург, који је оперисао оца Јована, касније говорио како му се чинило да неко води његову руку. Упркос свом лошем здравственом стању и временским приликама – било је зимско доба – отац Јаков посетио је оца Јована у његовом дому у Прокопију. И то није било све: тек што је стигао, отац Јаков почео је да се правда:
„Опрости ми што те узнемиравам, али сам једноставно морао да посетим служитеља божанственог Јована!“
Људи у кући помислили су да је њихов дом посетио бесплотни ангео. Из његове фигуре зрачила је само блага светлост. Отац Јаков је затражио да види место са којег су пресађене вене. Тада се погнуо или, боље речено, пао на земљу и целивао ноге свештеника, који је био дирнут тим покретом и свим старчевим захтевима. Иако у позним годинама, блажени старац Јаков је још увек показивао исто поштовање према свештеницима. Чинило се да их сада поштује чак и више него кад је био дете и мислио да су свештеници нека ангелска бића која немају телесних потреба.
Петнаест дана касније, лоше вести стигле су из Халкиде. Његово возљубљено духовно чедо по имену Лефтерис, богослов и познавалац византијског појања, разболео се од страшне крвне болести која је прерасла у леукемију и септикемију. Лекари се више нису надали да ће га спасти. Неки његови пријатељи донели су лоше вести у манастир:
„Старче, Лефтерис ће умрети…“
Отац Јаков их је оставио и сишао у цркву. Прочитао је молебни канон и усредсређено се молио, а затим се вратио:
„Лефтерис неће умрети, преживеће. У ствари, за два и по месеца доћи ће у манастир да пева!“
И заиста, Лефтерис је реаговао на лечење и догодило се као што је старац и прорекао. Међутим, његове патње се тиме нису окончале. Све у свему, његово стање се погоршавало и лекари су као последњу меру предложили трансплантацију коштане сржи. Требало је да операција буде извршена у посебном болничком центру у Паризу, у Француској. Непосредно пред одлазак у Париз, неколико дана после Васкрса 1990, Лефтерис је дошао у манастир и разговарао са старцем у његовој келији. Старац се ражалостио. Пао је на колена пред Распећем и дуго се молио. Лефтерис није могао да чује шта он говори. Кад је устао, старац је осетио олакшање и одлучним гласом рекао:
„Лефтерисе, чедо моје, неће бити трансплантације!“
Поновио је то три пута звонким гласом. Лефтерис му је објаснио да је све припремљено и да га дародавац већ очекује.
„Не, чедо моје, саветујем ти да уопште не идеш… Међутим, како су и лекари створења Божија, иди. Само, знај да трансплантације неће бити!“
У Паризу је био подвргнут новим испитивањима. Она су показала да се ситуација изменила, да стари подаци више нису ваљани и да, услед тога, више не постоји потреба за трансплантацијом.