ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СВЕШТЕНИК СВЕВИШЊЕГА
 
У манастиру није било свештеника који би редовно служио Литургију. О новом монаху и његовим врлинама Никодим је обавестио митрополита Халкиде, племенитог епископа Григорија. Одлучено је да нови монах буде рукоположен. Јаков је ову вест дочекао с великом богочежњивошћу али и с великим страхом. Његова душа вапила је за свештенством. Заплакао је због богочежњивости али и због страха. Увек је желео да пригрли свештенство и изгарао је за тим. Сада, међутим, кад је дошао тај тренутак, био је обузет страхом и трепетом.
На дан 17. децембра сишао је у Халкиду. Митрополит га је сутрадан у капели Свете Варваре рукоположио за јерођакона. Претходне вечери митрополит га је позвао и објаснио:
„Дођи, чедо моје, Јакове, ти ниси много образован али си веома побожан и због тога те и рукополажем!“
Након два дана, односно 19. децембра, Јаков је рукоположен за свештеника. Епископ Григорије је на крају упутио неколико речи присутнима. Задивљујућим речима говорио је о светитељима али и о врлинама новог свештеника, који је за све то време стајао погнуте главе. Осим тога, епископ је о Јакову изговорио и следеће, пророчке речи:
„Ти ћеш се, чедо моје, посветити. Уз помоћ Божију настави да се подвизаваш, и Црква ће те прогласити за светитеља!“
Ове пророчанске речи свима су прошле кроз главу, али се чинило да нико на њих није обратио посебну пажњу. Међутим, стари епископ Григорије добро је знао о чему говори, знао је шта га је Свети Дух поучио да каже. Нови свештеник је прочитао отпуст и поделио нафору. Прва која ју је примила била је његова сестра Анастасија, као што је и прорекла њихова мајка на самртничкој постељи. Након тога, митрополит је од Јакова затражио да одслужи освештавање водице у његовом дому, као и у дому своје сестре. Јаков је оклевао, јер се постидео. Међутим, он је био послушан и освештао је водицу за свог епископа. Истог дана вратио се у манастир свог покајања који, и поред његовог бедног стања, никад није желео да напусти.
По повратку у манастир, Литургију је служио готово свакодневно. Служио је и сва остала последовања: вечерње, повечерје, полуноћницу, јутрење, часове и поново Литургију. Уз њега је обично био само добри монах Јефтимије. Према епископовој заповести, недељом је одлазио да служи Литургију у малим селима као што су Дамниа, Палиокори, Каламуди и Дримонас.
Све је то било добро и богоугодно, али је истовремено представљало катапулт за сатану.
Видевши да се у манастиру често служе Литургије, демон се разбеснео. Антим и његови пријатељи напорно су радили. Уколико се Јаков више трудио да их примири, они су утолико бивали разјаренији. Нови свештеник се усред зиме нашао окружен хиљадама искушења. Није имао чак ни пристојну келију у коју би се склонио од кише и снега. Његова келија била је најлошија, иако је он био иконом и манастирски свештеник. У поду су постојале рупе, а непосредно испод келије налазила се стаја за козе. Спавао је врло мало, али је чак и тада био изложен великој опасности. Првом приликом кад је падао велики снег, пробудио се након кратког сна и видео да су му леђа прекривена снегом. Дувао је ветар и снег је продирао кроз пукотине. Желећи да се подвизава, није увек палио ватру. Осим тога, није имао ни одговарајућу обућу. Супруга потпуковника Зоиса послала му је пар старих војничких чизама, али су се брзо похабале услед сталне употребе. Отац Јаков је ђонове заменио гумом са неупотребљивих аутомобилских точкова.
Недељом ујутро ситуација је постајала неподношљива. Пре него што би свануло, без обзира на кишу, мраз или снег дубок до колена, морао је да оседла своју мазгу, Хаидо, и да оде да служи Литургију у неком од околних села. У манастиру је могао да носи било какве рите на које би наишао, али је на местима на која је одлазио да служи морао да изгледа пристојно. Међутим, његова пристојна одећа била је лагана. Није имао никакву топлију одећу коју би обукао преко ње, тако да је све време дрхтао и био болестан. За то је дознала Зоисова супруга, која му је послала стари војнички шињел свог мужа. Обојили су га у црно и претворили у неку врсту мантије. Тако је бар донекле био заштићен. У сваком случају, он је, у већој или мањој мери, све то могао да поднесе. Међутим, постојала су и друга искушења која су много више отежавала ситуацију.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *