ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
СТАРЧЕВА КАЗИВАЊА, ВИЂЕЊА И ПОУКЕ
 
Старац Јаков је говорио:
„Благодат наших светитеља почива и на даскама светих икона. У нашој отаџбини, у Малој Азији, живео је један Турчин, сточар, који је приликом муже оваца млеко прекривао великом и тешком, углачаном даском од неке иконе наше Пресвете Богородице. Боје су ишчезле услед времена и неодговарајуће употребе, тако да је изгледала као обична даска. Тад се десило следеће чудо: кад је Турчин једног јутра дошао у свој тор, видео је да је млеко просуто а посуда изврнута, док је икона била усправно прислоњена уз дрво. У почетку није могао да објасни оно што се догодило. Како се млеко често просипало, пало му је на памет следеће:
‘Да ли млеко просипа ова даска?’ (Знао је да је то била стара хришћанска икона.)
Узео је секиру да би исцепао а затим и спалио икону. Међутим, већ са првим ударцем, чим се секира усекла, из иконе је почела да истиче крв. Крв је текла из ране и разливала се. Турчин се преплашио и, дрхтећи, покушао да извуче секиру. То је било немогуће, јер се секира дубоко усекла. Тада је икону, заједно са секиром, положио на плећа и трчећи отишао у село где су грчки сељаци, видевши ово чудо о којем је казивао преплашени Турчин, узели икону и указали поштовање Владичици Богородици, како је и доликовало.“
* * *
„Пре неколико година“, причао је Старац, „кад сам страшно патио од вртоглавице, рекли су ми да је чудотворна икона Пресвете Богородице Странкиње Алмирске стигла у Лимни Еубејски. Без обзира што сам био болестан, помислио сам да имам дуг пред Пресветом Богородицом, јер ми је ова њена икона исцелила ноге кад сам био дечак.
У знак благодарности, отишао сам да Јој се поклоним. Кад сам јој се поклонио, започела је литија с чудотворном иконом. Остали свештеници убедили су ме да пођем с њима па чак и да, као јеромонах, будем на челу. Ја не желим никакву почаст. Међутим, шта сам могао да учиним? Послушао сам, и литија је кренула. Код једног стајалишта, где су се читале молитве, дошао је ред на мене да кажем Услиши нас Боже, Спаситељу наш, уздање свих крајева земаљских, итд. Тад сам на икони видео живу нашу Пресвету Богородицу, Која је окренула главу и посматрала ме Својим крупним очима, а затим подигла руку и благословила ме. Ноге су ми се одсекле, изгубио сам глас и с тешкоћом сам учестало понављао Услиши нас Боже, услиши нас, Боже.., све једно исто. Сам Бог зна како сам завршио прозбу и наставио да ходам. Чедо моје, Пресвета Богородица је била жива на Својој икони, то сам видео својим очима.“
* * *
Старац нам је приповедао да је у манастиру Светог Николаја Галатијског, још док је био мушки, неки безбожни чобанин заједно са својим овцама напасао и манастирске овце, а манастиру давао један део од сира, вуне, итд. У једном тренутку, његово зло се умножило и он је присвојио манастирско стадо, не признајући никаква права обитељи Светога. Без обзира на молбе и савете убогих отаца, чобанин се није покајао и живео је у неправди.
Једне недеље, након божанствене Литургије, игуман није скинуо одејаније него је узео кадионицу и икону светог Николаја, а затим изашао из манастира и попео се на брдо са којег се видело сеоце неправедног чобанина. Била је средина лета и време вршидбе. Сваки сељак вршио је жито на свом гумну. Игуман је одслужио молебан и показао село икони светог Николаја, говорећи:
„Свети Николају, ако си чудотворац, какав уистину и јеси, опомене оног човека који је неправедно поступио према манастиру, јер смо се надали да ћемо од тих оваца обезбедити нешто за наше потребе.“
У време кад је небо било ведро и без облака, кад је сијало сунце, зачуо се гром и спустила се муња на гумно тог човека, која је спалила и њега самог, и његову породицу и сву његову имовину, не нашкодивши при том никоме од сељака који су радили недалеко од њега. Уистину, страшно је пасти у руке Бога живога…
* * *
Други пут нам је поново причао:
„Неко је намерно посекао неколико манастирских маслина. Будући веома ражалошћен, приступио сам преподобном Давиду и рекао:
‘Преподобни мој, ја сам дошао у манастир да бих служио теби, и не могу да мотрим на маслине. Ти пронађи кривца и доведи ми га овде до подне. Ако ме не послушаш, нећу те хвалити.’ Истог тренутка, његове мошти су се затресле, а икона је потамнела. Та икона је жива“, приповедао је Старац, „и често се дешава да мења израз и боју, зависно од духовног стања Преподобног. Сасвим неочекивано, у манастир је око поднева стигао преплашени старчић. Дрхтао је и тражио да ме види. Лично сам га примио, а он ми је признао да је посекао манастирске маслине и да је дошао да се покаје. Преподобни га је довео, како сам то и тражио од њега.“
* * *
Бог има своја оруђа, а ђаво своја. Неки чобанин из ове области био је узрок једног великог Старчевог искушења. Приметивши да су неки дивљи пси – луталице преклали неколико његових оваца, чобанин је почео да тврди како је ту штету начинио привезани пас, који је чувао манастирске кокошке. Иако га је Старац уверавао да није тако, он је поднео тужбу против манастира, у којој је писало да је „отац Јаков Цаликис, који има чопор паса, узроковао велику штету у мом стаду“. Старац је о томе говорио:
„Био сам веома пометен. У углу манастирског дворишта угледао сам једног веома високог мршавка. Стајао је тамо и посматрао ме. Одједном се створио на манастирском крову и рекао:
‘Донећу ти позив за суд. Ја сам све ово подстакао.’
Очигледно је то био сам кушач, јер сам осећао велику пометњу због тога што ћу ја, свештено лице, морати да се појавим на суду. Све у свему, догодило се да уз подршку адвоката и помоћ Преподобног нисам морао да се појављујем на суду, а спор је био изглађен.“
* * *
„Другом приликом“, причао је Старац, „налазио сам се испред манастирског улаза и видео да долази једна старица. Поздравио сам је и рекао:
‘Дођи, старице, ми ћемо те нахранити, даћемо ти да једеш и помоћи ћемо ти у свему што ти је потребно. Иди најпре у цркву да се поклониш, а увече сачекај овде, даћемо ти собу у којој ћеш преноћити.’
Тад ми је ова привидна старица рекла:
‘Не, ја нећу остати овде, јер ви често ударате у звона! Само сам дошла да вас видим и одмах ћу да одем. Идем у женски манастир (рекла је у који), где ће ме лепо дочекати и где ћу остати недељу дана.’
Ја сам помислио“, продужио је Старац, „да ће се старица, као жена, боље осећати у женском манастиру и да зато неће да остане овде. Док смо разговарали, стигли смо до улаза у цркву. Старица је наставила да прича:
‘Чим дођем у манастир, почињем ово да им радим (показала је прстом као да нешто пробада) и међу њима се одмах појављују узајамне саблазни. Тад почиње празник!’
Зачуђен оваквим њеним речима, пажљивије сам се загледао у њено лице и видео да има неке ситне и нашминкане очи и да носи велике наушнице. Од носа јој је полазио један ланчић, који је био повезан с наушницама. Тад сам се прекрстио и рекао:
Господе помилуј, каква је ово старица?’
Она је истог тренутка почела да се расплињава. Ишчезла је као дим. Био је то ђаво.
Пошао сам да испричам оцима да сам управо видео ђавола, да сам разговарао с њим мислећи да је старица и да ми је рекла то и то.“
Старац нам је објаснио да кушача истерују дневна и ноћна последовања, као и свакодневно служење божанствене Литургије. И сам ђаво је признао да не може да остане у оној обитељи у којој често „ударају у звона“ и да се, насупрот томе, радује саблазнима и неспоразумима, који за њега представљају празник.
„Он нам стално долази и шета унаоколо, не би ли нашао некога незаштићеног и онда извршавао своје дело“, говорио је Старац.
„Други пут, било је вече. Заједно са осталим оцима служио сам повечерје, кад је један брат пожелео да одем у своју келију и да одатле узмем неку књигу. Отварајући врата своје келије да бих ушао унутра, споља сам угледао кушача у обличју жене која је непристојно показивала своју задњицу и изговарала бестидне речи. Узео сам икону Пресвете Богородице и изашао говорећи: Милости Твојој притичемо, Богородице… Тада је кушач као пискутави метак прелетео преко манастирског крова и са заглушујућом буком експлодирао у гори која се налази насупрот манастиру.
Сутрадан ујутро, у само свитање, изашао сам из келије да бих отишао у цркву. Спазио сам великог црног пса који је стајао поред мојих врата. Као и обично, прекрстио сам се пре него што сам изашао. Кад сам пришао псу, одгурнуо сам га ногом и упитао:
‘Да ли си овде спавао прошле ноћи?’
Пошао сам напред изговарајући Господе Исусе Христе“ и поново се прекрстивши. Кад сам се окренуо, приметио сам да је пас ишчезао.
Био је то кушач који је вребао да ме гурне низ степенице, али ме сачувала сила Часног Крста“, закључио је Старац.
* * *
Требало би да се поклоници у светим манастирима и светим храмовима понашају скромно и пристојно Старац нам је казивао и следеће:
„У манастир је једном приликом дошао и неки учени младић, сеоски лекар. Био је одевен у кошуљу с кратким рукавима. У том тренутку, у дворишту ове свете обитељи налазила се и једна ђавоимана жена, која је одмах насрнула, шчепала овог младића за руку и држала га с невероватном снагом, говорећи:
‘Хеј, ти, безбожниче, кад ничему не верујеш, како онда пишеш рецепт да би лечио људе? Како си ми то дошао са кратким рукавима?!’
Уз велики труд успели смо да га ослободимо из руку ђавоимане, а онда је успаничено побегао.“
* * *
Старац је наглашавао да за духовни развој потомака велики значај има духовно стање њихових родитеља и, уопште, њихових предака. Старац је родитељима препоручивао да у животу буду опрезни и да, колико год је могуће, својој деци саветују да се друже и да породичне односе успостављају са децом из врлинских породица. „Корен има огроман значај“, истицао је Старац.
* * *
Требало би на овом месту поменути и светог којег је дала Старчева породица. Међу његовом родбином била су и двојица браће који су одлучили да посете света места и да свој живот посвете Богу. Један од њих није дуго живео док други, након што се поклонио Светом Гробу, није више излазио из храма Васкрсења, него је као затворник остао тамо до краја живота.
„Видевши његов свети живот, патријарх га је снабдевао храном, током мрсних периода није узимао ни једно једино јаје. Он је на тај начин угодио Богу и удостоји се преподобног упокојења“, приповедао је Старац.
* * *
Старац је говорио:
„Духовнику није допуштено да мења правило које је дао други духовник. Код мене је дошла једна старица и исповедила се, а ја сам јој дао правило према којем се три године неће причешћивати. Свештеник и духовник њене парохије упитао ју је због чега се она не причешћује, а старица му је одговорила:
‘Отац Јаков ми је дао правило да се не причешћујем три године!’
‘Због чега ти је дао такво правило’, наставио је свештеник.
Кад му је старица рекла разлог, парохијски свештеник јој је одговорио:
‘Не, бако, немој се жалостити. Отац Јаков је неписмени калуђер, шта он зна о томе? Ја сам образован и ја те разрешавам од тог правила. Дођи у недељу и ја ћу те причестити!’
Кад је у недељу старица приступила светом Причешћу, у устима је осетила да је света кашичица хладна и празна. У устима није осетила укус божанственог Причешћа, што је на њу оставило снажан утисак. Кад се и током наредне две недеље поновило то исто, она се уплашила и поново дошла у манастир да ми исповеди шта се догодило. Ја сам јој тада рекао:
‘Чедо моје, правило се не разрешава (односно, оно се не укида), и правило које сам ти дао мора се испунити. Правила се морају извршавати на делу!'“
* * *
У Старчевом дугогодишњем исповедничком опиту бројни су примери чудесних догађаја. Навешћемо неке од њих:
„Долазила ми је једна старица и испричала да је на сам Велики петак пошла у једну од капела у свом селу да би запалила кандила. Услед своје женске љубопитљивости, протурила је главу кроз царске двери и завирила у свети олтар. Спазила је да на светој трпези седи Неко Коме је отприлике тридесетак година и Ко је имао по две ране на длановима и ногама и једну рану на ребрима. Из рана је текла крв. Збуњена старица му каже:
‘Ко си Ти и како се усуђујеш да седиш на светом олтару?’
‘Ја увек овде седим, јер је ово Моје место’, одговара јој Он.
‘Ко Те тако израњавао?’
‘Ти си ме израњавила својим гресима’, каже Он. Тако се ова старица удостојила да види Господа, јер се кајала.“
Кажу да је друга старица без благослова ушла у свети олтар да би га очистила. Да би дохватила паучину у олтарској апсиди, дрзнула се да стане на свету трпезу. У том тренутку је осетила да је стала на усијано гвожђе. Одмах је пала, поломила ногу и након неколико дана умрла“, приповедао је Старац.
* * *
Старац је казивао и следеће:
„Једном је у манастир дошла извесна образована особа да би ту провела неко време. Док смо разговарали, рекао ми је да сутра, на божанственој Литургији, намерава да се причести. Видео сам да не би требало да се причешћује, јер се није исповедио, и његови греси нису допуштали да приступи светом Причешћу. Током разговора покушавао сам да му створим повољну прилику да се исповеди, али све је било безуспешно. Целе ноћи нисам могао да заспим јер сам размишљао како да га причестим кад не би требало то да учиним, а опет, и како да га не причестим кад знам да ће се много ражалостити уколико га одлучим од божанственог Причешћа. Кад је дошло време да се недостојни причести, једна врлинска особа је видела да златна луча, као неки блесак, исходи из свете кашичице, пролази кроз раме свештеника и иде према светом дискосу на светој трпези. Била је то света честица која се на тај начин удаљила. Тако је овај човек остао без Причешћа, јер би му оно било на осуду.“
* * *
„Кад причешћујем људе никада не гледам њихова лица“, говорио је Старац. „Међутим, помисао ми понекад каже да погледам лица оних који приступају божанственом Причешћу. Тада видим да један нема људско него псеће лице, да други има лице мајмуна, да неки имају ликове, страшне ликове осталих животиња. Боже мој кажем ја, како је могуће да људи имају животињска лица?
Постоје и они који долазе да се причесте спокојног и веселог лица и, чим приме свето Причешће, њихова лица заблистају као сунце.“
Старац је казао: „Видео сам једног младог богослова и схватио да он нити има право да стоји у храму, нити да без страха Божијег буде у цркви, нити пак да се причешћује Пречистим Тајнама.“
* * *
Старац је говорио и следеће:
„Једном сам на светом дискосу видео угрушак крви. Чак сам га и показао једном брату, али је убрзо ишчезао.“
„Чедо моје, људи су слепи и не виде шта се током божанствене Литургије догађа у храму. Једном приликом, кад сам служио свету Литургију, због онога што сам видео нисам био у стању да извршим Велики вход. Појац је већ неколико пута поновио: Као они који ћемо примити Цара свих… Изненада сам осетио да ме неко додирује по рамену, гурајући ме према светом предложењу. Помислио сам да је то појац и рекао:
‘Благословени, безбожно је што си ушао кроз царске двери и што ме гураш!’
Међутим, кад сам се окренуо, видео сам огромно крило које је Архангео раширио до мог рамена, управљајући ме да извршим Велики вход.
Шта се дешава у олтару током божанствене Литургије! Понекад не могу да издржим и морам да седнем на столицу, док остали саслужитељи мисле да ми је позлило. Они не знају шта се током божанствене Литургије дешава у храму! Чедо моје, какав распон крила имају ангели..! Тек што свештеник каже: Молитвама.., сабирају се силе небеске и у нашем олтару је апсолутно спокојство.“
* * *
Старац је рекао једном свом духовном чеду: „Видиш како се осећаш данас кад си се причестио? Ја се стално тако осећам! Христос је стално у мени. Чедо моје, немој се погордити што је данас, кад си се причестио, твоје лице заблистало. Нека се човек у свим добрим променама сачува од гордости!
* * *
Старац је казивао:
„Био сам у болници, а моја духовна чеда су служила бдења за моје здравље. Кад је свештеник пошао из храма и запутио се у болницу да би ме причестио, лежећи у болници осетио сам у души да долази мој Христос, да долази божанствено Причешће.“
* * *
Старац је једном свом духовном чеду рекао:
„Чедо моје, како се радујем што те видим у кошуљи с дугачким рукавима, скромног и уредног!“ Другом свом духовном сину, којем се откопчало једно дугме на кошуљи и који је нескромно изгледао, Старац је прекорно рекао:
„Чедо моје, закопчај то дугме, не могу то да поднесем!“
Тако је Старац пазио на скромност.
Послушање увек сажиже ђавола. Тај Старчев духовни син сусрео се с једним човеком, вероватно бесомучним, који му је рекао:
„Откопчај то дугме, јер изгледаш као сељачина!“
Тад се сетио савета свог Старца и у том, како се чинило, безначајном случају.
Једном духовном сину, који је у мислима често боравио у манастиру, Старац је рекао:
„Чедо моје, не видим маштарије, него видим да ти је душа у храму и у келији!“
* * *
Старац је говорио:
„Свештеницима не доликује да подрезују косу. У Малој Азији је био обичај да свештеник, када се чешља, рашири белу салвету и да у њу сакупља опале власи. Затим су те власи одлагане у једну врећицу и кад би свештеник умро, ту врећицу би сахранили заједно с њим јер, кад је приликом хиротоније (рукоположења) Дух Свети сишао на њега, Он је освештао и његову косу!“
Слушајући га шта им прича, једно од његових духовних чеда се запитало у себи:
„Добро, сакупљали су власи, а шта су радили с ноктима? Да ли су их бацали?“
Будући обдарен даром прозорљивости, Старац је прочитао његове мисли, окренуо се лицем према њему и рекао:
„Сакупљали су и нокте!“
Ништа није скривено у Духу Светом, све је пред Њим отворено, обнажено и четвороструко претопљено.
* * *
Старац је једном приликом рекао:
„Требало би да попадије живе светим, готово монашким животом, с великим поштовањем према свештенику. Осим тога, требало би да носе скромну одећу.“
Старац је казивао да су у Малој Азији попадије обавезно саме месиле просфору и носиле тамну, готово монашку одећу, док им је глава била повезана марамом. Кад би попадија ишла у цркву, улазила би на северна врата, поклонила се, целивала руку свог освећеног супруга, давала му просфору и затим одлазила на своје место. Због свог положаја и скромног понашања, попадије су биле изузетно уважаване и уживале су велико поштовање у народу.
Старац је посебно саветовао попадијама да се не запошљавају, како би избегле световна искушења која обично на њих долазе, да тиме не би нашкодиле свештенику, који и јесте главни ђаволов циљ.
* * *
Старац је говорио:
„Нека ни у ком случају не прихвата рукоположење онај човек који има неку препреку свештеничком чину. Видео сам једног свештеника који је добио сагласност од свог духовника, јер му се није чисто исповедио. Након четири године он ми је открио грех који је био препрека свештенству. На његовом потамнелом и тужном лицу није било ни трага радости. Много ме ражалостило његово стање.“
* * *
Старац је говорио:
„Нека верујући не обавештавају друге људе о свом исповедању, животу и духовном делању. Нека све буде у тајности и искључиво по савету духовника.“
Једном приликом је неко дошао и рекао Старцу:
„Током дана начиним три хиљаде поклона (метанија).“
Старац му је на то одговорио:
„Добро чиниш, чедо, али од сада па надаље, начини само сто поклона, јер ћеш се ускоро уморити и нећеш бити у стању да начиниш ниједан.“
* * *
Старац је говорио:
„Ми морамо бити веома опрезни у молитви, у ономе што тражимо од Бога. Ми не знамо да ли ћемо, ако тражимо искушења и ако их добијемо, бити у стању да их издржимо!“
* * *
Старац је говорио:
„Један од мојих саслужитеља осетио је да га божанствено Причешће пече, па ми је рекао: ‘Мене свето Причешће пече!’
Ја сам му одговорио да, кад сам се причешћивао, нисам осетио да ме свето Причешће пече.“
* * *
„Када вршим проскомидију, видим душе које пролазе испред мене и моле ме да их поменем тако да, чак и кад бих то желео, не бих могао да их заборавим“, говорио је Старац. Осим тога, он је рекао и следеће:
„Кад свештеник узима честице и помиње имена верујућих на светој проскомидији, спушта се ангео Господњи, узима те помене и приноси их и полаже пред престо Владике Христа, као молитву помена за оне који се помињу. Помислите сада колико је важно да вас помињу на светој проскомидији!“
„Једном сам заборавио да поменем моју усопшу мајку, која је била света жена“, приповедао је Старац. „Кад се завршила божанствена Литургија, отишао сам у своју келију. Док сам тамо седео, дошла је душа, дух моје мајке, и ражалошћено ми рекла:
‘Оче Јакове, данас ме ниси поменуо!’
‘Како то мајко, да те нисам поменуо? Помињем те свакога дана, па чак и узимам највећу честицу!’
‘Не, чедо моје, данас ме ниси поменуо, и моја душа није толико спокојна колико другим данима, кад си ме помињао’, одговорила је она.
Размислите сад колика је корист за душу када је свештеник помиње!“
* * *
Старац је деци саветовао да се не друже и да се не одвајају од својих родитеља, макар други о њима и мислили да су недружељубиви. Саветовао им је да ништа не узимају од непознатих, ни бомбону, ни освежавајући напитак, јер прети велика опасност од наркотика који погубљују омладину. „Од човека којег не познајем нећу узети ни нафору, јер се може учинити да је то нафора а да заправо буде нешто што је од ђавола“, упозоравао је Старац.
„Када смо болесни, требало би да одемо код лекара и да током лечења будемо послушни. Током једне Четрдесетнице ја сам, без обзира на пост, попио шест стотина таблета. Морамо пазити на своје здравље, јер нам је лекаре и лекове дао Бог, због чега их не смемо ниподаштавати“, саветовао је Старац.
* * *
Што се тиче телевизора, рекао је следеће:
„Телевизор је ђавоља кутија. Он наноси велику штету, посебно деци, и зато га треба удаљити из дома.“
Дечаку који се код њега исповедао, свом духовном сину који га је молио за допуштење да гледа неке образовне и дечије програме, није дао благослов.
„Телевизор не треба имати у кући. Кад слушаш свештеника, ти гледаш духовни програм и у томе нема никаквог греха. Међутим, како ми кажу многи хришћани, често се приказују непотребне ствари. То никако није добро. Боље је да узмемо и да отворимо Свето Писмо, да га прочитамо, да се помолимо, да начинимо пет поклона нашој Пресветој Богородици, да прочитамо пет псалама Давидових, него да гледамо телевизор. Због тога чувај децу од телевизора, од непотребних и недоличних ствари. За вести постоји радио, на којем родитељи могу да их слушају“, говорио је Старац.
* * *
Девојкама је Старац саветовао да не облаче панталоне него женску одећу. Што се тиче физичког васпитања у школама, дао је, као изузетак, благослов да се носи униформа.
* * *
Родитељима који су га питали: „Шта да чинимо са децом кад нас не слушају“, Старац је одговорио: „Молите се с вером и, колико год можете, уразумљујте их добротом и љубављу јер, опростите ми, мислим да се строгошћу ништа неће постићи. У том случају ће једног дана рећи: Устајем и идем… и отићи ће, и настаће дан Содоме и Гоморе, и нема ничега горег од тога.“
* * *
Старац је казивао:
„Кад је отпочинуо мој старац, отац Никодим, ја сам у молитви рекао: куда је отишла његова душа? Тада сам видео, али не у сну него на духовни начин, да ме мој старац позвао да донесем кључеве од обитељи, јер је дошао Велики Архијереј. Ја сам, дакле, пошао према вратима келије која се налази изнад улаза у манастир. Кад сам се приближио, зачуо сам разговор: питање одговор. Унутра се одвијао испит, саслушавање. Покуцао сам на врата, ушао у собу и… шта сам видео? Мој старац је стајао усправно, гологлав, оборене главе, прекрштених руку, са великим страхом и поштовањем. Насупрот њему налазио се Велики Архијереј, седећи на престолу. Престо је лебдео у ваздуху, на висини од пола метра. Његово лице је блистало: златно, као чист восак.
Не могу то да ти опишем, чедо. На Његовим коленима налазила се отворена књига, у којој је био исписан живот мога старца. Велики Архијереј је питао, а мој старац се правдао. Чим сам ушао, саслушање се прекинуло. Пришао сам старцу, поклонио се и дао му кључеве од обитељи.
‘Старче, донео сам и кључеве од кивота с моштима, да ли би Архијереј хтео да се поклони светим моштима’, упитао сам ја.
Старац их је примио. Желео сам да се поклоним и Великом Архијереју, али ми мој старац ништа није рекао. Како сам био послушник, ништа нисам могао да учиним без благослова. Тако сам се поклонио старцу, а издалека сам се поклонио Великом Архијереју. Изашао сам из собе лицем окренут према њима. Тек што сам изашао, саслушавање је поново почело. Видео сам, чедо, да је сав наш живот записан – и, дела, и мисли, и речи – и да ћемо за све дати одговор. Колико сам обавештен о старцу, његова душа је добро прошла.“
* * *
„Питао сам Бога за душу брата из ове обитељи, који је умро од опекотина. Видео сам га на духовни начин, и он се није упокојио. Ја га питам: ‘Шта радиш, оче мој, како живиш?’ ‘Како живим’, каже ми он, ‘немам мира…’ ‘Зашто, оче мој, немаш мира?’
‘Зато’, каже, и говори ми о случају који сам ја сасвим заборавио:
‘Једном сам, оче Јакове, дошао до извора на којем си ти прао поврће, и нисам те поздравио. Ти си ми тад рекао:
– Оче, зашто ме не поздравиш? Кажи ми макар ‘добар дан’, и то ће бити по Богу.
– Зар је Христос говорио ‘добар дан’, одговорио сам ти ја.
– А шта је говорио Христос, упитао си.
– Христос је говорио ‘радујте ce’, рекао сам.
– Онда ми ти, оче мој, кажи ‘радујте ce’.
– Не, нећу то да ти кажем, јер те ненавидим, рекао сам и отишао, и због тога сада немам мира.’
– Душа овога брата јављала се и мени и мом старцу, тражећи од нас помоћ. Ја сам га увек помињао на Литургији, али ми је старац рекао да он жели и Трисвето1. Осим тога, рекао ми је да после божанствене Литургије останем одевен у одејаније и да за његов помен читам молитве, рекао ми је и какве, за упокојење душе. Кад сам све то учинио, видео сам га код неког великог дворца. Био је сутон, готово да је пала ноћ, а он са фењером у руци жури да купи уље.
‘Шта радиш, оче мој?’
‘Остави ме, не задржавај ме’, каже, ‘журим да купим уље!’ Ја сам му тад рекао:
‘Оче мој, сад је касно, врата су затворена и више не продају уље. Требало је да га купиш кад су била отворена!’
Затим сам га видео како нестаје у дубини неке мрачне клисуре.“
„Видео сам и душу мог оца“, говорио је Старац. „Он је седео у некој простој кућици, сличној келији, и ја сам му рекао:
‘Оче, ти си био зидар, зашто ниси саградио неку бољу кућу па да живиш удобно, уместо што живиш у таквој кућици?’
Он ми тад каже:
‘Чедо моје, ти си ми својим молитвама и милостињом саградио ову кућицу, тако да сад имам где да живим!'“
* * *
Старац је казивао:
„Негде у Еванђељу прочитао сам и следеће: Узан је и тесан пут који води у живот, и тад сам се запитао: какав је то узан пут? И ево, осећам да сам се на духовни начин нашао на неком месту, где је био узан пут, и по њему се морало проћи изнутра. Помислио сам: како човек може овуда да прође изнутра – осакатиће се. Тад сам се потрудио, и с великим напором прошао сам кроз неподношљиву стешњеност, рукама и ногама, и најзад сам изашао из тог страшног пута. Тим путем смо прошли само мој старац и ја.
Други пут сам видео да се налазим пред неком страшном провалијом, пред неким неизмерним безданом. Преко врха те провалије прелазио је танак, златан мост, који је био веома узан, а требало је прећи на супротну страну. На другој страни сам видео једно прекрасно место, препуно светлости. Кренуо сам, корачајући споро и веома опрезно, знајући да ћу сигурно погинути уколико паднем у онај амбис. У време док сам се налазио у таквој агонији, тај златни мост је одједном претећи почео да се њише, као да је бура, и постојала је опасност да ће се срушити. Окренуо сам се да видим ко га њише, и шта сам видео? Видео сам лица неких отаца, сабраће из ове обитељи, који су њихали мост. Ја им кажем:
‘Оци, зашто њишете мост, зар не видите да ћу се, ако паднем, разбити у овој провалији?’
Ипак, прешао сам готово читав пут преко тог моста и остало ми је да пређем још само кратко растојање да бих дошао до краја.“
* * *
Старац је веома пријатно приповедао о неким комичним случајевима, па је чак подражавао и гласове људи о којима је говорио. Навешћемо један такав случај.
„Нека веома проста старица служила је у једној цркви као црквењак. Имала је штетну навику да пије вино и то је, мало помало, постала њена страст. Тако је пила вино за Причешће, које су хришћани доносили на божанствену Литургију. Једном се догодило да у ормарићу уопште није било вина и старица је, ожалошћена, пошла према икони Пресвете Богородице на иконостасу. Почела је да Јој се моли, не приметивши да је свештеник у олтару:
‘Пресвета моја Богородице, просветли неког хришћанина да ми донесе мало винца да попијем!“
Кад ју је чуо, свештеник је стао иза те иконе и из олтара рекао:
‘Немој да пијеш вино, не треба да пијеш вино!’
Мислећи да јој то говори мали Исус, изображен како седи у крилу Пресвете Богородице, старица Му се обратила:
‘Ти ћути, ништа не причај! Ти си мали! Ја са Твојом Мамом причам, ја молим Твоју Маму!'“
* * *
Неко духовно чедо затражило је од Старца да се моли за једног монаха који је прилично дуго живео у општежићу а затим без благослова отишао одатле да би живео сам у једној келији.
„Чедо моје, видим демоне који играју око њега“, одговорио је Старац.
* * *
Једно од духовних чеда оца Јакова каже: „Идем у манастир Светог Дионисија Олимпског!“ Старац му на то сасвим природно одговара: „Чедо моје, свети Дионисије је био овде неколико дана и ми смо заједно служили Литургију!“
* * *
Кад су деца једне ђавоимане жене довела мајку у манастир, упитали су Старца:
„Оче, можда је наша мајка постала бесомучна зато што се стално молила?“
Он им је на то одговорио:
„Молитва, чеда моја, не чини људе бесомучнима. Можда се ваша мајка погордила или је помислила да је светитељка? Можда је зато Бог и допустио да буде бесомучна?“
* * *
Говорећи о посту, Старац је између осталог дословно рекао и следеће:
„Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година.
Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио.
Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна.
Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио.
Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао:
‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји.
Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 – 18).“
* * *
Године 1989. Старцу је телефонирао један јеромонах, његово духовно чедо из северне Грчке. Замолио га је да одслужи молебан преподобном Давиду, јер у њиховом крају киша није пала већ пола године. „Овце језиком лижу земљу да би пронашле и појеле траву, а како нема траве, једу земљу“, рекао је јеромонах Старцу.
Старац му је дословно одговорио:
„Чедо моје, имате епископа у епархији, а ви сами, оци Цркве, кажите народу да пости, као што су хришћани чинили у древна времена и чине све до данашњег дана, нека се помоле, покају, исповеде и узму свете иконе и свете мошти, па нека сатворе литију, и онда ће нам се по нашој вери и по нашој молитви дати све што од Бога тражимо. Као што ми је говорила моја мајка, тако су чинили у Малој Азији, у мојој отаџбини. То исто чинимо и ми овде, у овим селима. Долазе хришћани из околних села и узимају свете мошти. Чим изнесу свете мошти из манастира, у њиховом селу појави се облачић, и падне киша све до граница тога села. Пада киша и даје нам се благослов Божији. Ако и не падне киша, Бог нам даје росу и Свој благослов.
Киша нам је потребна, али је исто тако потребно и да се побринемо за своје душе.
И суше, као и све остало, дешавају се због наших грехова. Због тога се молите и будите са Христом и са Црквом Његовом.“
* * *
Старац је казивао:
‘Један човек се запитао: кад отац Јаков толико воли Бога и светитеље, и преподобног Давида, и верује у свете мошти, и у иконе, и у Бога, зашто је онда Бог допустио да доспе у болницу, где му је извршена озбиљна операција?’
Бог је то допустио да бих се смирио. Међутим, поново ми је помогла благодат преподобног Давида. Иако су говорили да сам озбиљно поболео, тога, заправо, није било. Имам срце, имам мноштво патњи, али на страдања садашњег времена ради будуће славе уопште не обраћам пажњу. Свакодневно видим гроб, свакодневно видим да сам смртан човек, али у тој смртној плоти живи бесмртна душа. Побринућу се о својој души која је бесмртна. Због тога се и ви, чеда моја, побрините за своје душе: не удаљујте се од светих Отаца.“
* * *
Старац је често посећивао преподобног Јована Руског, углавном онда кад би га лекари позвали у Атину.
„Чим сам стигао“, причао је Старац, „видео сам светог да као жив лежи у својој крипти. Ја му кажем:
‘Преподобни мој, како си живео у Малој Азији, какве си врлине задобио, како си се посветио?’
Преподобни ми одговара:
‘Спавао сам у једној пећини, у којој је била стаја. Зими сам се покривао сламом да се не бих смрзнуо. Задобио сам смирење и веру.’
После неког времена он ми каже:
‘Сачекај, оче Јакове, дошла су и два човека да ме моле за болесно дете. Сачекај, идем да му помогнем.’
Гробница (крипта) је одједном остала празна, јер је Преподобни отишао. Након извесног времена, Преподобни се вратио. Нисам видео кад је дошао, али сам видео да се он као човек смешта у своју гробницу.“
* * *
У недељу, 15. јуна 1990, у рано јутро, чим је из своје келије сишао у храм на божанствену Литургију, отац Јаков је у светом олтару усхићеног лица описивао манастирским оцима оно што му је на духовни начин рекао преподобни Јован Руски, током ноћи коју је, „Бог зна“, провео пред гробницом (криптом) с његовим нетрулежним моштима, у храму у Прокопију:
„Хришћани мисле да спавам, да сам умро и да сам мртав, не сумњајући да сам жив и да их увек видим. Моје тело је унутра, али ја често излазим из своје гробнице и хитам међу људе да бих им помогао. Велико је страдање. Они ме не виде, али ја видим њих и чујем шта говоре, и опет се враћам у своју гробницу. Саслушај, оче мој, шта ћу ти рећи: много је греха у свету, много безбожништва и много безверја.’
‘Зашто то говориш, Преподобни мој’ одговорио сам ја. ‘Зар не видиш колико људи притиче твојој благодати и колико њих долази да ти се поклони?’
‘Многи долазе, оче Јакове, али је међу њима мало мојих чеда’, додао је Преподобни и наставио: ‘Зато због многих грехова народа мора бити рата.’
‘Не, Преподобни мој’ потресено сам му рекао, ‘од детињства ме прате ратови и мучења: најпре у Малој Азији, где сам се родио, а затим и овде у Грчкој, куда смо утекли. Осим тога, Преподобни мој, ако изненада дође до рата, многе ће душе погинути без покајања.’
‘Биће рата, биће рата, биће рата’, говорио је жалосним, али одлучним гласом. Преподобни је наставио, говорећи да ће у Еубеји бити поплава, пожара и осталих катастрофа, као и неких других несрећа.
Док је ово и још много тога излагао манастирским оцима, био је присутан и један богослов, проповедник Речи Божије из Атине, који је те ноћи преспавао у манастиру. Замолио је Старца да му дозволи да о томе говори тога дана на проповеди.
Старац му је дозволио, али је затражио да не говори о личности која је имала та откровења и да, уместо тога, каже „један јеромонах“. Уважени богослов га је послушао.
Кад је касније отац Јаков говорио хришћанима о томе, он је наглашавао:
„Опростите ми, то не говорим ја зато што имам снове и фантазије, то је рекао преподобни Јован Руски!“
Све што је преподобни Јован те вечери открио Старцу, уистину се догодило и још увек се догађа: на дан 1. августа 1990. објављен је рат у Персијском заливу, а нешто касније на Еубеји је због провале облака дошло до поплава. Пострадали су људи, и дошло је до многих разарања и пожара, изгореле су шуме и друга места. А како је говорио Старац, „зар те бројне саобраћајне несреће, које се дешавају у нашем крају и односе толике жртве, нису прави рат?“
* * *
„Једном сам читао житије преподобног Серафима Саровског“, приповедао је Старац, „и дошао сам до оног места где свети каже да је видео рајске обитељи: У кући Оца Mojeгa станови су многи (Јн. 14; 2). Тад сам се запитао: ‘Боже мој, какве ли су то обитељи?’ Књига ми је изненада испала из руку и нашао сам се на прекрасном месту. Испред мене је био пут по којем су биле засађене љубичице, све подједнаке висине, тако да су подсећале на миомирисни ћилим. Поред њих је стајао један старац. Био је то преподобни Давид. Желео сам да прођем, али се нисам усуђивао, плашећи се да не погазим цвеће. Чак сам и рекао: ‘Ко их је засадио тако густо?’ Да су биле ређе засађене, ја би ходао између њих и не бих газио по њима. Нисам се усуђивао да прођем. Старац ми је тада рекао:
‘Прођи, прођи, оче Јакове! Не плаши се, то није цвеће као оно које ти знаш, ово не вене.’
Како сам пролазио корачао сам по цвећу, али се оно није повијало. Са моје десне стране угледао сам оштру стрмину, земљани пут, веома опасан, и рекао му:
‘Какав је ово стрми пут? Ако овуда прође аутомобил, наћи ће се у великој опасности!’
Старац ми је тада рекао:
‘Оче Јакове, овде нема аутомобила, остави тај пут и не обраћај пажњу на њега, него иди путем којим си кренуо!’
Наставили смо, дакле, тим путем прекривеним цвећем, и ја сам рекао:
„Дозволи да погледам шта се овде налази!“
Видим прекрасне кућице, као брвнарице, удаљене једне од друге и са враташцима, препуне цвећа, дивоте и светлости. Међутим, биле су сасвим пусте, и ниједног човека није било у њима. Тад сам се обратио старцу који ме пратио:
‘Старче, каква је овде тишина и каква красота! Дајте и мени једну овакву кућицу, да седим у тишини и да се молим, јер сам ја човек безмолвија!’
Старац је тада подигао руку и показао ми кућицу која је била намењена мени. Тад сам се обрео у својој келији и рекао:
‘Зашто сам се вратио у овај свет? Ох, никад се не бих вратио овамо, него бих стално живео тамо!'“
Господе Исусе Христе, удостој и све нас, који смо имали благослов да упознамо слугу Твога, блаженог старца Јакова који је отишао из овог привременог света, да његовим молитвама, молитвама светог Давида и свих светих а превасходно заступништвом Пречисте Твоје Мајке, и ми живимо у тим надземаљским обитељима.
Молитвено оглашавамо: „Молитвама светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас“ и „Владичице Богородице, у Теби је спасење наше“. Амин.
 
Напомене:
 
1. ‘ Посебно последовање, које се служи за преминуле. (Прим. изд.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *