ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
„ПОЖУРИ, СТАРЧЕ, ОДМАХ ПОЂИ У ЛОНДОН!“
 
Година 1986. била је за старца чудесна, али истовремено и исцрпљујућа. Многи напаћени и болесни људи притицали су молитвама старца Јакова. Он је свакодневно имао „отворену линију“ са преподобним Давидом и преподобним Јованом Руским. Није прошао дан или сат а да га неко није преклињао за исцелење или утеху. Он је свакога тешио и храбрио, и многима је било боље. Он би истог часа послао једног или обојицу светитеља да помогну болеснику, односно, да преклињу Господа за његово исцелење. Извор исцелитељске силе је, наравно, Сам Бог, иако је људи обично траже од светитеља, тих чланова Тријумфујуће Цркве, који су стекли одважност пред Богом. Бог им је заузврат подарио повластицу да се моле за чланове Војујуће Цркве и врло често одговара на њихове молитве. Блажени старац Јаков био је сасвим свестан тог божански установљеног поретка. Он је знао да светитељ Цркве, односно личност која је добила дар одважности пред Богом, не мора нужно бити свако ко је свој овоземаљски живот провео у врлини и светости, борио се за православну веру или чак добио нека знамења од Бога. Бог је тај који суди и одређује која ће од тих личности, чак и након свог упокојења, остати утешитељ Цркве. Тек када Црква види да преподобни теши својим чудима и да након упокојења даје знамења, бива сигурна да је Бог потврдио преподобног као светитеља и да жели да му православни хришћани служе као светитељу. Тада и верујући могу да му приносе своје молитве.
Отац Јаков је, дакле, светитеље сматрао за посреднике и чуда су следила једно за другим. Безбројна су чуда која је отац Јаков сатворио својим молитвама. Међутим, мора се поменути да је у појединим случајевима прибегавао умножавању молитава, читању молебних канона, молитвама на бројаници и строжијем посту. На тај начин, опоравили су се неки болесници који су боловали од рака или неке друге неизлечиве болести, пронађене су неке изгубљене ствари од велике вредности, мир се враћао у породице, ослобађани су ђавоимани, избегнуте су велике аутомобилске несреће и бродоломи.
Било би немогуће начинити листу сваког чуда појединачно, јер су се чуда свакодневно догађала, а старац није правио белешке. Кад би поклоници затражили да им приповеда о чудотворствима, он би споменуо само једно или два, и то она из блиске прошлости. Нема никакве сумње да је он апсолутно сва чуда приписивао једино преподобном Давиду, свом сатруднику и заступнику пред Богом.
Неколико људи, који су добро познавали старца доживели су следеће: послушавши савет оца Јакова, тражили су помоћ преподобног Давида и преподобни би их утешио тако што би се јавио у лику оца Јакова, било у сну, било као виђење. То се често дешавало Грцима из Аустралије и Америке. Ова чињеница нам је позната из писама упућених старцу, као и из његових, истина ретких, напомена. Ово божанско знамење дешавало се и самом старцу Јакову. Преподобни Давид јављао му се у лику доброг монаха Јефтимија да би му отворио манастирску капију или из неког другог разлога. Ово знамење догађало се у манастиру и након упокојења старца Јакова. Почев од 1988, поштовани монах Серафим, који се замонашио у позним годинама, након смрти супруге, често виђа преподобног Давида, и то у лику оца Јакова. То се први пут догодило у време кад је отац Серафим осећао замор и униније. Преклињао је преподобног Давида да се појави пред њим и да га укрепи. Седео је на степеницама олтара и након извесног времена видео старца Јакова како достојанствено пролази испред њега. Устао је да би кренуо за њим, али ова фигура беше ишчезла. Отац Јаков је у то време био у својој келији. У другим приликама, кад би отац Серафим палио кандила, видео би старца како се поклања иконама. Желео је да узме његов благослов, али би старац ишчезао. Кад се то догодило први пут, отац Серафим је испитивао о чему се ради и добио одговор:
„Као што си и тражио, јавио ти се преподобни, али у лику старца Јакова.“
Блажени старац је толико био сигуран да Бог слуша преподобног Давида и осећао је толику присност са преподобним да је понекад био веома захтеван и запрепашћујуће одважан. Тако је, на пример, једне вечери примио позив из Енглеске, из Лондона. Једна породица налазила се пред распадом. Отац Јаков је осетио велику узнемиреност јер је дубоко веровао у светост брака и породичног живота. Запалио је свећицу, пао на колена и, као и обично, почео да чита неколико молебних канона. Након тога, сишао је у цркву да се помоли преподобном Давиду. Ушао је у храм, али није приметио младог искушеника који је прао под. Ступио је у светилиште у којем су чували свету лобању преподобног Давида и стао испред ње. Онај искушеник га је чуо како говори:
„Брзо, старче (Давиде), преклињем те да одмах пођеш у Лондон! Хитно је и немој да оклеваш! Људи пропадају… то није праведно!“
Искушеник није знао о чему се ради. Престрашио се и без гласа стао у један угао. Отац Јаков је затворио светилиште и пошао према излазу. Међутим, приметио је сенку и угледао искушеника:
„Зар си ти овде..? Ех, чедо моје, таква је старост! Кад човек остари, он више не зна ни шта говори! Не обраћај пажњу… Старачко бунцање!“

Коментарисање није више омогућено.