ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОСЛЕРАТНЕ ГОДИНЕ – ХИЉАДЕ МЕТАНИЈА
 
После 1945. године, кад је започео грађански рат, породица Цаликис суочила се с новим тешкоћама. Јаков је имао своје сопствено усмерење: док је његово тело обављало разне послове у селу, дотле је његов ум обитавао у молитви и подвигу. Радо је одлазио и на копање, и на наводњавање, и на жетву и на чишћење корова, свуда где би га позвали. Радио је и као надничар. Међутим, ти послови су били недовољни и слабо плаћени, јер су људи били сиромашни.
Пред крај окупације, Јаков је у нечему посебно имао среће. Његове тетке понудиле су му једну од две собе које су имале. Знале су колико он то жели. Соба је била окренута према истоку и према прљавом путу који је лети био прашњав а зими блатњав. Он за то није марио. Био је веома срећан.
Ову собу преобразио је у праву монашку келију, могло би се чак рећи и у капелицу. Кандила, тамјан, аналогион (налоњ) са светим књигама из којих је читао и појао, старе ливисијске и папирне иконе, дрвени крстићи које је сам начинио. На зиду је висила чак и једна јефтина мантија, начињена од црне памучне тканине.
За Јаковљеву келију нису знали само рођаци и пријатељи него и читаво село. Истина је да је он у простим људима изазивао помешана осећања. Они су признавали његову дубоку повезаност са Богом и са светитељима, али су га истовремено сматрали и „видовњаком“, неким ваздушастим бићем које није од овога света. Њега нису изједначавали са осталим људима у селу. Ствар је отежавао и начин на који је ходао. Он је био висок и усправан, али је корачао тако као да не додирује земљу! Била је то необична појава којом се одликовао све до краја живота. Видевши га како хода по манастирском дворишту или по башти, имали бисте утисак да уистину не додирује земљу, да није са њом повезан на природан начин. Да и не спомињемо чињеницу да је увек био веома мршав. На његовим леђима, кости су се назирале чак и испод мантије.
Према томе, Јаков се једино могао видети или на послу, или у цркви, или пак док се моли у својој келији. Тек понекад би у сутон са својим теткама седео на земљаној клупи испред куће. Придружиле би им се и неке жене из суседства, али су добро знале да ту нема места оговарању и изругивању. Разговарало се о озбиљним стварима. Јаков би им препричавао житија светих или би се говорило о припремама које у цркви треба извршити пред недељну Литургију, празник, Страсну седмицу, Велики петак или Васкрс.
Једне године отац Димитрије се разболео и није могао да дође у њихово село да на Велики петак одслужи опело плаштанице. Да не би тако остало, Јаков је уз помоћ жена припремио Гроб. Увече су се огласила клепала и они су свечано, долично и осећајно отпојали похвале. Кад су завршили, у касним вечерњим сатима из оближњег села дошао је свештеник и пред свима оштро прекорео Јакова. Вређао га је због онога што је учинио. Јаков је погнуо главу, покајнички се поклонио и затражио опроштај, при чему ни најмање није покушавао да се оправда.
Јаков се бринуо о свим иконостасима у околини. За њихова кандила било је потребно маслиново уље, које је тада било веома ретко и скупо. У њиховом селу било је само борова и смоле и ниједне капи маслиновог уља. Он је свим силама настојао да нађе мало уља и у предвечерје би нестао из села. Враћао би се веома касно, кад би запалио онолико кандила колико је могао.
Кад би га видели да се враћа тако касно, мушкарци из села су га гласно задиркивали а жене и девојке би шапутале.
Међутим, некима у селу, а посебно неким женама, сметало је што на тај начин збијају шале са Јаковом и што га презиру. Оне су га много пута виделе како сатима клечи на коленима у капели Свете Параскеве. Поред тога, виделе су и како у својој собици чини безбројне метаније. Постојала је једна пукотина и кроз њу се понешто могло видети. Разуме се да ни ова неколицина није много разумела Јаковљев начин живота, али су дубоко у себи осећали да је овај младић нешто сасвим другачије, нешто просветљено и „неземаљско“. Ова неколицина људи била му је веома привржена. Једном је нека девојка из суседства, која је била истих година као и он, планула и озлојеђено узвикнула:
„Видећете да ћемо се сви ми једног дана клањати пред Јаковом!“
Његови стари суседи и ова девојка још увек се сећају тог догађаја. Са некима од њих смо се неколико пута сусрели у Фаракли. Отишли смо тамо да забележимо сећања и утиске његових суседа, међу којима су га и онда многи поштовали. Сада га поштују сви.
У годинама после окупације, до 1947. када је отишао у војску, Јаков је био веома исцрпљен, али не само због напорног дневног рада на њивама и градилиштима или због лоше и неодговарајуће исхране у та тешка времена, него и због многобројних метанија и строгог поста. Током многих ноћних часова, како зими тако и лети, у Јаковљевој соби горела је слаба светлост. Он се тада молио и још у то време имао обичај да начини на стотине метанија. Увек их је било више од хиљаду. Понекад би их начинио и две хиљаде – да, две хиљаде – а понекад и више. На тај начин се борио с искушењима младости. Страсна кретања душе и страсти биле су умирене. Он се у потпуности беше преобразио у префињену свилу, у јасно огледало до којег је допирала и одражавала се божанска енергија. У његовом чистом унутрашњем свету откривала се истина и доживљавао је тренутке бесконачног блаженства, које се ничим не може заменити.
Све је то било божанствено и свето! Ујутро је, међутим, морао да пође на посао, заједно са рођацима и суседима који нису знали колико се трудио током ноћи и колико је мало спавао. Устајао је ујутро заједно са осталима и радио је с њима, а да при том никоме ништа није објашњавао нити се правдао због велике преморености. Због тога су многи мислили да Јаков не спада у најбоље раднике. Сматрали су га донекле слабијим у односу на остале. Осим тога, његова попустљивост унижавала га је у очима других људи. Кад год би заједљиво говорили о њему, он не би одговарао. Кад год би га вређали, он не би узвраћао.
Једне ноћи, усред лета, отишао је да залије њихову њиву, јер је она била на реду за наводњавање. Отишао је тамо, али је један средовечни мештанин по имену Јоргос преместио црево у сопствену њиву. Добро знајући чија је њива на реду, Јаков је црево вратио на своју њиву. Убрзо је дошао и Јоргос. Био је веома љут и почео је да прети. Јаков му је смирено и скрушено објаснио да је њихова њива на реду и да ће се исушити уколико не буде наводњена. Овај човек је тада почео грубо да вређа Јакова, али му је он на сваку увреду одговарао речима:
„Хвала вам, чика – Јоргосе! Хвала Вам, чика – Јоргосе! Хвала Вам, чика – Јоргосе!“
Убрзо се овај догађај прочуо у селу а реченица „Хвала вам, чика – Јоргосе“ постала је нека врста пословице.
Према њему су се често понашали на овај начин, али су управо њему притицали кад год би искрсла нека тешкоћа. Јаков са своје стране никад није одбио да помогне. Читао је бројне црквене молитве и лично се молио за многе, међу којима је био и „чика“ Јоргос. Он је био озбиљно болестан, али се опоравио захваљујући Јаковљевим молитвама.
Током тих година, до 1947, Јаков је тешко и напорно радио, али не за самога себе. Одлучио је да се замонаши и о томе се више није могло расправљати. Међутим, морао је да се побрине за своју сестру Тасулу (Анастасију) која је млађа од њега двадесет месеци. Наравно, био је ту и њихов отац Ставрос, од којег је Јаков наследио необичну љубазност. На жалост, Ставрос је био сломљен и чинило се да неће још дуго поживети, што се уистину и догодило. Упокојио се 1949. године. Ставрос је, у ствари, умро од шока. Неки ниткови дошли су код њега једне ноћи и претили му да ће га убити. Будући онако исцрпљен, овај сиромах то није могао да поднесе.
На Јакову је, дакле, било да учини све што може да би обезбедио мираз са сестру Тасулу. Била је болешљива и веома осетљива. Ослањала се на Јакова и само је од њега очекивала заштиту. Истина је да је Јаков много волео своју сестрицу. То доказује и чињеница да је само због ње чекао тако дуго да би се замонашио. Блажени старац је и сам често о томе говорио. На овом месту морамо поменути још два чиниоца која су га омела у томе. Као прво, то су околности тога времена: рат, окупација, грађански рат и непостојање било какве значајне монашке заједнице у околини. Као друго, такав је био промисао Божији. Он је одлучио да Његов будући светитељ читаве тридесет две године проживи изван манастира, да би упознао свет и да свет упозна њега. Тако је неподозриви свет био у могућности да упозна будућег светитеља, као што је и он био у могућности да сагледа недаће и страсти које постоје у свету.

Коментарисање није више омогућено.