ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ТЕЛЕСНА СТРАДАЊА, АЛИ И СТИХОВИ
 
Година 1989, као и 1990, била је мученичка. Његове срчане кризе биле су све чешће. На свака три месеца одлазио је у Атину ради медицинских испитивања, што је за њега представљало право мучење. Док је био у болници, примао је многе посетиоце. Било је то исцрпљујуће, али он једноставно није могао да одбије људе. Лежао је на болесничкој постељи и слушао о њиховим недаћама, молио се за њихово исцелење, па чак и финансијски помагао оне којима је то било неопходно. Испод јастука је имао коверат у којем је чувао новчане прилоге својих посетилаца. Многи су долазили да му заблагодаре, будући да су посредством његових молитава оздравили или превазишли неку другу тешкоћу.
Лекари нису знали шта да предузму у његовом случају. Ништа у његовом организму није функционисало како би требало. И поред тога, старац је још увек био жив, тачније, преживљавао је упркос суровим условима и планинској хладноћи, снегу и влажној клими. Доктор Д. Кремастинос морао је да призна: „Бог одржава старца у животу!“ Срце није било једини проблем. У његовим ногама готово да уопште није било циркулације. Биле су потпуно модре и представљале су два страна тела која је једва померао.
Година 1990. започела је чудесним исцелењем малог Косте Папаполихрониоса. Он је био нећак оца Хризостома, свештеника из Спарте, којег је старац много волео. Уочи Нове, 1990. године, мали Коста се разболео од хеморагије уртикарије, тешке болести коју успева да преживи један од десет хиљада оболелих. Његови родитељи дочекали су Нову годину у сузама и јадиковању. У таквом стању затекао их је и отац Хризостом, који се са сузама обратио старцу. Старац се, са своје стране, обратио преподобном Давиду и рекао:
„Сиђи сада, старче, и поведи са собом и преподобног Јована. Похитајте код нећака оца Хризостома!“
Када су нешто касније лекари по трећи пут прегледали дечака, били су сасвим збуњени: мали Коста био је потпуно излечен.
Старац је толико волео оца Хризостома да му је открио један свој скривени таленат. Добро је познато да је старац знао да пише префињеним стилом, о чему сведоче његова писма. Нема сумње да је та префињеност стила далеко превазилазила његово образовање. Међутим, његова способност да непосредно и сналажљиво саставља стихове претпостављала је велики таленат, који би у другим околностима сигурно добио значајне димензије. Кад год би отац Хризостом одлазио из манастира забринут или ожалошћен, старац га је тешио стиховима. Неки од њих били су сасвим нови, док су неки делимично били засновани на ономе што је запамтио од својих родитеља, који су се и у Ливисију и касније у Фаракли тешили певањем и казивањем стихова. Ево неких од тих стихова:
Мој млађи син Хризостом отишао је преко
брда.
Нека дрвеће осени његов пут, јер он је мој понос и радост,
комадић владичанске нафоре на сребрном дискосу.
Сва стабла личе једно на друго,
и све воде су сличне једна другој,
и само се људска бића
толико разликују међу собом.
Многе су моје патње и немам починка,
сличне су снежним Гребенима Пелиона:
пре него што их сунце отопи,
зима нанесе многе снежне сметове.
(Пелион је живописна планина поред мора, у Тесалији). За овим или сличним стиховима трагао сам у збирци ливисијске поезије коју је објавио М. Делисавас („Фолклор Макрија и Ливисија у малоазијској Ликији, Атина, 1988), али нисам могао да нађем никакву непосредну везу. То вероватно значи да је старац, када је то желео, лако састављао стихове.
Упркос свом стању, старац уопште није био тужан. Напротив, свакога је упозоравао на тескобу (чамотињу, униније, депресију). Знао је да је то најстрашнија болест човечанства. Сам преподобни Давид открио је старцу: „Тескоба (чамотиња) је највећа болест данашњице.“
Старчева ведрина, која га није напуштала упркос његовим страшним и неизлечивим болестима, сведочи да је он победио свет и његову чамотињу. Старац је, без икаквог богословског објашњења, знао да каже: „Моје срце је градина!“
Само је њему, преподобном Давиду и Богу било познато шта то заправо значи. Достигао је такав степен духовног бестрашћа да су га погађале несреће других људи, али не и његове сопствене. Занимљиво је да су га усред оштре зиме – периода када је посебно патио – могли чути како се обраћа птичицама:
„Толико ми је жао што сте напољу, на овој хладноћи! Ја овде имам чарапе, покриваче и грејање… Кад бих само могао све вас да сакупим у овој соби! Било би вам топло и ја бих вам обезбедио храну. Међутим, ви се мене плашите…“ Када је касније приметио како птичица скрива главу испод крила, додао је:
„Бог се побринуо за вас и дао вам крила…“

Коментарисање није више омогућено.