ДУШЕ ХРИСТОВЕ
ЗАТОЧЕНИШТВО И ИСТРЕБЉЕЊЕ
Грчко – турски односи су од лоших постали још гори. Након што се одморио од побуне понтијских Грка, Мустафа Кемал је своје трупе пребацио у западну Малу Азију. На местима где је постојала грчка војска (у периоду од 1919-1922), у Смирни и њеној околини, грчки народ је био ван опасности. Међутим, у свим осталим областима ситуација је била безнадежна. Уз дозволу и подстицај Кемала и Нуредин паше, турске чете (нерегуларна војска) насрнуле су као вукови на грчка села. Убијали су, пљачкали и тлачили становништво. И пре коначног погрома, многи градови и села, као што је Аидини, били су збрисани у масовним покољима.
Чинило се да је ситуација у Ливисију нешто мирнија. И поред тога, страх и стрепња за сутрашњицу потресали су умове и ледили срца тамошњег становништва, иако су наставили да живе и раде. Исто се дешавало и Ставросу Цаликису. Сада је морао да ради више него раније, јер више није било подршке његовог таста. Деца су одрастала гледајући уплакане жене. Сваког поподнева, бака би узела кадионицу која је стајала на рубу камина и кадила кућу. Увече би се сви прекрстили, приклонили главе и молили се. Често су палили и кандила у околним капелицама. Обично су то чиниле Теодорине неудате сестре. Теодора је одлазила у Архангелску цркву, носећи једно дете у наручју а друго држећи за руку. Преклињала је архангела Михаила да заштити њеног Ставроса, који је био веома далеко и служио у турским селима.
Зло није оклевало. Почетком 1922. године Турци су ухапсили и Ставроса. То је значило нову несрећу и жене из овог дома опет су свакодневно плакале. Било је зимско доба. Дугачка колона Грка корачала је завејаним путем. Турске страже спроводиле су их кроз Кападокију и успињали су се на све веће висине. Онај ко није могао да издржи марш био је последњи пут бичеван и умирао је на снежној стази. Коњаници, стражари и војници ретко су користили метке. Овим истим путем претходно је прошла друга бригада грчких заробљеника, тако да су често виђали руке и ноге грчких лешева које су се помаљале из снежних сметова покрај пута.
Ставрос Цаликис, отац блаженог старца Јакова, налазио се у бригади која се кретала према Кавказу. Пре него што су тамо стигли, водили су их да раде у неким рудницима. Једног дана, док је радио, Ставрос је зачуо како неко три пута куца у рударско окно. Учинило му се да је то неки знак. Одмах је изашао из окна које се убрзо срушило. Спасао га је свети Харалампије. Око врата је носио његову иконицу. Како је Ставрос касније приповедао свом сину Јакову, у то време спавали су у неким колибама. Да би се загрејали, копали су снег дубок пар метара, не би ли пронашли неко дебло или комад дрвета и наложили ватру.
Једног дана, док су копали снег у потрази за дрвима, Ставрос је наишао на неко дебло које је привукло његову пажњу. Учинило му се да је погодно да од њега начини багламу. Отац га је учио како да свира на баглами и Ставрос је од тада често свирао серенаде и кратке напеве. У добра стара времена у Ливисију, он ју је готово свакога дана свирао за Дорулу а понекад и пред читавим суседством. Он је, дакле, изрезао дебло, а затим нашао нешто новца, послао га у оближњи град и одатле добио струне. Тако је у страшном изгнанству и на принудном раду током вечери почињао да свира неке мелодије, и грчки заточеници су накратко заборављали на своје недаће.
Насупрот њиховим колибама налазила се кућа официра који је надзирао Грке. Турске плесачице чуле су ову музику и затражиле од официра да тај свирач дође и код њих. Официр је позвао Ставроса и он више није морао да ради у опасном руднику. Уместо тога, почео је да у вечерњим сатима у кући оног официра свира турске мелодије.
Међутим, то није потрајало дуго. Стигла је заповест којом су тражене грчке занатлије. Ставроса су уписали као зидара. Одвели су га у област Трапезунта (североисточна обала Мале Азије, уз Црно море) и одредили да ради на изградњи болнице. Давали су му и нешто новца, како би био у стању да добро ради свој посао. Међутим, није могао да добије никакве вести о Теодори и деци.
На другој обали, у западној Малој Азији, три хиљаде година стар хеленизам био је сравњен са земљом. Грчка војска се у нереду повлачила са свих фронтова. Турци су палили, напаствовали, убијали и пљачкали имовину незаштићених Грка. У августу 1922. дошло је до страшног разарања Смирне. У преосталим местима, Грци су умирали у агонији. У Ливисију је остало само неколико људи. Жене и деца рано су се затворили у кућу и са страхом слушали како први пут у историји Ливисија турски жандарми корачају калдрмисаним улицама. Мутирис, једини Турчин који је, као представник власти, живео у Ливисију, преко ноћи се од љубазног гурмана претворио у тврдоглавог и претећег Турчина. Једне ноћи, крајем септембра, наредио је градским телалима да разгласе: „Нека се сви припреме, за неколико дана одлазите!“ Куда, како, на који начин нико није знао. Дозвољено им је да у рукама понесу само завежљаје са одећом. Осим тога, Турци су међу хришћанским Грцима раширили идеју да нема потребе да носе много ствари јер ће се вероватно ускоро вратити и да ће ова мера тобоже бити на снази само док се не среде грчко – турски односи. Многи Грци су желели да у то поверују. Међутим, они трезвенији добро су знали да младотурци, који су задобили превласт, неће допустити нити Грцима нити било којој другој доминантној мањини да живи у Малој Азији.
Заповест о искорењивању одјекнула је Ливисијем као галопирање смрти. Градске старешине, свештеници и учитељи, једини мушкарци који су преостали у граду, одржали су многе састанке на којима су се договарали како да заштите жене и децу. Био је то узалудан напор. Турци су се за Грке претворили искључиво у убице, пљачкаше и напаснике. Без обзира на то да ли су власти дале своју реч, дешавало се једно исто: они би своју реч прекршили већ наредног часа или најдаље сутрадан.
У сваком домаћинству, у главној одаји у којој су се налазиле иконе, ливисијске жене су јецале и тражиле утеху. Сви мушкарци стари од двадесет до шездесет година били су у заробљеништву, у бригадама које су се налазиле дубоко у турској позадини, и били су предвиђени за истребљење.
Једног јутра из Макрија је у ојађени Ливиси дошло неколико коњаника. Истог дана, у току преподнева, жене, деца и старци морали су да пођу у Макри, у ново пристаниште у Кордонију. Ове вести су најпре изазвале нову јадиковку. Жене су јецале и оплакивале, не само мртве него и живе, па чак и саме себе.
Госпођа Деспина окупила је своје кћери око себе. Давала им је последња упутства, говорила шта ће свака од њих понети у свом завежљају, и сл. Разуме се да су новац и накит морале да сакрију у одећу. Требало је да свака од кћери понесе свој мираз. Већина ливисијских девојака однела је своје богате миразе у Архангелску цркву. Своју имовину повериле су архангелу Михаилу да са њом учини шта год хоће. Било је веома дирљиво посматрати девојке како се успињу калдрмисаном улицом, обремењене својим миразом који ће положити у храм.
Следећи своје кћери, госпођа Деспина је дошла у Архангелску цркву носећи у наручју малог Јакова. Желела је да и она ту остави неке драгоцености, али је превасходно хтела да последњи пут запали кандило архангелу Михаилу и да се помоли. Међутим, није била у стању чак ни то да учини. Несрећна жена била је потрешена оним што је видела. Кад је ушла у цркву, угледала је турског мутириса како седи на Часној трпези. Госпођа Деспина је пришла ближе и љутито га погледала. Он јој је презриво и осветољубиво одговорио:
„Овде је некад седео ваш Христос а сад седим ја!“ Наставио је да пуши, држећи цигаре на светом Еванђељу.
Сирота жена се удаљила, немајући снаге чак ни да заплаче и само му је на турском језику изговорила једну клетву, за коју не знамо да ли се остварила. Враћајући се главним путем, видела је да је и њихов дућан опљачкан. Дали су га као мираз Теодори, али је послужио некоме другом.
Сви су били спремни. Сви су јецали. Поклонили су се иконостасу и целивали улазна врата своје куће. Госпођа Деспина је извела њиховог псића, Цакуру, и показала му на доњу надстрешницу. Тамо је оставила дванаест пакета сушеног хлеба да би пас имао шта да једе.
Полако су се окупљали око цркве Пресвете Богородице, друге велике цркве у Ливисију. Тужна поворка од 2000 жена, деце и стараца најзад је кренула. Уплашене очи, колена која су клецала и стегнута, безнадежна срца. Под мишицом су носили завежљај и понеки пакет у рукама. Теодора је углавном носила храну или, боље речено, оно што ће деца моћи да једу: сушене смокве са њиховог дрвета, грашак, сусам и нешто јаког вина које би могло да послужи као лек. У то време, мали Јаков је имао двадесет два месеца. Носили су га унаоколо у наручју. Георгије је имао четири године, а њихова сестра Анастасија (Тасула) само четрдесет дана.
Прошли су долином обавијеном јесењом меланхолијом, пошли уз северни Антикрагос а затим се низ падину спустили у Макри. Увече су сви били у новом пристаништу у Кордонију. Жандарми су задржавали Турке који су претили да ће линчовати и опљачкати Грке.
Били су опкољени у непосредној близини мора и чинило се да ће их масовно погубити. Као да је неко дао знак, сва деца су истовремено почела да плачу и да вриште. Та страшна ствар ипак се није догодила. Жене и деца су спавали напољу, под ведрим небом. Ујутро је дошло до велике пљачке. Постројили су их и претресли. Све су им одузели, не остављајући ни један једини грош. Сакупили су огромну количину дуката, златног накита и енглеских фунти. Сироте жене су негодовале. Куда могу да пођу без новца?
„Овде сте га стекли, овде ће и остати“, био је њихов одговор.
У Кордонију су остали још један дан, јер се није појавио ниједан брод. У неко доба трећег дана појавио се један амерички брод са шеснаест чамаца. Био је то трговачки брод који је превозио кожу. Укрцала се прва група жена и деце. Убоге жене затражиле су да се сирене тужно огласе. Започела је срцепарајућа јадиковка. Мали Јаков се привијао уз мајку. Његово ангелско лице било је тужно само зато што је његова мајка плакала…
Тада се поставило питање куда ће их повести. Странци су им саветовали да пођу у Француску, али су ливисијске жене захтевале да оду у Грчку. Брод је стигао на Родос а затим на Кикладе. Море је било веома узбуркано. Брод се нашао у опасности и требало га је олакшати. Капетан је размишљао о томе. Био је плаћен за жене и децу и било је тешко да их баци у море. С друге стране, кожа је била осигурана. Он ју је избацио и људи су били спасени. Путовање је трајало данима, дуже од једне седмице. Људе су мучили глад, жеђ и вашке.
У неко доба стигли су у Пиреј. Није им дозвољено да напусте брод. Госпођа Деспина и Теодора стајале су на рубу укотвљеног брода и посматрале људе у луци. Тада су први пут чуле да Грци хуле на Бога. Несвесно су погледале једна у другу и рекле:
„Ако овде живе овакви антихристи, боље је да се вратимо код Турака!“
Услед традиције и отпора Турцима, људи у Ливисију су били веома побожни или су бар тако изгледали. Сви су редовно одлазили у цркву. Пљачке су биле ретке а злочини готово непознати. У главним одајама својих кућа сви су имали иконостасе и ту су се молили. Посебно је госпођа Деспина била привржена молитви и одана Цркви. Придржавала се свих постова и учила Теодору, која ју је у свему следила, да их се такође придржава. Теодора је похађала само три разреда у девојачкој школи али је знала и разумевала многе ствари везане за Цркву. Читала је житија светих а њена деца су је слушала. Посредством несреће која ју је погодила спознала је Цркву и њена Тајинства и готово да је постала подвижница.
Бака Деспина и његова мајка биле су прве особе које су у блаженом старцу Јакову побудиле љубав према светињи. Од њих је научио да поштује свештенике, да се моли, да пости и да воли људе.
Брод је из Пиреја отпловио за Итеу (северна страна Коринтског залива). Ту су искрцали преостале избеглице и упутили их да пешице оду у амфисијско село Агиос Георгиос (Свети Ђорђе). Госпођа Деспина, Теодора са својих троје деце, остале девојке, Кириакос и Василије, били су смештени у складиште, али нису били сами. Овај смештај делили су са многим породицама, које су међусобно биле раздвојене покривачима.
Госпођа Деспина је на све мотрила. Теодора чак није ни знала да ли је удовица или да чека повратак свог мужа. Деци је рекла да ће тата ускоро доћи. Желела је да и сама верује у то.
Та област није била богата и неколицина мештана је у почетку, у првом и тешком периоду, била веома уздржана. Кад су стигли у село Агиос Георгиос, у току је била берба маслина. Кћери госпође Деспине радиле су на берби, док је Теодора радила у једном дућану да би зарадила новац за децу и остатак породице. Будући слабе грађе, већ је била исцрпљена напорним радом, бројним порођајима и недаћама. У сваком случају, радећи тамо и овамо, успеле су да преживе две године у Агиос Георгију. Мали Јаков је ту напунио четири године. Што се тиче његовог оца, нико није знао где се налази. Остале породице пронашле су своје чланове, или бар оне који су могли да се врате до 1923. и 1924. године. Теодора је копнела од бола и патње.