ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ИГУМАНСКА ПРИЈЕМНА ОДАЈА И „ВРЕЋИЦА КОЈА СЕ НИКАД НИЈЕ ПРАЗНИЛА“
 
Три године касније, односно 1989, напоменули су му да би требало да подигне игуманску пријемну одају. Она је недостајала манастиру, и старац је услед тога све своје госте, од ђакона до патријараха, од портира до министара, примао у узаној и скромној одаји која је служила и као манастирска трпезарија. Одаја која се налазила на спрату и у којој се налазило неколико столица, такође није била довољна. Оцу Јакову није се допала идеја о изградњи простране игуманске пријемне одаје. Међутим, како су вршили све већи притисак на њега, рекао је с извесном строгошћу:
„Слушајте, мени нису потребне никакве пријемне одаје, ни слава, ни грађевине, ни почасти. Ја чезнем само за Рајем! Преподобни Давид, који је читав живот провео у пећини и у пустињи, није имао ништа од тога и шта је постигао? Својом простотом и смирењем задобио је Рај! Да ли сте некад у житију неког светитеља прочитали да је због изградње такве и такве пријемне одаје и такве и такве зграде задобио Рај? Наравно да нисте. Напротив, читали сте да су се жртвовали, да су се молили, да су постили, спавали на земљи и слично. Они су поседовали врлине и захваљујући њима постигли су свој циљ. Што се мене тиче, ја чезнем за најскромнијим месташцем у Рају, за неким ћошком – то је све што желим!“
Што се тиче новца за изградњу пријемне одаје, он је лако могао да га нађе да је то желео. Врећица је увек била ту, и никад се није празнила:
„Долазили су моји сиромаси и ја сам им дао оно што сам могао. Врећица се никад није празнила. Вратио сам се и видео да је до врха пуна“, говорио је он.
Да не би никога заборавио, отац Јаков је направио листу оних особа за које је сматрао да им је његова помоћ неопходна. Како су потребне количине новца биле прилично велике, обраћао се добростојећим посетиоцима уопштеним речима:
„Бог нам није дао новац зато да бисмо само ми имали користи од њега…“
Задивљујућа је чињеница да се врећица пунила и онда када старац ништа у њу није стављао. Штавише, он никад није видео како се врећица пуни. Међутим, добро је знао да, уколико жели да стално буде пуна, мора увек да даје из ње. Једном је позвао неког монаха и дао му велику суму новца намењену болеснику којем је била неопходна сложена операција у иностранству. Монах је опоменуо старца да су том болеснику претходних дана већ послали новац и да још није време за додатну суму.
„Оно што сам послао већ је употребљено. Знам шта ти говорим! Врећица је опет пуна. Шта да радим с тим? Ја дајем пет, а мени пошаљу педесет!“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *