ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ЧИТА ЦРКВЕНЕ МОЛИТВЕ, МОЛИ СЕ И ИСЦЕЉУЈЕ
 
Чим је у школи научио прва слова, ревносно је почео да чита црквене књиге. У томе га је храбрила његова мајка, али му је помагао и отац Димитрије, који је село посећивао сваке друге недеље да би служио Литургију. Будући да је био тако млад он, наравно, није разумевао значење свега што би прочитао. Након неколико месеци, кад је требало да пође у други разред, односно кад му је било осам или девет година, с лакоћом је читао црквене књиге. Кад би читао химне и молитве, његов глас је постајао другачији и добијао је свечан, озбиљан, па чак и свештени тон. Чинило се да допире са неког необичног источника, са неког далеког светог извора.
Јаковљев изванредан глас запазили су најпре његови родитељи и блиски рођаци. У вечерњим сатима, посебно у дане празника, његов отац узимао је малу багламу и свирао кратке напеве. Мали Јаков их је памтио и врло лепо певао. Пратила га је његова мајка и њих двоје би често и заплесали. Сада, међутим, кад су у питању биле црквене химне, ситуација је била другачија. Поред тога што је помагао свештенику у олтару, у том периоду је почео да чита и са аналогиона (налоња). Пре тога би са страхом Божијим и великом марљивошћу уредио ствари у олтару. Због тога је убрзо био награђен. Много пута му се дешавало да тамо, поред светог олтара, угледа свете ангеле и да чује појање небеских химни. Дечачић је био усхићен и дрхтао је. Истовремено је осећао и неизмерну унутрашњу радост, иако није био у стању да објасни оно што је видео и чуо.
За аналогионом је читао многе текстове, а појао их је онолико колико је могао. Кад су мештани једном видели Јакова за аналогионом, у њиховим умовима створила се представа о светој личности, о бићу које је веома блиско Богу а далеко од људи. Од тада су сви знали да је Јаков близак светитељима и да припада Цркви. Како село није имало свог свештеника, кључеви парохијске цркве Светог Георгија били су код Јакова још од времена кад је био дете. По храму се кретао с поштовањем али и веома спокојно. Било је то његово природно окружење и нико се није чудио што Јакова тако често виђају у храму.
Због свега тога, Јаков је, још од времена кад му је било око девет година, неприметно постао уточиште и утеха за сиромашне и просте житеље овог села, који су углавном били избеглице. Лекари су се могли наћи само у удаљеним местима и тражили су новац којег није било. Чак је и отац Димитрије живео у другом селу. Сви су били сигурни да, осим Литургије, све остало може да изврши мали Јаков, при чему се углавном мислило на молитве и заклињања. Почели су да га позивају кад год би се десила нека невоља. Јесу ли животиње болесне? Позвали би Јакова да им „очита“ и њима би било боље. Исто се дешавало и са малом децом. Сељаци би позивали Јакова чак и у случајевима да се нека од жена тешко порађала. Он би понео мало уља из кандила која су се налазила у капелама Свете Параскеве, Светог Георгија и Светог Харалампија, начинио знак крста на вратима куће, помолио се и одлазио. Након тога жена би се разрешила од свог бремена.
Из сеоске цркве узео је Требник а из своје куће Синаксар и те две књиге увек је носио са собом. Кад би га позвали да прочита молитве за неког болесника, он би прочитао оно што се налазило на страни коју је насумице отворио, јер није поуздано знао која се молитва чита у одређеној прилици.
Често је изговарао и молитве које би сам саставио. Једном приликом, кад му је било девет година, у јулу месецу послали су га да са братом пожање њихову њиву. Брата је ујела змија и имао је страшне болове. Много је плакао и вапио за помоћ. Јаков је покушавао да утеши брата. Опрао је ујед водом, клекнуо на колена, скинуо дрвени крстић који је увек био на његовим грудима, њиме прекрстио брата, подигао ручицу према небу и рекао:
„Христе мој, преклињем Те да овај отров претвориш у воду и да се ништа рђаво не догоди мом драгом брату! Казни проклету змију, јер ју је непоменик ставио овде да би му нашкодила!“
Убрзо потом бол се ублажио и зло је било заустављено. И не само то: змија се мало удаљила, остала непокретна и ту угинула!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *