ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОРЕКЛО И МЛАДАЛАЧКЕ ГОДИНЕ СТАРЦА ЈАКОВА
 
Мала Азија, која је породила толико светитеља наше Цркве, била је постојбина и старца Јакова. Насеље у којем се родио и провео прве две године живота назива се Ливиси и налази се на морској обали, у Јонији, насупрот острву Костелоризон.
Старчева породица била је једна од најимућнијих у селу, тако да је осим куће и зграда имала и сопствену продавницу. Међутим, њено највеће богатство била је њена побожност и чиста хришћанска вера која је у овој породици имала веома дубоке корене. Генеалошко стабло овог оца има похвалу у Христу: седам јеромонаха, једног архијереја и једног светитеља. Последњи, освештани изданак овог винограда био је отац Јаков.
Тако је, дакле, ово тешко, хришћанско подвижничко предање у лику оца Јакова пронашло свој последњи и, Сам Бог зна, можда најснажнији израз.
Старац је рођен 5. новембра 1920. године. Услед несрећних догађаја везаних за Малоазијску катастрофу и искорењивање хеленизма био је приморан да напусти освештано тло Мале Азије и да као драгоцена и освештана лоза буде пресађен у село Свети Георгије у Амфиси, а касније у село Фаракла у северној Еубеји.
Тамо је живео док није напунио тридесет година а онда га је Бог коначно пресадио у свети манастир Преподобног Давида.
Најважнију и руководећу улогу у Старчевом животу играла је подвижничка и побожна личност његове мајке Теодоре, кћери Георгија (Јоргоса) и Деспине Кремидас. Она је превасходно била украшена врлинама милосрђа, уздржања (пост и расуђивање), трудољубља и разборитости. Она их је с љубављу и стрпљењем предала и нежној души свог чеда, Јакова, којег је необично волела. „Душа моје мајке била је монашка“, говорио је Старац. Њу су, међутим, и не питајући је, према малоазијском обичају верили кад јој је било дванаест година. Кад је напунила осамнаест година, венчала се с његовим оцем, Ставросом Цаликисом.
Након извршења тајинства, родитељи су због велике стидљивости њене девствене душе морали да уложе посебне напоре да је убеде у одређена, деликатна питања супружничког живота. У том браку рођено је деветоро деце, али је Бог допустио да само троје остане у животу, односно двојица дечака и једна девојчица.
Старац је био онај млађи од двојице дечака који су „преживели смрт“, како је обично говорила његова мајка. Био је врло уздржан у храни и болешљив. „Због моје болешљивости мајка ме је називала јесењим пиленцетом“, говорио је Старац.
„Као двогодишње детенце, мајка ме прекрила својим хаљинама и, заједно са бабом и теткама, укрцали смо се на лађу за Грчку“, казивао је Старац. „Без обзира на мој узраст, сећам се да смо, стигавши у Пирејску луку, први пут у животу зачули богохулне речи… Баба је тада рекла: ‘Зашто смо дошли овамо? Боље да се вратимо и да нас убију Турци него да слушамо такве речи. Ми у Малој Азији не знамо за такве грехове.'“
Након Пирејске луке, избеглице су биле расељене у разне делове Грчке. Заједно с осталим избегличким породицама, и Старчева породица је око две године провела у једном складишту у селу Свети Георгије у Амфиси. Током те две године, није било никаквих вести о његовом оцу. Вероватно да ни он није имао никаквих вести о њима. Није знао да ли је његова породица жива и где се налази. Међутим, промисао Божији довео је Старчевог оца у село у којем се налазила његова породица. Будући да је по занимању био зидар, добио је посао на изградњи домова.
„Моја баба је пролазила поред зграде коју су зидали. Зачула је глас мог оца и препознала га“, казивао је Старац. „Тако смо се, уз велико усхићење и неописиву радост, на чудесан начин поново сјединили с оцем. Будући да је сматрао да смо убијени, мој отац је помишљао и на други брак, али је Бог на чудесан начин све разрешио.“
Породица се потом преселила на Еубеју и настанила у село Фаракла, које се налази у северном делу острва.
Тамо су им дали комад земље са зградама. Ту су подигли дом у којем је Старац живео до своје тридесете године. Старац се са сетом сећао благословеног и мирног породичног живота његових детињих година. Будући да је био зидар, отац је често био одвојен од породице. Његов главни васпитач била је блажена мајка Теодора.
„У детињству нисам имао другова“, сећао се Старац. „Ретко сам излазио из куће, и то само да бих отишао у школу или због неопходних послова и задатака. Моја мајка је била веома опрезна по питању целомудрености њене деце. Кад је једном приметила да покушавам да загрејем дланове тако што их стављам између ногу, рекла ми је тактично и строго: ‘Јакове, не стављај дланове између ногу јер родитељи такве деце умиру, док сама деца вену.’ Кад сам јој рекао да се моје ручице смрзавају и да их тамо стављам зато да би их загрејао, исплела ми је две вунене рукавице, као вунене чарапице, и ја сам их носио на рукама да се не бих смрзавао. С таквим расуђивањем и пажњом бринула је моја мајка о нашој целомудрености. Ту мудрост и расуђивање она је, наравно, добила од Бога, јер је живела мудрим и простим животом. Након рађања деце, моји родитељи се више нису сједињавали, него су живели духовним и братским животом. Једно је спавало у једном а друго у другом крају собе, док су деца спавала између њих, и сви смо лежали на сламнатим душецима. Смирени, благословени, освештани, подвижнички живот.
Мати ме је научила да правим мноштво метанија и да се молим. Остајући код куће, помагао сам јој у разним женским пословима, јер сам је волео и сажаљевао што је толико уморна. Научио сам да шијем и да правим јоргане или ‘папломе’, како то ми кажемо на малоазијском наречју. Уопште, научио сам све женске послове, што ми је много користило у мом монашком животу, тако да ми сличне обавезе нису тешко падале.
Кад бисмо током зимских месеци подложили пећ, отац је седео с једне а мајка са друге стране, односно, свако је имао своје место. Ми смо их толико поштовали да нико од нас, у случају да су они одсутни, не би сео на очево или мајчино место. Седели смо на другом месту.
Свештеник је у наше село долазио на сваких 15 – 20 дана, јер ми нисмо имали свог свештеника. Ја сам још током ноћи одлазио да му помогнем, у почетку у служби а касније и у псалмопојању. Док народ не би дошао у цркву, ја бих обично правио равномерне поклоне. Једном приликом свештеник ми је рекао:
‘Јакове, чедо моје, поклони се не праве у дан Господњи (тј. у недељу). Данас је дан васкрсења. Васкрсе Господ!’ Ја сам му на то одговорио: ‘Правим поклоне онако како ме је мајка научила.'“
„О исповести ништа нисмо знали“, говорио је Старац. Међутим, кад је после строгог поста требало да се причестимо, целивали смо руке својих родитеља и старијих и причешћивали се. Уздржање моје мајке у погледу хране било је чудесно. Било нам је довољно око 300 грама уља за читаву седмицу. То се није догађало зато што смо били сиромашни: имали смо продавницу, а мој отац је био занатлија, зидар. Породични приходи могли су да нам обезбеде прилично лагодан живот. Међутим, моја мајка је поседовала узвишену божанску врлину милосрђа и њена рука је увек била отворена за унесрећене и убоге, којих је током тих година било много. Помагала им је и храном и одећом. Њена милосрдна душа давала је чак и рубље које је нама било неопходно. Кад бисмо се отац и ја вратили кући – кад сам мало поодрастао, ја сам му помагао у зидарским радовима повремено би се догодило да нема доњег рубља јер је она све раздавала, и ми ништа нисмо имали осим чистих панталона. Међутим, благодат Божија била је толико изобилна да нас је загревала и радовала и у нашој кућици је све било мирно.“
У таквим, освећеним породичним околностима, благодат Божија почела је да освештава и да руководи оца Јакова.
„Имао сам обичај да одлазим на сахране и на наше сеоско гробље“, говорио је Старац. „Разуме се да нисам осећао никакву меланхолију нити било какву душевну пометњу. Ходао сам и размишљао о суштини и пролазности нашег живота, и у мојој души почело је да се зачиње сећање на смрт.“
Просветљен Духом Светим Који је нашао чист сасуд – његову непорочну душу, Старац је почео да размишља о томе да се, кад одрасте, посвети Богу и подвижничком животу.
„Радовало ме је да одем од куће и да се запутим у планинске шуме где сам трагао за већ постојећим пећинама или сам их сам ископавао, тек толико да бих само ја могао да уђем. Затим бих са шипражја одрезао неколико гранчица, разапео одозго јефтин ћилимчић, пао на колена и сатима се молио, уображавајући да сам подвижник“, приповедао је Старац.
Видимо да су се, уз божанско просветљење, на тај начин пројавили свети задаци породичног подвижничког предања и да се, очигледно, почео назирати Старчев будући призив. Молитве седам поколења јеромонаха њихове породице, које су долазиле из Вишњег Јерусалима, са небеског жртвеника где су они литургисали, као и молитве архијереја и, што је најважније, светитеља који је потекао из те породице, почеле су да доносе плодове, да просветљују, загревају и обогаћују пријемчиву душу оца Јакова.
Кад је Јаков завршио народну школу, сеоски учитељ је предложио да га због његове изузетне разборитости и велике марљивости пошаљу у гимназију у Халкиди, јер би било „жалосно учинити неправду таквом уму“:
„Моји родитељи су више волели да ме задрже крај себе јер су се плашили да се на неки начин не удаљим од породице“, говорио је отац Јаков.
Тако је Старац живео са граматичким знањима народне школе, да би га прихватио Онај „Који је неуке научио премудрости“, да би га поучио Онај, Који је „рибаре учинио богословима“, да би га показао као истинског богослова и оца Цркве. Старчев велики дар вере и смирења, као и молитве његове преподобне мајке биле су узрок његовог задивљујућег, уистину живог односа према нашој „Панагији“ (како Грци називају Пресвету Богородицу) и према свима светима. Тако је, сасвим једноставно и сасвим природно, Небо нисходило на земљу.
„Кад сам био мали дечак“, приповедао је Старац, „добио сам тако јаку прехладу да сам лежао у кревету са јаким гушењем и оштрим болом у десној страни грудног коша. У селу није било лекара и наше једино прибежиште били су Бог и Његови светитељи. У кући смо имали сребрну иконицу светог Харалампија Чудотворца. Била је стара око шест стотина година и ми смо је као породичну светињу донели из Мале Азије.
Призивајући овог светитеља, моја мати је сатворила бројне молитве и поклоне. Тада сам угледао руку свештеника која је прешла изнад моје главе, спустила се до мојих груди, до болног места, и ту ме прекрстила и помиловала. Истог тренутка ишчезли су бол и гушење, и ја сам оздравио. Тад сам рекао мајци:
‘Мајко, видео сам руку једног свештеника која ме је прекрстила и помиловала и ја сам оздравио. Све је прошло.’
Ову руку видео сам с таквим појединостима да сам јој рекао чак и то да је рука у зглобу била космата.
‘Чедо моје’, рекла је мајка, ‘била је то рука светог Харалампија, који је дошао и исцелио те. Увек поштуј овај дан – кад се догодило ово чудо био је дан помена светог апостола Томе јер си био мртав и васкрсао си.’
У раном детињству сам се и по други пут тешко разболео. Добио сам тако озбиљну кожну болест на стопалима да су се отвориле велике ране и напрслине из којих је излазио гној. Имао сам страшне болове. Упркос лечењу мелемима од воска и уља ова болест је дуго потрајала, па се чак и погоршавала.
Како нисам могао да ходам, природно је да нисам могао ни да обувам ципеле. У боловима сам ходао по кући, с мелемима на ногама и комадићима папира прилепљеним одоздо. Мој живот је постао мученички. Како сам услед те болести сасвим изнемогао, моја мајка је једног дана у очајању рекла:
‘Дете моје, згадиле су ми се те твоје ноге. Хоће ли од тебе икад постати човек?’
Те речи су ме ражалостиле и повредиле. То није значило да сам се уистину згадио својој мајци – да ли је нешто такво уопште могуће? – и она је то изговорила услед своје неизмерне жалости због мог стања. У то време на Еубеју су донели чудотворну икону Пресвете Богородице. Носили су је из села у село да би јој се верујући народ поклонио. У нашем селу смо чули да се икона Пресвете Богородице налази у суседном селу, на два сата хода одатле. Велики број сељака и деце одлучио је да оде и да се поклони Њеној благодати. Упитао сам мајку да ли ће ми допустити да одем да се поклоним Пресветој Богородици.
‘Како ћеш, чедо моје, с таквим ногама да пођеш на такав пут?! Нећеш моћи да пратиш друге и онда ћеш се, тако сам и недорастао, наћи у опасности. Успут могу да те нападну лисице!’
Она ми је то рекла да би ме заплашила. У том тренутку поред куће је прошао свештеник. Дошао је у село да би нас причестио. Он је чуо наш разговор и обратио се мојој мајци:
‘Теодора, допусти детету да иде, немој му то забрањивати!’
Мајка му је на то одговорила:
‘Ваше преосвештенство – тако су у Малој Азији ословљавали свештенике – дечак има невоље са стопалима и због тога му забрањујем. Међутим, ако ви кажете да иде, нека иде!’
Моја мати се стидела да противречи свештенику и, кротка и послушна душа, каква је увек била, дозволила ми је да пођем.
Народ из мог села већ беше кренуо. Сасвим је разумљиво да је већ након првих неколико метара које сам прешао отпао папир са мојих табана, док су се за мелем почели лепити каменчићи, иверје и трње које се забадало у ране. Болови су постали неподношљиви. Сваки корак представљао је истинско мучење. Међутим, имао сам такву жељу да се поклоним Пресветој Богородици и толику веру у Њену благодат да сам наставио путовање. У једном тренутку сусрели смо чудотворну икону на путу за село у које су је носили. Храмљући сам притрчао и са страшним боловима поклонио се нашој Пресветој Богородици, преклињући је да ме исцели и спасе од овог мучења. Говорио сам Јој као што дете говори својој мајци. И сад се сећам шта сам казао:
‘Пресвета моја Богородице, мајка ми је рекла да сам јој се згадио због ногу. Теби се нисам згадио, Тебе и преклињем: учини ме здравим да бих могао да ходам као и остала деца.’
Тако сам Јој говорио, плачући и мотрећи на Њену икону, непрестано стругајући моја изранављена стопала, препуна земље, која су због гноја што се из њих цедио постала сасвим блатњава. Тако смо стигли до села у које су привремено поставили икону Пресвете Богородице. Налазила се на једној клупици, у цркви, и народ је почео да јој се поклања с великим страхопоштовањем. Сунце је већ почело да залази. Пошто су се поклонили чудотворној икони, сељаци из мог села припремали су се за повратак јер је до нашег села требало корачати два сата, а спуштала се ноћ. Ја сам се још неко време задржао у цркви, пред иконом Пресвете Богородице. Кад сам видео да никога нема у близини, молитвено сам Јој се обратио:
‘Пресвета моја Богородице, сад, кад сам сам, исцели ме и нека оздраве моје ноге. Ја нећу бити незахвалан него ћу, кад порастем, почети да радим и чим будем могао, дароваћу Те за Твоју благодат!’
Док сам то говорио, плакао сам и миловао свету икону. Пошто сам је неколико пута замолио, изашао сам из цркве и одмах осетио да ме стопала више не боле. Корачао сам слободно. Још сам мало ходао, а затим пљунуо на длан, очистио једно стопало и – шта сам угледао?! Велика је благодат Твоја, Владичице Богородице! Није било ни рана ни напрслина и видели су се само неки бели ожиљци, као линије, на местима где су се недавно налазиле дубоке напрслине. Као да су протекле године и да је остала само успомена на моју болест! Вратио сам се у цркву са сузама радосницама. Поново сам се поклонио и заблагодарио нашој Пресветој Богородици, потврдио своје обећање а затим се, поскакујући као пиленце, вратио у своје село оним истим путем којим сам пре само неколико часова мученички ходао.“
Отац Јаков је гајио велику љубав према капелама и проскинитаријумима*, које су благочестиви хришћани посејали по свим грчким селима. Он је још од најранијег детињства посећивао капеле и палио кандила. Тамо се сатима молио у самоћи, окружен сеоском тишином.
„Много ми се допадало да током ноћи гледам кандила, запаљена у проскинитаријумима. Седео сам и посматрао их, дивио им се и био утешен. Кад се налазите на неком светом месту, ви се стално крстите и призивате светог јер се тамо налазе светитељи, и њихова благодат нам помаже“, говорио је Старац.
На једном брежуљку иза њиховог села налази се капела Свете Параскеве. Мали Јаков је тамо често одлазио и молио се светитељки.
„Својим рукама сам ископао земљу и начинио степенице, како би верни лако могли да дођу до капеле. Посекао сам густи грм, почистио цркву, запалио кандила и усред непомућене ноћне тишине, на пустом брежуљку, седео и гледао иконе.
Никада се нисам бојао да будем сам и никад ме нису узнемиравале помисли страха. У то време видео сам светитељку, одевену као монахињу, како излази из олтара и пролази кроз свој храм, приклања се још у дворишту и чисти кандила. Ја сам у свом детињем уму помишљао да светитељка пере тањире, као што то и моја мајка чини сваке вечери, ма колико да је уморна. Она се плашила да случајно не умре током ноћи и да ујутро не дођу жене које ће видети прљаве тањире, па ће јој се смејати за небригу о домаћинству. Видевши шта се дешава, сматрао сам да и светитељка ноћу пере своје тањире.
Једне вечери сам као и обично дошао у капелу. Још док сам био неколико метара удаљен од ње видео сам светитељку, одевену као монахињу, како стоји у близини храма, говорећи:
„Дођи овамо, Јакове, хоћу да разговарам с тобом!“
Ја сам се престрашио и ноге су ми се одсекле, због чега сам казао:
„То што хоћеш да ми кажеш кажи ми овде, где сад стојим. Плашим се да ти приђем!“
Светитељка ми је тада рекла:
„Због чега се плашиш? Већ дуго долазиш овамо и бринеш се о мојој цркви, а мени палиш кандила! Какав дар хоћеш да ти дам?“
Ја сам јој тад рекао:
„Питаћу мајку па ћу ти онда рећи!“
Окренуо сам се и отрчао кући. Испричао сам мајци да сам видео свету Параскеву и да ме она упитала какав дар хоћу да ми поклони.
„Ти си, чедо моје, видео свету Параскеву? Како си је видео? Шта се заправо догодило“, питала је моја мајка.
Кад сам јој исцрпно објаснио како се то догодило, она ми је рекла:
„Чедо моје, тражи од светитељке да ти подари твоју срећу!“ Следеће вечери сам опет отишао у капелу и опет сам видео светитељку, као монахињу. Очекивала ме поред свог храма. „Хоћу да ми подариш моју срећу.“ Светитељка ми је тада рекла:
„Твоју срећу? У животу ћеш видети славу и многе почасти, и злато ће протицати кроз твоје руке (светитељка је начинила покрет руком да би указала на велику количину и на изобиље), али тебе неће дотицати!“
И заиста, неизмеран новац прошао је кроз моје руке али је сав, према пророштву, отишао страдалницима, убогима и нишчима. Света Параскева ми је рекла још много тога, а ја сам поново трчећи отишао кући“, приповедао је Старац.
Видевши свети живот малог Јакова, сељаци су почели да га поштују, сматрајући га чедом Цркве и чедом Божијим.
„Како у селу није било свештеника, често су од мене тражили да прочитам неку молитву за ову или ону потребу, углавном поводом болести, и веровали су да им ја тиме могу помоћи“, говорио је отац Јаков.
Навешћемо неколико таквих случајева из Старчевог детињства:
„Једном сам, као и обично, седео код куће и са прозора видео да туда пролази дванаестогодишња девојчица. Међутим, како је била развијена, чинило се да је знатно старија. Због тога је једна старица, чим ју је угледала рекла:
‘Гледај ову девојку, као да јој је осамнаест година!’
Девојчица се изненада онесвестила. Био је то очигледан пример урока.
Одвели су је кући, и она се нашла на ивици смрти. Људи су били сасвим пометени. Како у селу није било ни свештеника ни лекара, помислили су да позову малог Јакова. У нашу кућу дошао је њен брат и замолио ме да одем и да прочитам молитву, како његова сестра не би умрла. Ја сам му тад одговорио:
‘Ја нисам ни поп ни лекар. Нећу доћи!’
Он ме шчепао за руку, снажно повукао и рекао:
‘Ти си чедо Божије! Бог тебе слуша! Иди и прочитај молитву, да моја сестра не би умрла!’
‘Најпре иди ти, а ја ћу ићи за тобом’, одговорио сам.
‘He’, каже он, ‘сад ћемо поћи заједно, јер ако ја сад одем, ти ћеш побећи и сакрити се!’
Шта сам могао да учиним? Хтео – не хтео, и ја сам морао да пођем.
Кад смо ушли у њихову кућу, видео сам испружену девојку затворених очију која је тешко дисала. Била је у веома лошем стању. Ја сам им тад рекао:
‘Помолите се и Бог ће је исцелити!’
Прочитао сам Оче наш и још једну молитву коју сам знао. Затражио сам и они су ми донели освештану водицу коју су имали у кући. Чим сам је попрскао овом водицом, девојка се придигла и, гле! била је савршено здрава.
Да бих избегао похвале и благодарења, одмах сам отишао кући. Ускоро је дошао њен брат и донео грашак, пасуљ и томе слично, како би ми заблагодарио за сестрино исцелење. Ништа од тога нисам узео: да сам примио дарове, Бог други пут не би услишио моје молитве.“
Кад би нека жена имала тешкоће код порођаја, опет су ме на силу одводили у дом породиље. Одлазио сам у суседну просторију и читао молитву, а жена би се ускоро ослобађала.
Једном је наишла епидемија заушака. Мајке су своју натечену децу доводиле код мене да бих им прочитао молитву. Шта сам могао да урадим? Мене су приморавали и ја сам читао. Иако је био болестан, један дечак ми се смејао и изругивао:
‘Шта је ово, тобоже ћу да оздравим ако ми Јаков прочита молитву?’
Сутрадан, кад су свој оболелој деци спали отоци, само је њему било лошије. Још је више натекао и био је веома тежак. Тада је његова мајка дошла и плачући ме замолила да се помолим. Ја сам јој рекао:
‘Кажи сину да се покаје, да се не смеје молитви и да се не руга ако не жели да умре!’
Уистину, овај дечак се покајао, тако да је сутрадан, после молитве, био потпуно здрав.
У нашем селу живела је и једна ђавоимана жена. Дошла је код мене и затражила да јој прочитам молитву, а затим ме узела за руку и повукла. Узео сам мало освећене водице и пошли смо у нашу сеоску цркву. Тамо се, у време док сам читао молитву, ђаво отворено показао, плашећи ме и претећи, али изван цркве. Ова несрећница ми је говорила да је видела зуб змаја који је он забио у кључаоницу црквених двери, бео, оштар и претећи. Међутим, она му је одговорила:
‘Кад ми Јаков чита молитву, не плашим се!’
На крају сам је попрскао освећеном водицом и она се исцелила.“
Старац је често говорио о врлини поста и о томе како се он упражњавао у његовој благословеној породици:
„Кад би наступила Велика четрдесетница, ми бисмо строго постили. Без обзира на напоран рад, очекивали смо Благовести и Цвети да бисмо узели мало усољеног бакалара који нам је изгледао укусно као најбоља посластица, или мало свежих сардела, једине рибе коју су са мора довозили у наше село, па и то веома ретко. Да би испитала да ли искрено постим, мајка ми је једном током Четрдесетнице рекла:
‘Јакове, дете моје, ти си тако слаб. Поједи једно јаје да ојачаш!’
‘Мајко, ако сад поједем јаје, нећу разумети Васкрсење, а ја хоћу да поједем пасхално јаје да бих разумео Пасху“, одговорио сам ја.
Кад се завршила Четрдесетница и наступила Пасха, после Васкрсења нисам одмах појео јаје него сам га узео и отишао из села, под ведро небо, у природу, где сам, усред пустих долина, свом снагом своје душе, с радошћу и умилењем све до поднева певао Христос васкрсе и васкрсне тропаре. Тад сам сео и појео пасхално јаје и мени се чинило да оно има посебан миомирис.
Кад сам завршио народну школу, почео сам да помажем оцу у зидарским радовима. Понекад сам му помагао у нашем селу, а понекад и у другим селима у којима би добио посао. С великим напором вукао сам камен и велике угаоне подупираче, помагао му у прљавим и свим осталим зидарским пословима. Кад би наступио период поста или посни дан у седмици, волео сам да се вратим у наше село да не бих јео мрсну храну коју су нам спремали људи код којих смо радили. Кад бих нашао мало маслина, ја сам се удаљавао и појео их. Људи су се тога сећали и после много година, кад су долазили у манастир, причали су ми о томе, као и о многим другим доживљајима из мог детињства…“
Уистину је поучан тај пример! За разлику од речи, он остаје утиснут у душу као неизбрисив печат.
„Уколико би храна била мрсна, одлазио сам кући без обзира на умор, јер нисам желео да се оскрнавим. Сутрадан сам се поново враћао на посао, и поново пролазио истим путем. Ишао сам толико брзо да ми се чинило да летим. Пут до куће и назад уопште ме није мучио. Успут сам палио кандила у проскинитаријумима и нисам ни примећивао кад бих стигао.
На одређеним местима мог пута видео сам и кушача. Сећам се да сам једном рекао оцу:
‘Оче, видиш ли ти кушача?’
Ја сам му га показао, али отац није видео ништа, док сам ја видео ђавола с крупним, избуљеним и као пламен црвеним очима.“
Старац је говорио да постоје одређена места која су обитавалишта нечистих духова:
„На том истом месту, где ми се тада догодило да видим кушача, догодило ми се и следеће:
Враћао сам се са неког посла јашући на оседланом магарцу. Кад смо пролазили туда, животиња се изненада зауставила, преплашено зафрктала и почела да удара ногама. Међутим, уопште се није кретала напред јер је кушач лежао испречивши се на путу с циљем да ме збаци са животиње и да ми учини неко зло. Ја сам се помолио, а призвао сам и светог Георгија чија се капелица налазила у близини. Тада је животиња начинила огроман скок, као да се пред нама налази нека велика препрека или велика опасност и за мене и за њега. Како ме Бог сачувао да сам се одржао седлу и да нисам пао? То је право чудо!
Прошло је неколико година и ја сам имао већ двадесет две године, кад ме једном приликом позвала моја мајка и рекла:
‘Јакове, чедо моје, ја ћу за три дана отићи!’
Ја сам јој тада казао:
‘Шта да кажем на то, мајко? Ти ћеш отићи? Где ћеш отићи?’
‘Чедо моје, ја ћу за три дана отићи, ја ћу умрети! Долазио је мој ангео и он ми је то рекао’, одговорила је она.
‘Мајко, ти си видела свог ангела? Како се то догодило, како си га видела, шта ти је рекао?’
‘Видела сам га, чедо моје, а како је било – не питај! Он је дошао и рекао: Теодора, за три дана, кад се сунце на истоку подигне до висине једне трске, дођи ћу и узећу те. Пази, припреми се!’
Може се претпоставити колико су ме ражалостиле ове речи“, казао је Старац, „уколико се узме у обзир она веза која је постојала између мене и моје мајке, веза која није била само природна и емотивна, него и духовна и душевна.
Моја мајка се готово истог тренутка тешко разболела, као да је добила упалу плућа. Био је понедељак. У среду је с тешком муком устала, пресвукла рубље – једино које је имала, јер је све остало дала као милостињу – легла на вунени покривач и погледала ка истоку. Кад ме позвала, сунце се приближавало висини једне трске. Загрлила ме и дала свој благослов, говорећи:
‘Чедо моје, ти ћеш постати свештеник, и твоја браћа целиваће твоју руку. Ти ћеш поћи за својом судбином, али ти остављам једну бригу – твоју сестру. Штити је и удај, а затим с мојим благословом пођи за својом судбином.’
Кад је то рекла, три пута је тужно уздахнула и отпочинула. Била је то уистину смрт преподобне душе. Онесвестио сам се од туге и бола. Често сам одлазио на гробље и тако дуго плакао на мајчином гробу да сам се онесвешћивао од превелике жалости. Тада сам говорио:
‘Бог ме казнио и узео моју мајку. Више нећу ићи у цркву!’
Након тога, мајка ми се јавила у сну и рекла:
‘Зашто, чедо, долазиш на гробље и плачеш сећајући се мене, и сузама квасиш моју одежду? Бог те није казнио, него је дошло моје време и Бог ме узео. Те речи, које си изрекао, да нећеш да идеш у цркву, немој више да говориш! Иди као што си и раније ишао!’
Тако сам се утешио и послушао њене свете речи. Наставио сам да живим оним истим подвижничким животом све док нисам напунио двадесет седам година, кад су ме позвали у војску.“
 
Напомена:
* Место за поклоњење светитељима, обично се налази поред пута (Прим. прев.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *