ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ИЗГОНИ ДЕМОНЕ, А ОНИ ГА ВРЕЂАЈУ
 
Врло рано, још од времена кад су га демони физички нападали у тој мери да су га остављали онесвешћеног, удостојио се дара истеривања демона из ђавоиманих људи. То је један стари, застрашујући поступак сатанин: он улази у људска бића и претвара их у своја слепа оруђа.
Посебно су током 80-тих година у манастир довођени ђавоимани људи да би им отац Јаков прочитао заклињање (егзорцизам) и лобањом преподобног Давида начинио над њима знак крста.
На дан 13. септембра 1987. демон је почео да мучи двадесетдвогодишњег младића, Јоргоса Л. Његово стање је из дана у дан постајало све лошије. У октобру су мајка и брат довели Јоргоса у манастир, преклињући оца Јакова да се помоли за њега и да прочита егзорцизам (заклињање). Непосредно пре него што ће ући у цркву, демон је почео страховито да реагује. Почео је да проклиње, да псује, да гестикулира и да прети. Кад су ушли у цркву, његова реакција постала је још страшнија. Отац Јаков је отворио кивот, узео свету лобању преподобног Давида и почео да чита егзорцизам. У том тренутку је мајка, која је стајала иза њих и све то посматрала, гласно завапила:
„Ох, Боже мој, шта то виде моје очи? Нека моје дете оздрави!“
Након што је егзорцизам прочитан, младић је био ослобођен од демона и смирио се. Кад су изашли из цркве, мајка је једном монаху испричала шта је видела у часу кад је онако завапила: видела је како се отац Јаков издиже неких пола метара од земље и гази црног патуљка са роговима и репом.
Осим ђавоиманих, у манастир су доводили и бројне психопате, који су боловали од различитих степена и облика шизофреније. У већини случајева било је веома тешко одредити да ли особа болује од шизофреније или је ђавоимана. Међутим, старац Јаков је поседовао дар расуђивања, тако да је, зависно од случаја, говорио:
„Требало би да овај човек оде код лекара“ (уколико се радило о психопати) или „ова особа, чедо моје, има демона“ (односно, потребан јој је егзорцизам).
Како су егзорцизми вршени у присуству неколицине људи, неки од њих су забележили речи које су разменили отац Јаков и ђавоимани. Кроз ђавоимане су говорили демони који су страшно проклињали, а понекад и откривали ствари које су људима недостижне.
Ђавоимана жена по имену Панајота много се опирала доласку оца Јакова. Чак је претила да ће га током ноћи ослепети, тако да више неће моћи да види. Ујутро ју је старац запитао како се зове, а она је одговорила: Осман. Једна друга ђавоимана жена рекла је да се зове Велиар. Старац је на то рекао:
„Лажови сте, Велиаре, и ти и твој отац. Ваш отац је Веелзевул!“
„Да, тако се зове, и свакога дана ме бије да бих чинио зло!“
„Сада хоћу да изађеш из Панајоте“, заповедио је старац.
„Изаћи ћу, изаћи ћу, матори костуре!“
„Хоћу да одеш у планине“, наставио је старац.
„Не, не у планине, него у некога другог“, упорно је и с негодовањем рекла ова жена.
Старац је изнад ње ставио лобању преподобног Давида.
„Ломиш ми рогове! Шездесет три године борим се са тобом и не могу да те бацим у грех који ће те одвести право у пакао! Ако нисам уништио овог старца, уништићу тебе!“
Демон је након ових речи променио тактику и довикнуо старцу:
„Ти си светац! Хеј, овде имате свеца, а ви то још нисте схватили!“
Старац му је истог часа одговорио:
„Ти то говориш да би ме искушавао, али ја те уопште не слушам. Ја сам само прах и пепео… ја волим смиреност…“
„То твоје смирење ме спаљује, проклетниче… Губи се!“
Другу ђавоиману жену у манастир су довели родитељи, али она није хтела да уђе у цркву. Кад јој је старац принео свету лобању преподобног Давида, она је узвикнула:
„Умукни, проклети старче, не желим да слушам! Надам се да ћеш ускоро умрети! Ја сам господар света! Погледај Атину, држим је у шаци! Ја чиним све што хоћу, ја подрезујем косу јеромонасима. Годинама се борим с твојим манастиром, али вас овде чува велики светитељ. Кад бих само могао да те ухватим у замку! Погледај своје ноге! Твоје ноге су труле! Зашто не паднеш у очајање? Кажи да си светитељ и одвешћу те право у пакао!“
„Ја нисам светитељ“, одговорио је старац, „али Господ је рекао: Будите свети… и ја чиним оно што могу да бих се покорио овој заповести. Ја сам само земаљско, људско биће!“
„Шта могу да ти учиним, матори јарче? Ти си смирен и у себи имаш Христа, иначе бих те уништио. Толико болести, а опет истрајаваш!“
Један ђавоимани човек надмено је открио:
„Потчињено ми је осам хиљада чаробњака!“
Старац га је упитао како улази у људска бића и он је рекао:
„У оне који немају вере улазим као дим, управо тако, као дим!“
Другом приликом, старац је читао егзорцизам жени коју је у манастир довео њен муж. Изгледало је да се смирила и старац је пружио руку да би се поздравио с њом. Међутим, она је тада разјарено рекла:
„Може ли демон да дотакне руку свештеника којом он служи Литургију?“
Једном су двојица браће довела своју ђавоиману мајку. Она је у почетку била мирна и само је подругљиво рекла:
„Сувоњави Јакове! Оче Јакове, ти си светац! Они те прослављају као свеца!“
Старац је одговорио повишеним тоном: „Ја сам само грешни, овоземаљски човек!“ Неколико тренутака касније постала је агресивна. Покушавала је да ноктима изгребе старчево лице, али ју је он спречио светом лобањом преподобног Давида.
Један ђавоимани човек, који је снажно дрхтао док је старац читао молитве, узвикивао је следеће:
„Умукни, Јакове, умукни, мршавко! Као дим улазим у човека и као дим излазим из њега. Скаменим се од страха кад видим крст и бежим од свакога ко начини крсни знак… Ми улазимо тамо одакле се удаљила благодат Божија!“
У свим случајевима, без изузетка, старац је читао егзорцизам док је лобања преподобног Давида била поред њега. Она га је штитила и од људске славе. Нико није могао да каже да отац Јаков изгони демоне, будући да је он увек указивао на преподобног Давида као на јединог извршиоца.
За присутне је најдраматичнији био тренутак када би ђавоимани почео да мења обличје. Преплашени и доведени до очајања молитвама оца Јакова, они би изненада узимали обличје крупног црног пса, разјареног вука или прождрљивог лешинара. Понекад би лајали и завијали као дивље звери, због чега су сви дрхтали од страха.
Свако ко је био ослобођен ђавоиманости враћао се у манастир да би изразио своју благодарност и да би ходочастио. Међутим, изражавање и прихватање благодарности није увек ишло једноставно. Једном приликом старац није хтео да прими новац за своју врећицу, који му је давала мајка детета ослобођеног ђавоиманости. Монаси су били веома изненађени, али старац је просудио да је изгнани демон ушао у тај новац:
„Ја сам истерао демона из твог детета, зар желиш да он сад уђе у мене“, упитао је мајку.
Благодатни дар истеривања нечистих духова из људских бића представља тријумф од великог значаја. То је непобитан доказ да је сатанина власт над светом, људима и природом само привремена и да се може окончати. Сваки случај истеривања демона из ђавоимане особе молитвама светог човека указује, с једне стране, да је сатанина владавина поништена а са друге открива да свети људи још у овом свету окушају царство Небеско и да његову силу доносе и у овај свет. Према томе, Царство Небеско постоји и може се, макар и делимично, окусити свакога дана.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *